Планета се драматично убрзала по сили мистериозног фактора

Наша планета се посљедњих година све брже окреће око своје осе. Ако се ово настави, човјечанство ће предузети корак без преседана у историји – додаће једну секунду универзалном времену.

ЗАШТО ЈЕ АТОМСКИ САТ ИЗМИШЉЕН

Одавно је познато да се Земља окреће око своје осе различитим брзинама. Још средином 18. вијека Имануел Кант је открио да су на то утицале мјесечево-соларне плиме. У данашње вријеме, развојем прецизнијих метода мјерења, његова хипотеза је потврђена. Сада се брзина ротације мјери са тачношћу од делића милисекунди.

Како се испоставило, планета се заправо мало успорила од Кантовог времена. Астрономи изражавају ове промјене у погледу дужине дана, који се повећава за око 1,2 милисекунде по вијеку. У дану има 86.400 секунди. А од 1967. године постоји атомски сат, који за разлику од планете ради константном брзином. Када разлика постане критична, Координисано универзално време (УТЦ) прилагођава се сваких неколико година крајем децембра или јуна увођењем додатне секунде. Ово је посљедњи пут учињено крајем 2016.

ГДЈЕ БЈЕЖИ СЕКУНДА

„Од 1962. године брзина ротације Земље помно се проучава, упоређујући очитања атомског сата ТАИ са скалом УТ1, одређену положајем звијезда, квазара, свемирских летилица. Од 2016. године дан је скраћен за три милисекунде од тада“, каже доктор физике и математике Леонид Зотов, виши истраживач на Московском државном универзитету.

Чини се да је одступање занемарљиво, али познавање брзине и положаја осе ротације неопходно је за цивилну и војну навигацију високе прецизности. Мјерења из цијелог свијета обједињује Међународна служба за ротацију и референтне системе Земље са центром података на Париској опсерваторији.

Сада је вријеме мерено ротацијом Земље почело да престиже атомско вријеме. Раније је УТЦ секунда била краћа од секунде Земљине ротације УТ1 и чинило се да се атомска временска скала креће напријед, што је захтијевало увођење додатне секунде, што је успорило први „сат“. Сада су ове скале готово једнаке. Садашњих 365 обртаја Земље пријете да постану рекордно кратки у посљедњих 60 година. Ако планета настави да се убрзава, 2026. ће се разлика приближити критичној – 0,9 секунди. Чувари времена ће бити приморани да први пут у историји одузму времену секунду.

ЗЕМЉА КАО БАЛЕРИНА

Иако научници разумију зашто је Земља одједном пожурила, то није тако једноставно. Многи фактори утичу на брзину ротације, која се стално мијења и подложна је различитим циклусима. Конкретно, у циклусу од 18,6 година, наша планета се скупља дуж екватора, а затим се шири. Ово је посљедица гравитационог утицаја Мјесеца. Промјена облика се огледа у брзини ротације. Планета је попут балерине: што више приближавамо руке, брже се вртимо. Постоје и краткотрајне промјене плиме.

„На ово се надовезују сезонске промјене, када се Земља брже окреће и успорава током године под утицајем ваздушних струја“, наставља научник.

Атмосфера мијења ротацију планете. Када се западни вјетрови појачају, мало се успорава. У просјеку, најдужи дани су 1. маја и 7. децембра, а најкраћи 4. августа. Осим тога, феномен Ел Нињо омета овај процес сваких неколико година.

ФАКТОР ТЕМПЕРАТУРЕ

Астрономи су реконструисали брзину ротације Земље од ‘50-их. Подаци нису најпрецизнији, али заједно са савременим омогућавају да видимо неке обрасце током више од вијека и по. Посебно су занимљиви циклуси успоравања и убрзања од 60, 20 и 10 година, који се називају деценијски циклуси. Они још нису у потпуности објашњени. Деценијски циклуси нису повезани са атмосфером и океанима, објашњава Леонид Зотов. По његовом мишљењу, 20-годишњи циклус је вјероватно посљедица мјесечевог орбиталног кретања, а 60-годишњи циклус је посљедица процеса у унутрашњости планете.

„На примјер, на граници између језгра и Земљиног плашта ротација језгра мало заостаје за ротацијом плашта. Али са површине не видимо шта се дешава у дубини, можемо судити само по посредним подацима“, објашњава истраживач.

Ако је утицај Земљиних слојева на ротацију сасвим природан, онда је синхронизација са промјенама глобалне температуре мистерија. Уочава се да се Земља током загријевања убрзава. Тако је било тридесетих година прошлог вијека и дешава се сада. Мало успоривши ’70 -их и ‘90 -их, планета је почела да добија на замаху у наше вријеме. Још увијек није јасно како су климатске промјене и стопа ротације повезани.

„Температура се повећала за 0,2 степена, у исто вријеме Земља је убрзала, а ово је енергетски много скупљи процес. Милисекундна промена је једнака промјени од милион земљотреса“, наглашава Зотов.

Можда неки фактор утиче на глобалну температуру и брзину ротације. Могуће је да плимне силе Јупитера и Сатурна играју улогу.

„Они су веома удаљени, али се те теорије не могу потпуно одбацити“, појашњава научник.

ТАЈАНСТВЕНА ВЕЗА ТРИ ПРОЦЕСА

Већ је практично доказано да глобално загријевање мијења помјерање осе ротације Земље. Њена тачка пресјека са површином на сјеверној хемисфери означава географски Сјеверни пол. Сама осовина стално иде напред-назад негдје у Сјеверном леденом океану.

Међутим, како су кинески научници недавно израчунали, средином деведесетих година помјерање је нагло промијенило смјер, а пол се помјерио према истоку. Аутори рада сматрају да је то посљедица убрзаног топљења глечера и прерасподјеле водене масе по површини планете. Али помјерање осе не би требало да утиче на брзину ротације, барем у теорији. Реалност би се могла показати сложенијом, каже Зотов.

„Наша планета је жива. Има океане, атмосферу, до ње стиже топлота. Током година смо или ближе Сунцу или даље, долази до промјене годишњих доба, из дубине протиче енергије. Земља дише“, тврди научник.

„На њој се све време дешава нешто са различитом периодичношћу. Оса се њише и истовремено заноси, ротира са амплитудом од пет метара, постоји годишња флуктуација“, наводи он.

У недавном чланку у часопису „Нејчер“ указано је на феномен назван Чендлерово осциловање Земљине осе ротације, откривено у 19. вијеку. То је помицање полова за неколико метара напријед – назад сваких 14 мјесеци.

„Земља се љуља попут клатна и истовремено благо одступа лијево и десно“, објашњава научник. Сваких четрдесет година, Чендлерово колебање се наизмјенично појачава и слаби, а осовина Земље се синхронише.

„Сада је епоха пригушивања Чендлерове осцилације. Помак осе се појачао – исписује вртлоге, прави завоје“, наводи руски научник, преносе РИА Новости.

Године 2020. су се приближила три феномена: максимуми глобалне температуре и брзина ротације Земље, као и скоро потпуно слабљење Чендлерове осцилације. Остаје да се види како је све ово повезано.

Извор: Спутњик