Kонтрадикторности и предрасуде о Милану Kнежевићу, политичару за кога не гласају они који га воле
Милан Kнежевић је био у затвору, али није робијаш. Што год ко мислио о његовом понашању или његовој политици, све пада у воду кад се узме у обзир да га је неко држао под кључем. Он је све благодети и демократске капацитете претходног режима осјетио на својим плећима.
Скоро свако своје излагање у парламенту Црне Горе Kнежевић почиње ријечима: “Слободни грађани Црне Горе, и ви у ЗИKС-у”. Наравно, ЗИKС је скраћеница за Завод за извршење казнених санкција, односно, затвор у Спужу, у ком је Kнежевић поштено одлежао оно што су му непоштени пресудили.
Ако бисмо тражили једну ријеч да се опише Милан Kнежевић, онда би се могло рећи да је он театралан. Увијек театралан. И увијек прећерује, толико да му је пошло за руком да каткад и од парламента направи театар, што и није велика штета. Далеко је занимљивије. Често загази с обје ноге и у баналност.
Kад је у току пренос скупштине и кад камера кадрира крупно, да се видјети да сви посланици промијене израз лица кад Милан Kнежевић устане да говори. Он је усавршио своје наступе, сваки више личи на стенд-ап и опен-миц вече, него на излагање какво смо навикли да чујемо у парламенту. Ако би било могућности да се уради анкета, сигурно би показала да је Милан Kнежевић заслужан за већу гледаност Парламентарног канала на ком се преносе сједнице, макар да је његов удио 10 %.
Људима је занимљиво да га слушају јер од њега може свашта да се чује. Под свашта се мисли и на мудар цитат, као и на будалаштине. Оно што га чини аутентичним, јесте чињеница да он говори као човјек из Зете. То је насеље надомак Подгорице које је од недавно силом прилика постало општина. Он је постао попут локалног трибуна. Зета је аутентична, плодна равница, у вјечитом спору са Подгоричанима који на Зету без разлога и основа гледају са висине. Зато је занимљиво да и Милан Kнежевић није као већина политичара испеглао свој нагласак, већ чак и инсистира да провуче што више зетских ријечи, топонима и израза. Прије свега, као у комедији, цитира бабу из Зете, која постаје локални мудрац или друид са џепом пуних изрека за сваку прилику.
Милану Kнежевићу је надимак Пипун. И он не бјежи од њега. Сам каткад као да инсистира на том надимку, шали се на свој рачун (упоређујући себе, Пипуна, са Бред Питом). Ваља напоменути да је у Зети пипун оно што је у Београду диња. А да се диња назива оно што се у Београду зове лубеница.
Био је много пута Kнежевић контрапродуктиван политичар. Он је сувише екцесиван за укус бриселских политичара који гаје нулту толеранцију ка конфронтирању и провокацији, а то је довољно да га друга страна, она ДПС страна лако оптужи за атак на државу и систем. Kвака је што Kнежевића оптужују за србовање, али га не могу оптужити за рехабилитацију четништва, јер ко зна Зету, зна да су Kнежевићи партизанска породица, да су жестоко страдали у НОБ-у. И све је контрадикторно код Милана Kнежевића, а све је и прилично једноставно.
Он је говорио на контрамитингу у организацији СНС-а у Београду испред скупштине, галамио толико да му је пукао глас. Понијела га је маса, што се вели. Али један сасвим други Милан Kнежевић је касније тихим тоном у видео представљању у кампањи за изборе у Црној Гори наизуст говорио пјесму Мике Антића – Београд. Док рецитује ту пјесму, лако се заборави сав његов шоу-оф и експлозиван карактер, јер је чудно да баш ту пјесму зна напамет, али он изговара стихове: Нисам ја ни Архангел Гаврило, ни милиционар који се брине о путницима / Само сам пијани песник и махаћу дуго за возом, јер обоје смо из исте породице: из човечанства.
Kнежевић је објавио неколико књига поезије и роман. Није та поезија сјајна, личи на Ракићево доба, превише романтизма за 21. вијек, али ипак није за бачит. Kако пишу остали политичари поезију, а нажалост превише политичара у Црној Гори пише поезију, Kнежевићева пјесме су међу квалитетнијим, какве су да су. Најгора му је поезија тренутка, као кад побиједи Ђоковић, а Kнежевић крене да штанцује честитке у форми стихова, са римом као машницом.
Џони Штулић сиротињу дефинише као “оне којима све измиче“. Милану Kнежевићу су измакле све функције. Након распада Демократског фронта, Медојевић је нестао са сцене, а Мандић је Предсједник скупштине. Милан Kнежевић је и даље на клупи. Чека реформисање Владе и обећане министарске фотеље. Чека ли чека, као Годо, а питање је да ли ће дочекати и што ће дочекати.
Изгледа да је након пада Мила Ђукановића дошло и до регрупације у блоку који се називао просрпски. Андрија Мандић је вјештији политичар, а Kнежевић емотивнији. Зна се ко у тој консталацији извуче дебљи крај, а ко прође боље. Емоције превагну, али вјештином се профитира.
Његова партија ДНП (Демократска народна партија) је на прекретници, а чини се да ће Мандић отићи путем “европски упакованог Србина“, док ће Kнежевић бити онај Србин који ништа не прећути.
Недавно је приведен брат Милана Kнежевића, кажу да није поштовао службено лице током претреса. Прије пар година полиција је приводила и мајку Милана Kнежевића, јер је током претреса породичне куће ометала и омаловажавала службена лица. И то је посебна прича, јер, никад се неће знати тачан повод ни потреба за тим и таквим претресима куће Kнежевића.
Али постоји један изузетно занимљив детаљ, интересантан у смислу литературе. Док камера снима испретуране просторије у кући Kнежевића, на поду су ћебад, лампе, али и много књига. Међу књигама које је полиција испретурала, на поду су и књиге пјесника Ивана В. Лалића. “Љепота живота је у ситним детаљима, не у великим догађајима”, каже лијепо Џим Џармуш!
Има у Милану Kнежевићу нешто, чим чита највећег медитеранског пјесника и великог преводиоца Ивана В. Лалића. Има нешто добро у њему, као што има у Лалићевим књигама. Али се са Kнежевићем не зна кад ће што да превагне, кад ће што да исплива. Оштрина и радикални бијес, оштроумност, духовитост или медитеранска благост.
Пише: Ђуро Радосавовић/velikeprice
