Превела: Милица Јовановић
Мајка ме је назвала Венди, по јунакињи из Петра Пана. Једног дана је на телевизији наишла на анимирани филм и била запањена креативношћу, маштом и љубазношћу тог лика. Али то није био једини разлог зашто се одлучила за моје име.
„Венди“ се такође лако преводи на кинески, где постаје два знака: „вен“ и „ди“. Први знак, „вен“, био је исти као и први знак имена моје сестре, што истиче наш однос и чињеницу да смо део исте генерације. „Вен“ је сам по себи био повезан са призором облака који формирају различите облике на небу, које је моја мајка волела да посматра као дете. Када се два знака мог имена споје, значење је референца на део цвета. То је такође одговарало имену моје сестре, које има слично цветно значење. Имена везана за цвеће уобичајена су за ћерке, јер сугеришу лепоту и слаткоћу.
Тако име које ми је мајка дала носи неколико прича, као што је то често случај са кинеским именима. Кинески родитељи често бирају имена која одражавају надања породице – било да се ради о карактеру или будућности њиховог детета. Моје име је изабрано због његовог значења, али и због везе са мојом сестром и конкретном генерацијом у којој ћу се родити. Штавише, двојезична природа мог имена открива нешто о нашој породичној историји: одлуку мојих родитеља да емигрирају у Америку и пригрле своју нову земљу.
Када сам одлучивала о именима јунака за свој роман Њихове божанске ватре желела сам да изаберем она која носе и значење и референце на генерацијску и породичну историју. Инспирацију сам потражила у именима својих рођака. То је била посебно корисна стратегија јер је мој роман међугенерацијски породични еп, који обухвата један век у Кини и Америци.
На пример, имена мојих деде и баке који су рођени 1930-их у Кини одражавају огромне друштвене промене које су се дешавале у то време. Име моје баке укључује знак „минг“, што значи „светао“, који је типично резервисан за синове. Колико знам, мајка моје баке је за своје доба била прогресивна жена и одбијала је да подвезује своја стопала. Волим да мислим да је одабрала знак „минг“ за име своје ћерке у нади да ће она водити слободнији живот. Током живота моје баке, родна очекивања од жена доживела су велику промену. Моја бака је завршила школе, постала лекарка и водила самосталан живот на који је њена мајка била поносна.
Мој деда је, с друге стране, рођен у традиционалнијој, богатој породици. Један од знакова у његовом имену је садржао знак за „злато“. За време комунистичке револуције, мој деда је, као и многи други, решио да промени име у неко које нема такву конотацију буржоаске декаденције. На крају је изабрао знак за „пролеће“ као своје ново име, име које је представљало оптимизам пун наде за будућност земље.
Имена у генерацији мојих родитеља – оних рођених 60-их година – била су под великим утицајем националистичког жара тог времена, оне врсте која је на крају покренула културну револуцију у Кини. Имена су више одражавала интересе нације него породице. На пример, та имена могу садржати знак за „црвено“ (боја повезана са револуцијом), „војску“ или чак „сељака“.
Понекад су имена директно упућивала на Мао Цедунга, као што је име „Вејдунг“, што значи „штитити Дунга“. Током овог периода, љубав према нацији могла је да раскине и најјаче породичне везе. Није било неуобичајено да деца своје родитеље, или ученици своје наставнике прокажу као антиреволуционаре Црвеној гарди, која је потом понижавала, мучила, па чак и убијала „непријатеље“ државе. Док размишљам о именима генерације мојих родитеља, у стању сам да боље разумем распрострањеност тог жара.
У роману Њихове божанске ватре такође сам желела да одам почаст концепту „генерацијске песме“. На то ме инспирише породица мог оца, која вековима има генерацијску песму. То је, наиме, песма око које се клан усагласи када именује своје потомке. Прва реч песме би се користила у именима прве генерације породичног клана. Друга реч песме би се користила у именима друге генерације и тако даље. Када породица стигне до последње речи у песми, почиње поново од почетка.
Генерацијску песму би обично састављали важни родоначелници породице; понекад би је написао чак и сам цар као поклон племићкој породици којим јој одаје почаст. У мом роману, једна од породица је конзервативнија и традиционалнија, па је генерацијска песма за њих начин да покажу те квалитете.
Када размишљам о именима разних генерација у мојој породици, видим одблеске историје коју смо доживели. Наша имена осветљавају наше место у породици и наше место у историји. Мада су многи сукоби, грађански ратови и револуције током прошлог века у Кини уништили већину писаних записа о мојој породици, наша имена су наследство које се никада не може конфисковати ни спалити. Приче о нашим именима могу се преносити са генерације на генерацију и управо им тај чин даје велику снагу. Одабир правог кинеског имена је чин љубави. Више од тога, то је уметност.
У кинеској гробници откривен „Небески календар“ стар 2.000 година
Извор: Пешчаник
