Приредио: Владимир Судар
Последњу књигу Владимира Пиштала „Луке“ бројни су читаоци незванично прогласили најбољом српском путописном књигом 21. века. Званично, „Луке“ су добиле награду „Љубомир П. Ненадовић“ за најбољу путописну књигу објављену на српском језику, а Владимир Пиштало надимак „хаџија нестварних успомена“. Пишталов роман „Тесла, портрет међу маскама“ добио је 2008. године НИН-ову награду и у једном избору проглашен је за најбољи роман на српском у 21. веку.
Да вам је неко, пре 45 година кад сте објавили прву књигу, рекао да ћете у 21. веку бити аутор званично најбољег српског романа и незванично најбоље књиге путописа, како бисте реаговали?
Било би ми драго, јер је писање једно неизвесно путовање, а човек кад се отисне у писање не зна како ће то изгледати. А истовремено је пун наде, јер се иначе не би уопште упуштао у то. Ја страшно волим како је о томе говорио Чарли Симић. Кад је био клинац и песник у Чикагу, рекао је: „Знаш, све је то изгледало без неке стварне перспективе.“ Али имао је наду и завршио је као амерички академик и био је незванично и кандидат за Нобелову награду. Имао је занимљиву каријеру, коју ја, иначе, видим као метафору за писца. Каже: „Кад почнеш да пишеш, прво ти кажу да си кретен, па ти онда кажу да си веома талентован млад човек, па ти кажу да си кретен. Па ти кажу да си један од бољих писаца своје генерације, па ти кажу да си кретен. Па ти кажу да си живи класик, па ти кажу да си кретен. Па ти кажу да си ти понос те књижевности.“ Чарли се, наравно, ту мало шалио, али та међуигра између светла и таме, ја мислим да је део биографије писца. Човека који пише често питају да ли би и на пустом острву писао. Писао би на пустом острву јер је главни разлог што човек пише да би изразио свој однос према свету, који је такав какав јесте и формиран је оним што се само њему десило. А то значи да не пишеш због одобравања. Наводно је Ленон говорио да је важна сама аутентичност, а Макартни да је важно и одобравање. То је помало као „кокошка или јаје“. Човек пише да би изразио себе на аутентичан начин, са надом да то може наићи и на одобравање.
Занимљиво је да сте „Лукама“ вратили у жижу јавности путопис, жанр за који се мислило да је нестао. Пошто су „Луке“ настајале 40 година, кад сте осетили да је дошао тај тренутак да се књига објави?
Писао сам друге ствари, али сам бележио где год да сам ишао. Има још тих белешки које нису укључене, и од пре завршетка књиге, и после. Врло озбиљно сам то радио. Део путописа сам објављивао свих ових година радећи друге ствари. Одлучио сам да им се вратим после операције срца и трећи дан по изласку из болнице почео сам да пишем. Прво сам пола књиге дописао. Путописе који су излазили у новинама поново сам узео, обрадио и проширио. И рад на једном том путопису трајао је једно месец дана. То нису скице, то је рађено као прича. Увек сам волео путовања, заиста су ме радовала. Осећао сам да сам жив кад путујем и путовања су сећање на тај повишени осећај живота.
Шта вама представља путопис?
Увек сам путопис сматрао озбиљним жанром и ако погледамо само српску књижевност, то је и даље озбиљан жанр. На пример, дивни су Андрићеви путописи. Никад не бих отишао у Синтру да Андрић није написао „Бајрон у Синтри“ и „Португал зелена земља“. Кад погледате како Црњански пише, то је једна врста путописа. „Код Хиперборејаца“ можете сматрати политичким романом, аутобиографијом, али та аутобиографија има много елемената путописа. И он је стално имао утисак да је још негде осим тамо где је, што је један песнички осећај. Он седи код Бебингтона у Риму, чује шаптање зеленог леда у Скандинавији и истовремено речи на шпанском: „живот је сан“. Исидора је писала веома добро о Скандинавији. Сад кад човек погледа „Писма из Норвешке“, то је духовито, непретенциозно, добро. Приметила је, на пример, музикалност Скандинаваца. Она каже: тамо већина пева као код нас мањина. То је примећено у пролазу, али је врло интересантно. Писма из Немачке и Италије Љубомира Ненадовића су заиста једна култивисана, занимљива и шаљива проза. А да не говоримо о Растку. Или о Дучићу, који каже: „Ко није видео Египат, има једно чуло мање.“
Владимир Пиштало: Демократија (ни)је управљање циркусом из кавеза за мајмуне
Али какве су шансе да опстане путопис у време кад виртуелно можемо путовати светом из своје собе?
Осећате кожом. Не може виртуелно искуство описати промену у људима који путују јер се људи мењају путујући. Црњански је рекао да не може замислити човека који је исти након што је видео Венецију. Народна пословица каже да је потребно много путовања да сиров човек сазре. Кроз путописе нашу културу видимо у другом светлу, не као једну самодовољну и самозаинтересовану. Она се природно огледа у другим. Што је најнормалније. Неке приче о Насрадину које се причају у Босни, причају се и у Авганистану. Једноставно, приче путују. Та размена свих искустава је најприроднија и она може у извесном смислу да чини културу – културом. Ми имамо заиста дугу и занимљиву традицију писања путописа, којој сам се ја придружио. Не зато што сам желео да будем део традиције, него зато што ме путовање оживљавало.
Једна од оцена „Лука“ је да су најбољи српски путописи уз Исидорина „Писма из Норвешке“ и „Африку“ Растка Петровића. Како се осећате кад добијете такве комплименте?
