Ове године је јубилеј сто година од рођења сликара, писца, филмског и позоришног режисера, сценографа, костимографа, теоретичара, ликовног критичара и академика Миће Поповића (Лозница 1923 – Београд 1996). Обележен је ретроспективом слика у Галерији САНУ до 5. новембра.
Мића Поповић био је најпрогањанији уметник у Титово време, велики опозиционар. Он је први српски сликар са којим је нека париска галерија склопила уговор, имао је самосталне изложбе у Паризу 1952, 1953. и 1958, у Лондону 1954. и у Хагу 1956, био је 1982. гостујући професор на Њујоршком државном универзитету, о њему се као дисиденту знало на Западу, а 1989. немачки историчар уметности Хајнц Клункер у Лондону објавио је једну од неколико њему посвећених монографија.
Ретроспективну изложбу овог сликара у Галерији САНУ 1983. године видело је пола милиона посетилаца, највише због славе забрањиваног уметника која га је целог живота пратила.
Он се већ на Ликовној академији супротставио диктату социјалистичког реализма, напустио предавања и отишао у Задар са групом уметника да слика слободно и „по природи“. Сви чланови Задарске групе били су избачени са Ликовне академије па враћени, осим Миће Поповића. Подржао га је једино Иван Табаковић, дајући му приватно часове. Крајем четрдесетих и почетком педесетих година ушао је у најужи круг дисидената који су се окупљали у улици Симина 9а. Надзирани од полиције Мића Поповић, Живорад Стојковић, Борислав Михајловић Михиз, Добрица Ћосић, Лазар Трифуновић и Антоније Исаковић постали су касније најутицајнији интелектуалци и уметници у нашој средини и чланови САНУ. Поповић их је насликао на слици „Хексагонални простор“ из 1970.
Постављена у Националној галерији у виду шестоугаоника, слика је била звучно надграђена наснимљеним гласовима представљених личности па је реч и о једном од наших првих мултимедијалних дела. У његовом атељеу на Старом сајмишту 1954. први пут је изведена Бекетова драма „Чекајући Годоа“, која тада није могла да се прикаже ни у једном београдском позоришту. Прошавши фазе апстрактног сликарства и енформела које је као већина наших поратних модерниста преузео из Париза, 1971. изненадио је јавност потпуним заокретом ка фигурацији којој ће остати веран до краја живота.
Често је на платнима аплицирао објекте, настојећи да слику прошири ка трећој димензији а поред актова, мртвих природа и портрета бавио се и провокативним критичким реализмом. Своју естетику дефинисао је као „сликарство призора“ а из те серије најпознатија су дела са мотивом мајмуна и гастарбајтера, мада је у то време сумњиво било и монументално представити Вука Караџића. Овој мајстор је своју поетику освојио одличним теоријским знањем, објавио је седам књига, од којих је у ликовном смислу најважнија Исходиште слике. Његова приступна беседа у САНУ из 1980. године има програмски сјајан наслов „Сликарство као последња одбрана једног народа“.
Дејан Ђорић
Извор: Новости
