Није ово град гдје по киши може да се заустави такси подигнутом руком. Ништа није једноставно, ништа није као на филму. Можеш да прођеш и да те сквасе кад пресјечу точком локву
Питао сам једном доброг пријатеља зашто никад не носи наочаре за сунце. “Ђе си видио супер-хероја који носи кишобран и сунчане наочаре?”. Иако има неких хероја са магичним цвикерама, његова идеја је у основи добра. Савршеним људима нису потребне такве ствари, али савршени људи не постоје. Постоје само супер-хероји.
Још у гимназији се виђело да мушкарце скоро да је било срамота да дођу са кишобраном у школу. Склапали су кишобран још на улазу у двориште школе и гурали га иза великог радијатора на улазу у гимназију. Наравно, није се знало који је чији и свако је узимао по потреби. Али постоји код много људи у Подгорици тај отклон од потребе за помагалом, за кишобраном. Као да само кукавице, плашљивци од кише, носе кишобране. Узеће га само у пријекој потреби, или ако га мазну из кафића некоме кад крену кући.
Киша у Подгорици не пада, она сипа, пљушти и лије. Кажу “сручила се” киша. Сручила, као да је неко просуо лавор воде на град. Зна киша да пада и данима, али нема простора за депресивну кишу, као у осталим градовима. У Подгорици кад киша пада, она не дави мало по мало, никад не сипи. У Подгорици је киша у налету, она удари и прође. Зато и кажу “Ни кишобран не помаже!”. Можда отуда и тај отклон од кишобрана, јер све ти је узалуд, сквасићеш се од кола до куће. Џаба ти лумбрело!
Има Подгоричана који умију да остану суви и без кишобрана по највећим кишама. Функционишу по принципу савршеног тајминга, тачно знају колико киши треба времена да се “испада”, кад ће да прође пљусак, како се корача по мокром асфалту. Сналажење и искуство, као добар центар у рекету.
Подгорица је моментално блокиран град чим падне киша. Саобраћај стане. На свакој радио станици пуштају “Кише јесење”, “Пурпле раин” и “И цан’т станд тхе раин”. Киша има свој соундтрацк. Да људи још више полуде јер се све креће миц по миц и свако свакоме труби на семафорима.
Али није да тај хаос по киши нема шмека. Ако човјек не жури, ако није у колима, ако има тај кишобран са собом и ако има какву фасаду и настрешницу да се склони док киша не стане, тад и киша и гужва дјелују као кулисе, као представа.
Сачекаш да прође. Нема друге. Чекаш. Да се испада. Да издуши. Да се слије. Да се сручи. Да је нема. Киша брзо оде из Подгорице, толико брзо да се комбинују често баш кишобран и наочаре за сунце. Такав је град, час ти треба једно, час друго.
Није ово град гдје по киши може да се заустави такси подигнутом руком. Ништа није једноставно, ништа није као на филму. Можеш да прођеш и да те сквасе кад пресјечу точком локву.
Ко живи на каквом брду око Подгорице може да има одличну прилику да види како се игра киша. Пада на Старом аеродрому, па се пребаци у Толоше, па мало Забјело, а код осталих сунце. Ако постоји израз “Као киша око Крагујевца”, онда би се могло рећи да се сунца и киша у Подгорици стално играју жмурке.
Зна то да буде и лијепо. Ако имаш среће да се искомбинујеш да останеш сув.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
