На Бадње вече у Паризу полиција се борила са насилним демонстрантима из заједнице париских Курда. Сукоби ове врсте постали су уобичајени широм Европе. Они су производ „разноликости“ и „мултикултурализма“. Земље које чине Запад више нису нације. Оне су конгломерати популација које немају ништа заједничко. Нема заједничких обичаја, нема заједничких вредности, нема заједничке религије. Нема уједињених снага. Тако је и у Сједињеним Државама. Црни Американци су научени да себе виде као посебан, жртвован народ. Савезна влада оставља границе небрањене, преко којих се сваке године преливају милиони имиграната-освајача. Вашингтон овом приливу додаје велики број избеглица из својих ратова на Блиском истоку, у северној Африци, а сада и у Украјини.
Западне владе су посвецћене томе да наставе да разводњавају етничку националност белих земаља упркос чињеници да се културна, друштвена и политичка структура земаља европског порекла радикално мења. Демократија, слобода говора и одговорна влада су замењени тиранијом. Тиранија је једини могући исход. Подељени народ – Вавилонска кула – не може да сматра владу одговорном.
Да ли су архитекте и заговорници мултикултурализма свесни последица свог пројекта? Ако јесу, зашто мрзе јединство које је основа за слободу? Пре неколико деценија САД су престале са праксом акултурације имиграната. Процес који је италијанске, пољске и скандинавске народе претворио у Американце означен је као „расистичка бела хегемонија“ ако се примени на прилив тамнопутих народа. Напуштање акултурације претворило је имиграцију у замену у најширем смислу, не само етничке припадности становништва, већ и културе и облика владавине. Без јединства потребног за владу уз сагласност, влада почива на моц́и.
Противници отворених граница често помињу аргумент благостања – милиони сиромашних и необразованих људи који улазе у земљу постају терет социјалне заштите за грађане који се већ муче. Али право питање није да ли имигранти-освајачи доприносе друштву, што неки очигледно чине, већ трансформација једне нације у вавилонску кулу. Вавилонска кула нема националну свест.
Вавилонска кула је плодно тло за политику идентитета Демократске странке. Демократе подржавају отворене границе јер у приливу гласова народа трећег света виде средство за једнопартијску владу. Беле демократе, међутим, погрешно рачунају. Када њихов број једном буде довољан, имигрантима неће бити потребне беле демократе. Они ће преузети власт и распоредити ресурсе тако да служе њиховим интересима. Демократе могу да науче своју будућност читајући Логор светаца (француски дистопијски роман из 1973. аутора и истраживача Жана Распаја. Шпекулативни измишљени приказ, описује уништење западне цивилизације кроз масовну имиграцију Трећег света у Француску и на Запад – прим. ред.)
Бели либерали су деценијама стварали моћно пропагандно оруђе за имигранте-освајаче. Стари марксовски класни сукоб замењен је расним сукобом у којем су белопути људи тлачитељи, а тамнопути њихове жртве. Таква позиција белаца је погрешна, ствара осећај кривице и подрива самопоуздање. Одбрана белаца се одбацује као расистичка.
Народи Трећег света научили су да доживљавају владу као оружје које се користи против опозиције. Они нису васпитани у оквиру грађанске слободе, а нису ни млађе генерације Америке. Ослабљени су гласови који нас повезују са нашим идентитетом. Како се ти гласови смањују, нација се распада. Замена је вавилонска кула којом управља сирова моћ. Наредне, 2023. је касно за почетак постављања питања да ли је то оно што заиста желимо. Ми више, међутим, не можемо да чекамо пре него што се суочимо са последицама нашег садашњег курса.
Пол Крејг Робертс
Извор: Балкан Магазин
