Пише: Соња Томовић Шундић
Претходни дио можете прочитати овдје
Не треба заборавити да Његош не пренебрегава ни питање политичког, односно друштвеног живота. Снажно ослоњен на доминантну дефиницију преузету од Аристотела да је човјек зоон политикон. Тиме долазимо да наредне Његошеве дефиниције да је човјек политичко биће. Пјесник је прворазредни политички мислилац. Он добро разумије смисао политике и њено значење у антрополошкој перспективи. Политика је борба за моћ, покушај овладавања друштвеним институцијама, па је ће ову негативну страну пјесник вјерно дешифровати у свим својим спјевовима, у Лучи, али и у Горском вијенцу и Шћепану Малом.
Познато је да је Петар ИИ Петровић Његош врстан познавалац европске политичке сцене свога доба, активан учесник политичких и дипломатских процеса, покретач јужнословенског ослобођења свих поробљених народа Балкана од превласти империјалних аспирација Отоманске империје, али и аустријских претензија у Боки. Он је неуморни прегалац, владар посвећен слободи и остварењу државне независности Црне Горе, покретач ослободилачких тежњи, спреман да преговара са свим својим сусједима због чега пише писма Штросмајеру, Бану Јелачићу, Сточевићима у Босни или Илији Гарашанину у Србији. Свјестан европске реалности и интересних политика велесила и незавидног положаја Црне Горе каже: Има ли крвавије странице у свемирској историји од црногорске? Његово прагматично бављење политиком јер је он добар зналац едукован на темељима европске политичке теорије, утицало је на продубљеније разумијевање суштине историјских збивања. То је био владар чију трезвеност и храброст, па и политичку мудрост најбоље представља портрет Јохана Беса у црногорској народној ношњи, настао на основу литографске слике из радионице српског литографа Анастаса Јовановића. Са црногорском капом на глави у црногорској националној одјећи, умјетник је визуелизовао лик неустрашивог предводника јуначког народа, показујући непоколебљиву вољу у одбрани сваког интереса њених становника, посвећен до краја народним пословима и што бољем стратешком позиционирању Црне Горе на међународној сцени. Његош у цјелини свог дјела, па и свог политичког рада, могли бисмо условно рећи, излаже аутентичну политичку филозофију. У првом реду објашњава право на одбрану као природно право јер је преузето из природе, на основу чега се слабије врсте бране од нападачких, проширујући ову апологију одбране на људски свијет. Но, епизода са Драшком у Млецима интерполована у текст Горског вијенца представља ремек-дјело његових увида у карактер Млетачке Републике, и њених друштвених односа. Оцјена која се може извести јесте да је подла венецијанска политика која претендује историјски на дио црногорских области, њено приморје, и то вјековима, учврстила га у увјерењима која излаже његов јунак војвода Драшко. Он је збуњен количином неслободе и недемократског понашања њему стране млетачке цивилизације, па се имплиците у хијерархијском смислу претпоставља слободни дух горштака и култура слободног опхођења, култури потчињавања, шпијунства, потказивања који уносе дух несигурност код грађана Венеције.
Његошев идеал је слободан човјек. Не ропски поданик који се боји са искаже своје мишљење, па и властодршцима, престрављен од могуће одмазде државног апарата којим руководе по описима у Горском вијенцу осредњи појединци. Његошева политичка мисао до перфекције је изграђена његовим сондирањем у срж добијања политичке моћи и то лажима и манипулацијама у Шћепану Малом. Политички репертоар реторички се заснива на махинацијама лажног руског цара Шћепана, темељи се на основној идеји: Држ се лаже старе узданице, да би се у Лучи освјетљавала она димензија политике утемељена на онтолошким разлозима. Наиме, разлози Сатанине побуне поред његове онтологије стварања, почивају на политичким премисама. Сатана жели да ограничи власт Бога и преузме његове ингеренције, присвоји божју моћ како би употпунио свој деспотски идентитет. Он негира божије првенство тврдећи да Бог није стваралац свијета, па у том контексту ни његов узрок према коме не осјећа никакву захвалност, па тражи изједначавање са Творцем. Не прихвата да буде створено биће, захтијева да сви имају једнака права у небеским околностима. Међутим, залагање за кобајаги равноправност демантовано је у пракси. Његови сљедбеници су слијепи приврженици, маса која хули, урла, кричи. То су милиони гласова који једнодушно изражавају ревност свом вожду Сатани. Тиме се аутоматски укида свака помисао о стварној једнакости те бесловесне масе са својим предводитељем, а Његош сврстава у писце који су антиципирали полуге тоталитарне моћи неких од најмрачнијих идеологија које су се јавиле у XX вијеку.