Кина своје лидере веома пажљиво, свестрано и дуго припрема за државничке послове који их очекују. Као потпредседник републике, Си Ђинпинг је посетио око шездесет држава пре него што је постао председник Кине
Си Ђинпинг је једно од четворо деце у породици – у то време још није било политике ограничења рађања на једно дете. Година 1953. када је рођен, била је прва година петогодишњег плана, а окончан је трогодишњи Корејски рат, у којем је погинуло готово милион кинеских добровољаца на страни Северне Кореје. Међу њима и син Мао Цедунга.
Прве године живота Си Ђинпинг је провео у Џунгнанхају, који је забрањени део Забрањеног града. Некада је то био царски врт, са два велика језера и десетинама прекрасних пагода за одмор императорске породице. Онда се ту уселило највише руководство земље. Комунистички рај на земљи. Отац Си Ђинпинга био је припадник те револуционарне генерације, његова животна стаза протезала се од Маове револуције до Денгових реформи.
У Џунгнанхају Си је провео рано детињство. Лепше место у сиромашном Пекингу није могло да се нађе. Ту су живеле породице највиших руководилаца, били су браћа по револуционарној крви. Годинама су заједно ратовали и јели са заједничког казана, а сада су могли коначно да одахну. Чувени генерал Лију Боченг тај осећај је сажео врло кратко: “Дошло је време да једемо месо. Доста смо глодали кости”.
Револуционари су потражили неку од царских одаја за своју породицу. Тако су се, готово неосетно, појавиле пукотине међу старим друговима. Младост револуције је прошла. У Кини је почела серија политичких кампања у којима је Мао водио главну реч и спроводио велику чистку свих кадрова. Сијев отац упућен је на преваспитавање кроз физички рад, а рехабилитован тек шеснаест година касније, када се Денг вратио на власт.
Си Ђинпингу се живот променио. Средње школе нису радиле, универзитети су били затворени. Си је послат у једно село у провинцији Шанси 1969. године, када је имао непуних 16 година. Деца коју су слали у села да “живе, раде и уче” од сиромашних сељака испраћана су из Пекинга и великих градова песмом и плесом.
Мач се оштри о тврдо камење
Укупно је 17 милиона кинеских ученика послато у села, а сваки је пред пут добио малу црвену књижицу са цитатима Мао Цедунга. Наоружан Маовом књижицом и текстовима из партијске штампе, Си Ђинпинг се обрео међу неписменим сељацима, који су живели и спавали сви у једној просторији, хранили се из једне велике чиније и гледали како да преживе.
Касније је сâм објаснио да је за седам година на селу научио две битне ствари: прво, да схвати реалност око себе и друго, да стекне самопоуздање у властите снаге. Како је навео, мач се оштри на тврдо камење, а човек постаје снажнији кроз тежак рад.
Ту је примљен у Комунистичку партију, после више молби, јер су га одбијали као сина “ревизионисте и десничара”. Али, био је упоран, наводно је тек после седме молбе примљен у партију.
Си Ђинпинг се после седам година на селу вратио у Пекинг. Имао је 22 године када се појавио пред вратима Универзитета Ћинхуа. Тада су још важила Маова упутства да “не треба много читати, јер ако много читате, постаћете књишки мољци, догматичари и ревизионисти”. Питање је колико је могао да научи о хемијском инжењерингу, предмету свог студирања.
Док је копао земљу и носио тешке џакове на селу, у земљи су се догодиле значајне ствари. Кину је посетио амерички председник Никсон, Кина је примљена у Уједињене нације, постала је стални члан Савета безбедности, влада у Пекингу је у свету прихваћена као једини легитимни представник кинеског народа. Али, спољнополитичке промене нису се одразиле на унутрашњу политику Кине.
Лични секретар министра одбране
Између 1979. и 1982. године, Си Ђинпинг је радио као лични секретар министра одбране Генг Бјаоа. За тај нови одговорни посао може да захвали људима које је Денг рехабилитовао. Си је много научио од свог педесет година старијег шефа Генг Бјаоа, који му је дао најбољи савет у право време: да своју перспективу не тражи у Армији, већ да крене у провинцију, јер тамо се бије одлучујућа битка за будућност Кине. Пре него што је поново отишао на село, Си се развео од прве жене Ке Линглинг. То је била младалачка љубав која није дуго трајала.
