Литија је опет кренула улицама древне Рибнице 1992. године захваљујући труду Митрополита Амфилохија и Халита Ђечевића.
У Старој вароши, у подгоричком насељу Дрпе налазио се средњевјековни манастир Св. Апостола и јеванђелисте Марка који је основао Свети Сава и према неким подацима највјероватније у њега смјестио сједиште новоосноване Зетске епископије. Доласком Турака манастир бива порушен и на његовом мјесту изграђена кућа породице Ђечевић која је једно вријеме и чувала манастирске реликвије. Манастир није заузимао мали простор и осим поменуте цркве Св. Марка највјероватније је имао и још једну цркву и конаке. Доласком Турака Варош се шири и на мјесту некадашњих цркава подижу се породичне куће, коњушнице, баште, тако да је истраживање поменутих светиња прилично отежано иако је сигурно да су оне постојале на основу свједочења животописаца, путописаца, становника и научних истраживача као што су М. Шобајић, П. Ровински, А. Јовићевић, Браћа Златичанин и др.
Једино видљиво свједочанство о постојању манастира јесте јужна капија која је срушена педесетих година прошлог вијека. Сам манастир је имао више капија које су бивале порушене и уграђене у куће и друге објекте.
Осим јужне капије, сјећање на некадашњи намањићки манастир одржавале су Литије, 8.маја на дан Св. Марка, заштитника града Подгорице гдје би Литија од цркве Св. Великомученика Георгија, под Горицом полазиле ка Дрпама, тачније ка кући Ђечевића. Некада су Литије ишле и до манастира Дајбабе, али је празновање било прекинуто послије Другог свјетског рата, да би Литија опет кренула улицама древне Рибнице 1992. године захваљујући труду Митрополита Амфилохија и Халита Ђечевић.
Митрополит Амфилохије и Халит Ђечевић
Када је Митрополит Амфилохије одишао у кућу Ћечевића те године, домаћин Халит га је дочекао ријечима “Гдје си владико, чекамо те педесет година”. Ове ријечи покојни Халит је поновио гостујући у емисији ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК која се емитовала на телевизији Елмаг. Тада се овај честити старина присјетио како је као дечак заједно са својим оцем и породицом прије Другог свјетског рата дочекивао литију на Марковдан. Предводили су је митрополит са свештенством и вјерни народом. Тога дана у Подгорици нијесу радиле ни продавнице, ни занатске радње, ни школе. Сви су учествовали у овој великој свечаности. Литија би се зауставила испред куће Ђечевић гдје их је ова муслиманска породица дочекивала са ракијом и водом и косовским божурима. Свештенство би благосиљало дом Ђечевића и литија се настављала даље кроз град до Цркве Светог Ђорђа. Присјећао се чика Халит и како су комунистичке власти седамдесетих година прошлог вијека срушили остатке манастирске камене ограде и капије. “Када је тога дана отац дошао са посла и видио да нема капије, био је љут и потрешен и грдио нас је зашто смо то дозволили, рекавши нам да би више волио да је синове изгубио него што је манастирска капија срушена”, причао је Халит.
Литија на Марковдан се одржава сваке године од 1992. осим претходне двије када је пандемија коронавируса прекинула, надамо се за кратко, ову благословену традицију. Марковданска литија је симбол и темељ братске слоге, међувјерског склада и суживота у Подгорици. Вјерујемо да ће у будућности постати истински сабор који ће сабирати цио град, бити њен препознатљив догађај у коме ћемо научити да поштујемо вриједности које су некада красиле ову древну варош.
Овај мали прилог данашњој слави Подгорице завршићемо пјесмом Невена Миланковића – Марковдан у Подгорици
Невен Милаковић
МАРКОВДАН У ПОДГОРИЦИ
Данас ће Подгорица подмладити лице Молитвом,
р’јечју и стиском братског загрљаја,
подмладиће душу дјеца Подгорице
жељна Вароши Старе што их мајчински спаја.
Стаће к`о некад давно поред капије старе
и нико се чудит’ неће откуд се она ту створи,
само ће гледати нијемо да Свети трен не покваре
како се старица Света са вјековима бори.
И све ће данас стати у њена њедра Света
дјетињство и младост срећна и старост што битку губи,
бескрајне јесење кише и дуга врела љета,
Скалина гдје најдража наша Морачу њежно љуби.
Чуће се опет жамор из бесмртне Киш мале криве
и пјесма Ксенијина да Џан улици не да умријети,
опет ће давно нестале стазе да оживе,
кад с Горице голуб бијели на Ћемовско поље слети.
Протећи ће кроз капију вјечну Рибница к`о душа чиста
и са њом младост наша к’о цикотићка шала,
и само ће суза једна у оку да заблиста,
када се сјетимо свега што нам је Подгорица дала.
А када Митрополит Благослов свој донесе
и стари Му чико Алит добродошлицу пружи,
Света ће капија Драчка радосно да се стресе
јер вјерни народ њезин једноме Господу служи!
И наћи ће се неко, ал’ Подгоричанин бити неће,
ко ће се чудити чудом кад призор дивни угледа,
гдје чико Алит Владици с љубављу пружа цвијеће,
а овај му Благослов свети к’о братску руку преда.
Ако и таквих буде, нико их неће грдити
можда их понеко само погледа сажаљиво,
не знају они сироти како је с пећине скочити,
како је слатко у виру морачком хлађено пиво.
Како да схвате велико срце Подгорице
они што никада нису комшијско воће крали,
а стари их комшија са смјешком гледа крадимице
па викне као љутито: „Да није незрело, мали?!”
Ко лоптом орао није ливаде под Љубовићем,
ко журно чувеном кину „Култура” није хитао,
ко се Побрежјем није опијао жешће но најжешћим пићем,
можда је Подгорицу видио, али је није прочитао.
Па толики несташлуци драги, лица са вјечним осмјехом
к’о запети спремни на шалу, да тугу осмјехом сруше,
смије ли ико ведрину њихову сматрати гријехом,
кад су и Богу блиске њихове дјетиње душе?
Жељни свега сем шале, пјесме и Подгорице
и свуда као један, и гладни и боси и голи,
никад им завист ни љутња ни пакост не наружи лице,
нису се слагали једино који је више воли.
Ево данас ћу и ја на Светом мјесту овом,
задивљен капијом милом, Молитву грешан узнијети,
немоћан све да искажем, неспретним ал’ искреним словом,
нека Вас родбино моја сачува Марко Свети.
Протојереј Никола Пејовић и Јован Маркуш
Извор: Митрополија
