Пише: Иван Ђуревић
Кад се појавио, право ниоткуда, прво што је привукло пажњу било је његово име. Звао се сасвим једноставно – Ханс Флик. Звучало је то помало стереотипно, чак поспрдно, као да је неки лик из масних вицева о Немцима. Био је „привремено решење“, тек док не дође неко бољи, и нико му није давао превише шанси. Међутим, није прошло много, дошао је у Београд, и ништа више није било смешно.
Његов Бајерн, јер то су му дали на управљање верујући да „номен“ не мора увек бити „омен“, деловао је као садистичка справа за мучење из најгорег периода инквизиције. Поређани у ешалоне, стриктно, као шаховске фигуре и померајући се брзо и уређено, тачно задатим путањама попут електрона у атому, његови фудбалери утеривали су те вечери на „Маракани“ језу у кости.
Ретко кад је лопта прелазила центар на њихову страну, јер сваки се покушај додавања збуњених Звездиних играча завршавао клизећим право у месо, али тако вешто да га и не додирне, већ само да га преплаши, а затим би лопта у три једноставна додавања била испоручивана до мреже, као аутомобили на фабричкој траци „Баyерисцхе Моторен Wеркеа“. И тако шест пута. После је са тим Бајерном постао првак Европе у оној години короне.
Након епизоде са немачком репрезентацијом, јер нису за њега ти послови за тренере пред пензију, звали су га да води Барселону и сви су вртели главом. Како могу „жога бонито“ и германска дисциплина заједно? Каталонско схватање фудбала је као киша око Монжуика, много ту треба петљања док се не стигне до петерца и много бескорисне лепоте која често на том путу изгуби циљ, а његова филозофија су две просте стрелице које лопту носе право у гол. Међутим, показало се да је Ханс Флик много више од две стрелице.
Ангелина Топић је вицешампионка Европе, Синанчевић пети у Апелдорну
Одједном је Ханс постао „Ханси“, тек да звучи мало нежније, и опет је „номен“ постао „омен“. Остао је он, додуше, за сваки случај и помало „Ханс“ и његова урођена дисциплина завела је ред међу преопуштеним, чак помало (природно) лењим и дезорганизованим медитеранцима и јужноамериканцима у плаво-гранатним дресовима. Међутим, оно нежно „и“ на крају је постало суштина, Ханси је препородио Барселону омогућившои јој да остане Барселона, а да он остане Флик. У таленат и креативност само је убризгао немачку медицину, јер има пацијената код којих немачка медицина, чудна хемија смућкана од дисциплине и прагматичности, заиста делује и јесте „дие бесте“ – „најбоља на свету“. А Барса је била баш такав пацијент.
Његова Барселона је данас дисциплина у служби креативности и та комбинација не може да не упали. Не само у фудбалу, јер та су два, дисциплина и креација, суштина живота ако се помешају у правим дозама. Са та два се, ако се у идеалном калупу претопе у савршени спој, све може и тој чаробној формули често не може да науди ни трећа ставка ове алхемије око које се врти све битно на овом свету, ставка која не зависи од нас – срећа.
Извести против Реала на „Бернабеу“ одбрану на центар и ловити офсајдима Мбапеа и Винисијуса, подједнако је оптимистично као и ући у кавез с лавом и надати се да он неће огладнети. Али, завршило се 0:4 за оптимисту. Или причати нешто сат времена у свлачионици својој екипи потонулој због смрти једног од њих (клупског лекара) и натерати је да дигне главу и игра фудбал кад јој до тога није и да победи у утакмици која није лакши тренинг већ осмина финала Лиге шамиона против Бенфике, делује као бљутаво баљезгање за квази-психолопке приручнике.
Али, екипа после тога изађе и победи 3:1. Или губити 0:2 у дербију сезоне против Атлетика у 70. минуту, као у недељу увече, на 20 минута пре краја, а са аут-линије убеђивати своју разбијену војску да још није готово, делује скоро као вређање њене интелигенције. Али, војска се од тога подигне и за двадесет минута преокрене на 4:2. То су вештине које је немогуће научити у тренерским школама, са тиме се човек мора родити.
Србија без Јокића!? Страшна Србија! За прво мјесто на Пешићев рођендан
Данас би Ханс Флик требало да је најбољи фудбалски тренер на свету, да није Карла и Пепа, које и даље на пиједесталу држи „номен“ у служби „омена“. Међутим, Фликова филозофија далеко превазилази простост фудбалских оквира наспрам оних животних. Јер од Флика можете да научите да чиста лепота може да даје резултате ако је доведете у ред.
Да речи могу да утичу на људе и помогну им, ако нису празне и ако нису лажи, обмане и илузије, већ простом истином ојачани практични савети. Да чак и луда храброст може да буде и те како корисна и практична ствар ако имате прецизан план како да је употребите. И да вера може да упали чак и када све изгледа безнадежно ако је то вера у себе, сопствене способности и у начин како оне могу да буду употребљене, а не вера у нешто ирационално што треба да се чека, да дође ниоткуд и да вас спасава.
Зато Ханс(и) Флик није потребан само Барселони. Један Ханси Флик потребан је сваком од нас.
Извор: НИН