Наредне три године провео је у сиромашном Џенгдингу, када га је свемоћна кадровска комисија пребацила на нову дужност. Именован је за извршног заменика градоначелника Сјамена, града у југоисточној провинцији Фуђен. То је био брз и прилично неочекивани скок у политичкој каријери. Партијска кадровска комисија, која постоји на различитим нивоима власти, распоређује свој кадар попут фигура на шаховској табли. Води се рачуна да перспективни руководиоци прођу кроз различите средине, да осете њихове проблеме, јер Кина је огромна земља са великим разликама.
У тренутку када је Си преузимао власт у Сјамену, град је већ пет година имао статус слободне економске зоне чији је циљ био привлачење страних инвестиција, које су улагане пре свега у производњу намењену извозу.
Све то је за Си Ђинпинга било нешто ново. Он је у провинцију Фуђен дошао из “жуте Кине”, и сада се нашао у “плавој Кини”, која је не само по географском положају и клими сасвим различита. Прва је увек била конзервативнија, склона наслеђеним навикама, а друга отворенија и са више контаката према свету. У једној таквој слободној зони, само много већој, Шенџену, на југу Кине у провинцији Гуангдунг, радио је Сијев отац.
Сјамен ће и у личном животу Си Ђинпинга представљати велику прекретницу. Ту се упознао и оженио са Пенг Лијан, у септембру 1987. године. Пенг је била позната певачица народног мелоса, била је солиста у оркестру кинеске Народне армије. Била је у народу много познатија од Си Ђинпинга.
Невидљива кадровска рука повукла је тада нови потез: уместо богатог Сјамена, Си је упућен у једно од најсиромашнијих подручја провинције, у град Нингде. То је значило да се поново вратио на тежак терен политичког и привредног рада, међутим, било је то ипак напредовање у каријери. Сада је био партијски секретар обласног нивоа, руководио је великим подручјем и бринуо о основним потребама људи. Било је то 1988. године и у Пекингу су се догађале озбиљне ствари, од којих је Си био удаљен. Све је кулминирало догађајима на Тјенанмену 1989. године. Али, Си је био далеко од тога.
Политичко чистилиште у провинцијама
Бити провинцијски лидер у Кини један је од најтежих и најнезахвалнијих послова. То је политичко чистилиште за многе кадрове. Си Ђинпинг је 2007. године завршио каријеру на нивоу провинције и постављен је за партијског секретара у Шангају. Многи партијски лидери пре доласка у Пекинг руководили су Шангајем.
У Шангају се није дуго задржао, али довољно да стабилизује ситуацију после хапшења бившег партијског лидера и да забрани млађем брату, који се бавио бизнисом, да било шта од својих послова обавља у Шангају. Затим је то исто забранио и рођацима других градских функционера. Руке су морале да буду чисте, политичке функције не смеју бити коришћене за лично богаћење.
У октобру 2007. постао је члан Сталног комитета Политбироа, најужег партијског тела. Овај партијски орган, на чијем челу је био Ху Ђинтао, имао је тада девет чланова од којих је већина дошла из кинеских провинција. У исто време, Си је постављен је за председника Централне партијске школе у којој се припремао кадар за најважније дужности у Кини. То је био озбиљан наговештај његовог даљег напретка.
Почетак – Борба против корупције
Убрзо ће постати потпредседник републике и потпредседник Централне војне комисије: више него јасан знак да је Кина добила новог лидера, који само чека да Ху Ђинтао до краја испуни свој мандат и да му 2012. године препусти своје место. Била је то тек друга мирна смена власти у 60-годишњем постојању НР Кине.
Кина своје лидере веома пажљиво, свестрано и дуго припрема за државничке послове који их очекују. Пошто на врх долазе углавном после вишегодишњег рада у кинеским провинцијама, не треба им много времена за упознавање са унутрашњом политиком и проблемима земље, па стога већу пажњу поклањају светским питањима и успостављању контаката са државницима широм света. Као потпредседник републике, Си Ђинпинг је посетио око шездесет држава пре него што је постао председник Кине.
