Piše: Sonja Milovanović
Malo je pesnika za koje se bez preterivanja može tvrditi da su autentično živeli svoju poeziju. Takva retkost bio je Novica Tadić. Da je pisanje za njega bilo isto što i življenje, kako je o tome na jednom mestu povodom razmatranja stila rekao Rolan Bart, istakao je i sam pesnik: „Živeti, autentično živeti. Iz autentičnog života iskrsavaju originalne ideje i misli-vodilje kroz život i umetnost”; Pesma mora biti celovit entitet, jedinstvo pesnika i pisma”. Ćudljiv i ćutljiv kakvog ga književna javnost pamti, ovaj pesnik stvarao je eliptične, zaumne i zagonetne stihove. Kritika im je od početka bila uglavnom veoma naklonjena, a i nakon nekoliko zbornika, doktorskih teza, monografija, mnogobrojnih naučnih radova i na stotine prikaza, čitaju se i tumače s nesmanjenim interesovanjem. I to ne samo među esejistima i tumačima, već i tamo gde pesnik najsnažnije i ujedno najdelikatnije traje – među samim pesnicima. Stihom, motoom, pesmom, posvetom ili slikom sveta, književnici neprestano referišu na delo ovog urbanog anahoreta. Šta je to što Tadića čini tako osobenim?
Kada se pre tačno pola veka pojavio svojim pesničkim prvencem Prisustva (1974), ovaj pesnik kao da je, simbolički kazano, obznanio i prisustvo pesničke ličnosti. Za razliku od talentovanog pesnika, kako je smatrao Zoran Mišić, „ličnost je onaj jedinstveni, izuzetni glas koji se dâ na prvi pogled raspoznati u polifoniji književnih zbivanja, koji ima svoj osobeni modus percepcije stvarnosti, koji u svetu činjenica otkriva osobite, makar i nemerljive valere svetlog i tamnog, toplog i hladnog, intelektualnog i emocionalnog.“ Da je o takvoj pesničkoj ličnosti reč, potvrdio je u književnoj javnosti prijem svake naredne Tadićeve zbirke, a tokom vremena sve veće zanimanje za njegovu poeziju. Svest o retkosti među pesnicima imaju i oni kojima Tadićeve pesme zbog njihove hermetičnosti i tamne slike nisu bliske. Međutim, mimo odbojnosti koju mogu izazvati, značaj ove poezije nije u dopadljivosti već osećanju da nas se tiče, u najdubljem i najelementarnijem smislu reči.
Od introspektivnih nemira unutar sobnog, zatvorenog ambijenta, preko oglašavanja gradskog „lutala“, izopštenika i usamljenika, nemilih susreta sa nasrtljivim namernicima, svedočenjem o gradskim i prigradskim (ne)prilikama do iskušeničkog i podvižničkog povlačenja u gradsku izbu kao monašku ćeliju, u atmosferi bilo demonskog ili božanskog načela, postupkom groteske i inverzije, metaforom ili simbolom, Tadić je gradio pesničku zidanicu sa mnogo tamnih, mračnih odaja i senovitih prolaza. Shodno jednoj njegovoj pesmi („Naopako mi bilo”), ali i celini opusa, moglo bi se reći da je ta građevina po predstavi sveta naopaka, da se poput levka sužava što je bliža zemnom životu, u kojem caruju izopačenosti, laži i zablude. Ono što je, međutim, u toj naopakosti umetnički delotvorno jeste izrazito dinamičan život pesničkog subjekta ili lirskih sudeonika takve zidanice i raznovrsnost njihovog stanja u oslikavanju mračne slike sveta. Premda ta raznovrsnost nije ostvarena u oprečnostima bivstvovanja – jer „poezija totalnog negativiteta“ i „ultra-pesimističkog doživljaja sveta“, kako je određivana, to po prirodi stvari ni ne može, ona se ispoljava u njegovim senčenjima, često postignutim iskricama humora, ironije i sarkazma. Razume se, teže je senčiti neku pojavu nego je prikazivati u suštim kontrastima. To je svakako jedan od razloga Tadićeve posebnosti.