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Да резимирамо, подвојеност духовног и тјелесног као базични Његошев антрополошки став, превазилази се само смрћу, повратком у изгубљено савршенство у складу са платонизирајућом сликом свијета. У смртном тијелу уочава се искра – луча, духовност која омогућава да човјек прође естетско – морално – религиозно оплемењивање и доживи најузвишеније спиритуално искуство. Од емпиријског знања до духовног сагледавања тајне шифре универзума, успињања од естетског, моралног до религијског плана, одвија се посредством луче којом човјек наликује Богу. У прва два пјевања пјесник доживљава највиши тип духовног преображаја путујући у небеску сферу, у некој врсти естетске епифаније, да би у трећем пјевању његово естетско чуло духовног опажања било усхићено појавом Бога, красотом божјег пријестола и дивотама космичких предјела. Овдје је објашњење дефиниције да је човјек естетско, морално и религиозно биће. Пјесник изнијансирано артикулише своје поимање естетског стадијума аргументима да је ово почетни степеник узрастања до савршенијег стања духа: Красота ми ова божја, развијала умне силе, пјева у Ноћи скупљој вијека истакавши мисао да лијепо наговара душу на наднаравни опит. С обзиром да свети Творац величеством сјаје у искрама како у сунцима, његово свјетлосно свеприсуство осигурава љепоту у природи и умјетности, људском лицу или космичким размјерама. Занимљиво, у људском свијету Његош највишу форму љепоте приписује жени. Она је совршенство творенија, доказ дејства таинствене силе Божије, која од љепоте женске фигуре и појавности не може створити величанственије биће у природи. У Лучи постулира анђеоску љепоту: Божествени на ме в’ зор окрену, вјенчан вјечном красотом младости.
Од описа земаљских красота, лијепог, красног и прекрасног у природним околностима долази се до метафизички лијепог. Пјесник развија идеју о три лица љепоте: лијепом у природи, лијепом у људском свијету и лијепом као метафизичкој категорији. Човјек је оспособљен за поимање сва три лица лијепог од бисерних капљица у цвијетном лону природе, те играјућих свјетлокосих звијезда и плавети морске пучине, до лијепог по себи и саме идеје љепоте: Друга бјеше прозрачна идеја, извајана на кристални шатор, свемогућа поезија Творца. Све красоте које биће има и ум сјајни Творца беспредјелни, које види у царству свјетлости, на том лицу бјеху изражени, у сјајности светог совршенства. Нигдје као у овим стиховима Његош није исказивао своје темељно естетичко схватање. Идеја лијепог непосредно је повезана са стваралачким агенсом, љепотом која се еманира и прожима цјелину постојања, манифестујући се у метафизици лијепог путем сјајности, светости и савршенства. Лијепо блиста у свим појавним формама прожимајући свјетлошћу земаљски и небески шар. Опис васионе обилује наднаравном љепотом услијед зрака метафизичке свјетлости: прозрачних зрака, присутних у свему што бивствује на божествени начин. Читамо о прозрачним бојама, минералима, сафирима, смарагдима, дијамантима и рубинима, вјечитом прољећу које царује у вишим сферама, усклађености која чини визуелну и аудитивну хармонију сфера: Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију, глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом. Његош развија особену теорију рецепције, доживљава неописиво естетско задовољство у коме се језик од чудествах мрзне, а погледи у прелести топе, док душа стреца напајана божественим електризмом. Када је под утицајем своје лучесидне супстанце и анђела хранитеља успио да скине непрозирну смртности завјесу, пјесник је угледао савршени духовни мултиверзум, планетарни систем који сија у свјетлости, геометријски сређен и пропорционалан: Сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне.
Постоји код Његоша изграђена естетика ружног примјерена Сатани и паклу, скопчана са злом и црнокраким лучама, која се описује цијелим арсеналом ријечи: ружно, ругобно, бесформно, безоблично, тмасто, у коначном свему оном што припада демонском начину обитавања у простору пакла и злом са којим се он вјечно обручио. Нема сумње, Његош је предочио да естетски стадијум егзистенције на нивоу микрокосмоса и макрокосмоса врхуни у етичком аспекту постојања, што одговара његовој дефиницији: Човјек је морално биће. Он разматра антополошки план под призмом моралних норми и принципа: Шта је човјек а мора бит човјек. Без обзира на трагичност човјековог положаја, несрећу и патњу, агонију и чамотињу те зла који је стални пратилац живота, неуређених друштвених односа и парадоксалног историјског кретања, човјек нужно мора да буде човјек и не напусти идеал човјечног поступања: Име чесно заслужи ли на њој, он је има рашта полазити. Честито име је сврха живота, па су част, часност, честитост, племенитост и саосјећајност моралне вриједности које осигуравају смисленост људских напора и чојственог – човјекољубивог понашања изведеног из деонтолошког принципа дужности. Хомо етхицус је људско биће које је своје поступке примјерило категорији дужности као предоминирајућем принципу према коме озакоњујемо своје понашање моралним законом. Човјек је слободно, умно и морално биће па је у томе садржана вриједност људског постојања и наша аутономија.