На дужност генералног секретара ЦК Комунистичке партије Кине први пут је изабран у новембру 2012. године. Када је дошао на чело Кине, Си Ђинпинг је почео од најтежег проблема – корупције. То је одувек била велика кинеска бољка. Корупција је цветала у империјалној Кини (“ко није добар за себе и родбину, није добар ни за народ”), неизбежна је била у периоду Чанг Кајшека (четири породице владале су привредом Кине), а затим и у комунистичкој републици (Мао је говорио да “са две кутије цигарета можеш да корумпираш локалног функционера, чак и да ожениш његову ћерку. Корупција – то су слатки меци капиталиста”).
Главна политичка личност која је у првим годинама кампање смењена био је генерал Џоу Јангканг, члан Сталног комитета Политбироа. Од оснивања НР Кине, ниједан члан Сталног комитета Политбироа није био процесуиран због корупције.
И први потпредседник Централне војне комисије генерал Сју Ђахоу избачен је из партије, оптужен да је примао новац како би омогућио високим официрима да напредују у служби. Било је раније и генерала, чак и маршала, који су страдали због политичких грешака, али нико због примања мита. Смењено је више од сто генерала, похапшено десетине хиљада локалних и других функционера. Народ је то поздравио, а Си стекао симпатије.
Терен је био рашчишћен, Си Ђинпинг је могао да почне своју владавину. Требало му је 40 година да дође до врха пирамиде власти. Тај положај се лако не напушта.
Сиова ера
Откако је пре десет година постао лидер земље, Си Ђинпинг је успео да концентрише такву моћ какву није имао ни један кинески лидер, осим можда Мао Цедунга. Оно што их битно разликује је што је Мао своју несумњиву политичку снагу црпео из непрестаних сукоба и кампања у Кини затвореној према свету, док Си Ђинпинг руководи обезбеђујући стабилност у земљи, јединство у руководству и још шире отварање према свету. Он ће наредних пет година руководити партијом, армијом и државом, а партијски конгрес је, променом статута, прихватио централни идеолошки Сијев програм назван “социјализам са кинеским карактеристикама у новој ери”. Та нова ера је ера Си Ђинпинга.
Значајним кадровским променама, Си ће у Сталном комитету политбироа бити окружен са четири нова члана. То су људи од његовог највећег поверења и међу њима треба тражити новог председника владе, председника парламента и најближе сараднике, који ће радити на великим плановима које је Си одредио. За сада је мање-више извесно да ће бивши шеф партије у Шангају Ли Ћианг бити следећег лета изабран за председника владе уместо садашњег који одлази у пензију. Један нови члан најужег тела долази из Пекинга, један је из Гуандунга на југу, један из партијске бирократије. Сви су врло блиски Си Ђинпингу. Међутим, реално оцењујући, кадровске промене у условима када Си Ђинпинг држи све главне полуге власти у својим рукама, немају неки посебан значај за политички правац којим иде Кина.
Тај правац је одредио Си на конгресу: главни принцип привредног развоја Кине у наредном периоду биће свеобухватна модернизација, висококвалитетна производња, иновације, ширење робне производње, ревитализација села, унапређење регионалног развоја, пораст животног стандарда и шире отварање према свету. Као земље која чини готово петину светске популације и даје 18 одсто светског националног богатства, развој Кине биће од користи за читав свет. Свет је потребан Кини, али и Кина свету.
Свет је, како је рекао Си, данас суочен са изазовима без преседана. Тај свет није мирно место и ривалитет између две политичке опције се појачава. Конгрес је прихватио идеју Си Ђинпинга о глобалној безбедности, дијалогу уместо конфронтације и о сарадњи са свим државама на бази пет принципа мирољубиве коегзистенције. Кинески лидер није помињао ниједну земљу. Руси нису реаговали, али су се Американци препознали када је поменуо хегемонизам и политику силе у свим формама. Ако кинески лидер успе, САД ће имати проблем. Ако не успе, америчка главобоља ће бити још гора, оценио је ЦНН.
Супарништво са САД Кина не схвата као идеолошки конфликт између демократије и аутократије, већ као борбу за стратешке позиције у немирном свету. Нема намеру да то оствари ракетама и тенковима, нити да шаље своју војску у друге земље, још мање да смењује и условљава туђе владе и да намеће свој систем. Почетак новог кинеског Дугог марша према великим циљевима подудара се са светским променама какве нису виђене “последњих сто година”. Си Ђинпинг је оптимиста и најављује још већа достигнућа. Он је, у ствари, рекао “чуда”.
Можда су чуда заиста потребна у данашњем свету.
Александар Новачић
Извор: Време
