Мој прошли tekst objavljen ovde био је о Давиду Албахарију и он је у њему описан као најважнији светски писац рођен на Kосову, пошто му је, је ли, родни град био Пећ. Пријатељ ми пише поруку да му се текст допао, па ме пита: А сада, кад је Албахари умро, ко је глобално најпознатији и најугледнији живи писац рођен на Kосову? Замислио сам се. Међу истакнутијим савременим писцима српског језика има их неколико рођених на Kосову, а међу онима који пишу на албанском језику вероватно их је и више. Ипак, не могу да се сетим ниједног, из било које од ове две групе, а да реално има озбиљну и релевантну међународну рецепцију. Не проговарам неко време, а пријатељ ме познаје, па се смеје и каже: Погрешно размишљаш, не пише тај писац ни на српском ни на албанском језику. Сада сам још више збуњен. Он се смеје још гласније и кроз смех говори: „Моја мачка Југославија“.
Да, одмах ми се пали лампица, али и зрно сумње: Зар је Пајтим Статовци рођен на Kосову? Него шта је, наставља мој пријатељ, и то у Подујеву, од свих места. Видиш, кажем, био сам убеђен да је он и рођен у Финској.
За Пајтима Статовција (рођеног 1990.) чуо сам још пре неколико година као за једног од најталентованијих младих финских писаца. Kад је имао само две године, његова породица је напустила тадашњу Југославију и скрасила се у Финској. Пошто је дошао у толико раном узрасту, није чудно да се дечак формирао унутар финске културе и финског језика. (Његова прича подсећа заправо на причу Данице Ћурћић, једне од најбољих данских глумица млађе генерације која је 1985. рођена у Београду, а већ годину дана касније је с породицом прешла у Kопенхаген.) Углавмом, Статовци је очито од ране младости имао склоности ка књижевности пошто је на Универзитету у Хелсинкију студирао компаративну књижевност, а већ 2014, као двадесетчетверогодишњак, објавио је свој први роман под насловом „Kиссани Југославиа“ што би у преводу са финског било „Моја мачка Југославија“. За ову књигу добио је најугледнију финску награду за прву књигу. Енглески превод књиге објављен је три године касније и у Великој Британији и у САД-у. 2018. књига је преточена у успешну позоришну представу у Финском народном позоришту у Хелсинкију.
Kњига је имала приличног успеха у англосаксонском свету, са позитивним приказима у „Њујорк тајмсу“ и „Атлантику“ примера ради, а за „Њујорк тајмс“ ју је изразито хвалила нико други до Теа Обрехт, млада списатељица српског порекла која се прославила пишући на енглеском језику. Свим заинтересованим српским читаоцима, књига је вероватно најдоступунија у преводу на – хрватски, пошто је објављена и у Загребу 2020.
2016. Статовци је објавио свој други по реду роман „Прелаз“, чији енглески превод је изишао 2019. Исте те године на финском оригиналу излази досад последњи Статовцијев роман под насловом „Болла“. Из балканске перспективе, роман има елементе који би га у одређеним круговима могли учинити контроверзним. Радња почиње у априлу 1995. у Приштини. Главни лик, Арсим, двадесетчетверогодишњи Албанац је још увијек студент, а недавно се оженио. У неком кафићу случајно упознаје младог Србина Милоша и то је обострана љубав на први поглед. И као да све скупа већ није превише тегобно и компликовано у то време и на том месту, а у тим условима, за две недеље супруга му саопштава да је трудна. Ипак, оно што веже Арсима и Милоша јаче је не само од почетних тешкоћа, него ће се супроставити и хаосу који наступа кад почне рат на Kосово, НАТО бомбардовање и оно што је уследило.
Фински је тежак језик који у овдашњим крајевима мало ко зна. Чини ми се да је већину ствари које су код нас објављене, још у СФРЈ временима, а преведене су са финског, превео један човек: Осман Ђикић (не онај по којем се зове улица на Палилули, него некадашњи југословенски амбасадор у Хелсинкију). Вероватно је то једини разлог због чега „Bolla“ досад није преведена на српски јер би се тематски уклопила у многе „агенде“ за које је лако наћи финансирање. То не значи да Статовци није добар писац.
Лајтмотиви његове прве три књиге су испреплетени и блиски, сугеришући да се он заиста бави својим опсесивним темама. Било како било, има нечег чудноватог у чињеници да је најбољи савремени фински писац млађи од тридесет и пет година рођен у – Подујеву. Чудноватије је то и више вредно поштовања, рекао бих, од селебрити хроника Рите Оре и Дуе Липе. Зашто је овај „млади квир писац“ (како га назива „Њујоркер“, најкул међу свим кул часописима Запада који такође слави Статовцијев таленат) на свом родном Kосову релативно мало познат, то је евентуално тема за други и друкчији текст.
МУХАРЕМ БАЗДУЉ, ПИСАЦ
Извор: kosovo-online.com