Дијалошка трибина на тему: „Језик као чувар народног памћења“
Логично је да је у сврху разматрања смисла живота, Његош употријебио метафизичке разлоге. Ако је Бог источник добра, свјетла и правде, добро је онтолошки утемељена категорија независна у односу на историјска кретања и друштвене промјене. Није ризично тврдити да је тема дјела Луча микрокозма перманентна борба добра и зла која се обнавља у космичкој историји, са извјесношћу побједе принципа свјетлости и хармоније. У завршним стиховима Луче читамо: Од Господње стријеле и удара протресе се освијетљено биће, па ову констатацију можемо разумјети као сликовити приказ побједе принципа правде над деструкцијом и насиљем. Из тих разлога пјесник се већ у првом пјевању којим започиње његова небеска одисеја обратио правди руком Творца освјештаној, да га неометано одведе путевима на којима ће као у огледалу сазнати разлог човјековог паденија, бачености у јудоли туге и жалости. Сатана је поражен у својим богоборачким наумима, искусивши оно до чега пјесник држи, а то је да је мука с Богом ратовати, па је сходно томе заточен у мрачном царству Пакла, остваривши свој наопаки план да постане монарх – цар, али као владар подземног свијета. Но, енергија зла не престаје да се излучује из овог тамног средишта васионе, утичући и даље на непросвијећену страну човјекове личности с обзиром да у човјеку постоје синхроно добро и зло, душевна таблица начертана са два сасвим противна закона. С једне стране закон правде благе, а с друге зла свакога црне се закони односно, постоји адски спомен свезе са Сатаном, па је наша душевна равнотежа изнутра поколебана субверзивним дјеловањем демонске енергије. Према томе, човјекову ропску позицију загорчавају противречности садржане у самој сржи људске природе. Но, пјесник разрешава ово тегобно стање идејом слободе: Човјек воље остаје свободне, ка сви други бесмртни духови, аутентичне моћи опредјељивања за морално понашање, што је истовремено мјера наше есхатолошке будућности: Мог закона последоватељи, враћају се у прво блаженство. Ако знамо да у његошевској слици свијета важи принцип: Свете правде строги су закони, све је дужно њима сљедовати, преступнике мој бич наказује, казнена политика има за циљ да суспендује у највишем степену (не)морал на свим нивоима постојања, одступања од принципа правде. Као што сваки морални прекршај нужно води до кажњавања преступника, тако и морално узорно понашање постаје човјекова улазница за вјечни живот. При томе, право на одбрану и самоодбрану се узима као темељно људско право: Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија како читамо у Горском вијенцу. Овим је дат легитимитет праведној одмазди леx талионису, над нападачким врстама у природу, односно насилницима у људском свијету. Логика тирана обара се неприкосновеним правом на одбрану виталних принципа личног и корективног живљења, довођењем тирана у позицију да буду упознати са морално-исправним дјеловањем: к’ познанију права. Његошева ода Јустицији не само као људске већ и небеске правде карактерише цијелу Лучу, окончавајући се у завршници ВИ пјевања парадигматичким стихом у коме се описује конкретно утјеловљење принципа правде: Сунце правде и земљу огрија, поновном интервенцијом божје силе која помаже посрнулом људском бићу да поврати своју боголику природу. Његош је продубио симболичке и концепцијске аспекте правде као важног насљеђа античке филозофије, идејом да правичност обитава у цијелој васељени као њена иманентна законитост и показатељ је присутности узвишеног трансценденције.
Судећи по свему Луча микрокозма је поетски надахнуто дјело, филозофски осмишљено, теолошки изазовно и за данашње тумаче и истраживаче овог мисаоно разуђеног дјела. Његош је прије свега настојао да рјешава најтежа питања филозофије и теологије, те откуда у монистички конципираном свијету зло, питање теодицеје која прожима сва пјевања Луче повезујући га дијелом са гностичким и платонистичким учењима, али и хришћанским старозавјетним и новозавјетним искуством. Мада он није систематичан дух који своја мишљења истиче у форми филозофског појмовника, можемо га сматрати прворазредним мислиоцем у европској култури чија мисао успоставља и демонстрира најизузетнију могућност људског промишљања. Његош је консеквентан у одбрани начела правде као узвишеног начела и негирању неправде коју настоји да устоличи пали анђео – Луцифер, својим гордим умишљајем да је изнад поретка првичног космичког устројства. Човјек може да разлучи принцип правде од неправде или добра од зла ако се усредсреди својим мишљењем на моралне вриједности и Творца као источника правде и разори трагове зла које му је у заоставштину оставио пали арханђел. У противном остаће трајни заточеник демонске силе и њених злоумишљаја да свргне Творца и стваралачку силу космоса, разарајући у онтолошком смислу концепт правде.
Извор: Вијести