Presna pesnička reč, kakva je Tadićeva, utiče na to da joj se veruje, a iskrenost pesme istovremeno je vrhunac i nepresušni izvor čitalačkog poverenja i interesovanja. Pored mnogih virtuoznosti koje može posedovati, neiskrena pesma suštinski je jalova. Pomenuti Zoran Mišić kazao je kako „treba povratiti izgubljeni sjaj pojmu iskrenosti, koji je malograđanska romantika bespravno prisvojila i zloupotrebila“. Treba li reći da kod Tadića nikakve romantike nema. Čitalačkom ukusu ovaj pesnik nije podilazio, niti je svoj talenat i prozorljivost podvrgao „traganju za formulama“, već pošao „u potragu za svojom ličnošću“. Estetika ružnog, kao ishodište njegove poezije, kao njena ujedno esencija i energija, osnova je „revolucionarnih preobražaja pesničke pisane reči“. Ne zato što u srpskom pesništvu nije bilo pesama zasnovanih na ovakvoj estetici, već zato što nije bilo pesnika koji su joj u toj meri i na osoben način bili posvećeni. Intenzitet te posvećenosti još jedan je znak pesnikove samosvojnosti. Iskrenost i autentičnost dva su postojana stuba Tadićeve poezije.
Biti autentičan lepo zvuči, ali to je težak podvižnički čin. „Pisanje pesama nije improvizacija, igrarija bez težine. Moraš dati sve, da bi dobio mrvicu“, rekao je jedom prilikom ovaj pesnik, drugom pojašnjavao takvu vrstu nužnosti: „Izloženost svemu i svačemu, otvorenost egzistencije, donose nam lucidne trenutke i uvide koje ne mogu imati ’normalni ljudi’. Normalan čovek je kornjača u oklopu, stegnut sa svih strana, trom i jalov“. Autentičnost dakle podrazumeva neku vrstu radikalnosti, nepristajanja na konvencije mišljenja ili vladanja, podrazumeva otpor i nasilje, ali i žrtvu koja se takvim nepristajanjem mora podneti. Za tu žrtvu Tadić nije tražio iskupljenje u pohvalama i priznanjima ili bilo kakvoj vrsti životnog komfora. Štaviše, mnogi njegovi stihovi podrivaju licemerje i materijalne dobiti. I u tom pogledu Tadić je bio istrajan i dosledan, i to radikalno. I baš zato autentičan.
A autentičnost je, kazuje Lajonel Triling, implicitno polemičan pojam, koji „svoju prirodu ispunjava agresivno se baveći ustaljenim i uobičajenim mišljenjima“. Ovu misao deli i Harold Blum: „promena u poeziji i kritici kao i u svakom ljudskom poduhvatu dolazi jedino kroz agresiju“. Ako ovima dodamo i Mišićevu misao o bitnosti za promenom pesme koja se događa „tek sa korenitim, suštastvenim promenama u sadržajnom registru savremene poezije.Modernizovanje poetske fakture, nije samo pitanje veštine i zanata, to je, pre svega, problem: kako izraziti senzibilitet modernog, a to znači i našeg čoveka“, onda je jasno da je Tadić taj senzibilitet osvedočio kao egzistencijalnu strepnju i asketski odnos prema životu i pisanju, uslovljene onim „prvobitnim“, a uzrokovane „strašnim“ u antropološkom smislu ali i istorijskom obzorju
Postoji stoga nešto što će, čini se, trajno biti otvoreno u recepciji poezije Novice Tadića, jer su takvi stvaraoci, takve pesničke ličnosti, uvek aktuelni. No osim što na originalan način spaja egzistencijalnu teskobu modernog urbanog čoveka i epohalnu svest, značaj Tadićeve poezije nesporan je i po širenju, a možda i uvođenju nekih poetičkih horizonata u okvirima srpskog pesništva. Reč je o, kako je jednom primećeno, hororističkoj stilizaciji kao individualno- poetičkom programu i pesničkom stavu prema životu. Ne znamo za pesnika koji je iznedrio tako snažne i originalne hororističke slike sveta, uz takođe samosvojnu fantastiku. Taj aspekt njegovog pesništva, ispoljen kao program i stav poetske individualnosti, tek treba istraživati. I u tom pogledu pesničkoj ličnosti Novice Tadića vredi se iznova vraćati.
Izvor: Nova Zora