Увек говорим оно што говоре амерички продавци дроге: „Не опијај се оним што продајеш.“ Ја у ствари имам тенденцију да заборавим похвале. Да се човек не би заносио. Јер је то једна тужна ситуација кад се човек занесе самим собом или својим успесима и не доприноси ономе што је главно, а то је стварање.
Занимљиве су ваше асоцијације са разних делова планете на наше поднебље, попут Хелсинкија као зимског Сарајева или неке афричке пустиње која подсећа на Херцеговину.
Крените од Мостара према Требињу, па ми реците на шта вас подсећа тај крајолик. Једном сам путовао са једним типом који каже никога нема, на сто километара петоро људи. И пита знаш ли колико је људи погинуло у рату за ово да после нико не би живео тамо. Али мој однос према Херцеговини је добар. Управо сада пишем роман о Мостару. А Хелсинки највише подсећа на зимско Сарајево, макар мене. Свако асоцира с оним што познаје. Подсећао ме је и Истанбул на Сарајево, али не оно што је очигледно, него неки прозор и у њему нека три мала бледа лица. Али у Хелсинкију је то много очигледније. У Сарајеву смо живели у Јадранској улици и гледали смо онај ваздух боје кромпира и у три сата по подне су горела електрична светла. А у Хелсинкију је исто то, па још више. Тај сјај у ваздуху, ваздух боје као код огледала с ког је испало сребро, па кад изађеш у десет ујутру не знаш да ли се разданило. Али постоји нека посредна светлост која је другачија, као ноћно светло. А није ноћно, него је дневно. А све то скупа је доста узбудљиво, није само „ружно“ или „мрачно“. Имао сам утисак да су фински уметници фасцинирани светлом и купачима.
Како се у „Лукама“ појавила обнова суматраизма Црњанског?
Није то никад ни престајало. Тај осећај свеповезаности да су ствари, људи и места повезани Црњански је веома снажно осећао. У ствари он је кад се вратио из Првог светског рата имао осећај да су све везе прекинуте. Да оно што је блиско више није блиско. И парадоксално, онда као да је далеко постало блиско. И гледао је неке војнике Сенегалце с којима је долазио, па му се појавио неки друг који је био негде у Русији, који му је говорио о Уралу на ком је био. Све се то некако помешало у том возу у коме се он враћао кући и онда је осетио неку врсту нове утехе за изгубљену фамилијарност света, за ту топлину старог света. Први светски рат је био највећи шок западном човеку у новијој, можда и у читавој историји, зато што је постајала идеја прогреса, да се ствари поправљају. Неки су веровали чак и да је рат ствар прошлости и одједном су дошли ти митраљези, авиони, тенкови, отровни гасови. А он се враћа кући и пита се на шта се враћа. И онда има тај утисак да је отишао онај свет који је знао, али да постоји дубоко свеприсуство, свепрожимање. Кад је гледао те плаве и зелене санте на северу, он је имао утисак да је то, како да кажем, писмо упућено на његову адресу. И у свету су многе ствари нама непознате, а у ствари су писма упућена на нашу адресу. Али човек треба да отвори врата да би их примио.
Путопис о Београду испричали сте кроз причу о сплаву на коме свирају Цигани, који су у ствари Власи. Откуд идеја да причу о космополитском Београду испричате из „кафанског мрака“?
Није то нешто што је смишљено, него је један стварни догађај. Тада сам био у Америци, а кад се човек врати, прво види ствари које су другачије од средине из које је дошао. Тад су јако много приказивали сабор у Гучи, време је било као сада, а ја иначе нисам човек који је ишао по сплавовима него сам једноставно описао то вече онакво какво је било. По некој снази осећања или сликовитости, то није било тако далеко од атмосфере у Рију, у којем сам био. А када сам већ говорио о карневалу, онда сам то повезао и са оним што сам доживео тада у Београду.
Како онда објашњавате то да је један део наше јавности алергичан на Гучу, а да се диви њеним иностраним панданима?
Можда је најлепши део путовања оно схватање кожом, схватање самим присуством, а тако уче деца. Деца највише науче од онога што им се не каже, једноставно – осмозом. Идеш улицом и одједном ти неке ствари постану јасне зато што си им био изложен. И онда ме схватање о људима, што сам назвао неком аматерском антропологијом, вратило на Клода Левија Строса, који је рекао: „Ја сам изузетно нетолерантан према француској култури, али сам потпуно толерантан према свим осталим културама.“ И пошто је био јако паметан човек, било му јасно да ту нешто није сасвим у реду. Да је то као нека усвојена породица. Имао сам пријатеља историчара из Рија и од њега сам доста научио о бразилској култури. У Бразилу су постојали филмови који су, условно речено, „експлоатисали егзотику“, нарочито сиротињу, и онда су се многи бразилски интелектуалци бунили против тога. Отприлике, као против Кустуричиних филмова о Циганима, веома слични су аргументи били. Само хоћу да кажем да су људи сличнији међусобно него што мисле да јесу и мало је ствари које су заиста уникатно присутне само на једном месту. Мислим да сва друштва имају све тенденције, само што се у одређеним моментима неке више изразе, а неке мање.
Колико човек треба да пропутује и види да би се суочио са тим да све то што нам смета није само наша прича?
То је једна од најкориснијих ствари на путовању, али то опет зависи од тога да ли то желиш. То је она стара изрека – да су умови као падобрани и да функционишу само кад су отворени. Ако се човек отвори, то је отварање очију, а ако стварно отвориш очи и повежеш се с тим, добићеш једну велику награду. Бертранд Расел је говорио, у својој књижици „Освајање среће“, коју бих препоручио свакому младому човеку, да се не може доказати да су јагоде ни добре ни лоше. Али онај који воли јагоде има једно задовољство више у свету. А онај који отвори очи за свет, добиће много заузврат.
Извор: НИН
