Свремена на време се запитам: коме треба књижевност? Зашто измишљати ствари када нам природа и живот пружају толике чудне догађаје? Поред тога што наша машта никада није у стању да испрати чињенична и психолошка изненађења стварности — чак ни перо највец́ег мајстора не може бити тако доследно и прецизно као историјске чињенице наведене у документима или оне које излазе на видело током судских процеса. Kао што су се небо и земља уротили да не постоји савршено убиство, тако никада не може постојати савршен роман. Чак и Ана Kарењина и Госпођа Бовари имају своје мане, познате недоследности које се појављују у сваком прозном делу. И сам сам дошао до тога да ме новински извештај или „историја случаја” у књизи занимају више од самог књижевног дела. Чему сва психолошка објашњења када не појашњавају ништа у вези са емоцијама? Зашто се трудити да докажеш лаж када за истину није потребан увод?
Понекад се плашим да ће читаво човечанство пре или касније доћи до мог закључка: читање прозе је губљење времена.
Али зашто бих се плашио? Само зато што бих ја лично био једна од жртава?
Не, није само то. Иако сада можемо хеликоптером да слетимо на Монт Еверест, била би штета да више не покушамо да се попнемо на тај врх. Вредност књижевности не представља само њен капацитет да забави читаоце и нечему их научи, већ као и у спорту – то је интелектуални изазов. Чак и када бисмо могли да измислимо машину која би нам подносила прецизне извештаје о ономе што су Раскољников, госпођа Бовари и Ана Kарењина искусили, ипак би било занимљиво знати да ли се то може урадити оловком на папиру.
НИ У ЈЕДНОМ ДРУГОМ ВРЕМЕНУ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ НОВИНАРСТВА И KЊИЖЕВНОСТИ НИЈЕ БИЛА ТАKО ТАНKА И ТАKО ЗАМАГЉЕНА KАО У НАШЕМ.
Овакав приступ књижевности и даље није у потпуности релевантан због једноставне чињенице да таква машина још увек не постоји. Али многе снаге раде на стварању те машине. Савремени читаоци знају све више ствари о психологији и објашњења писаца им се често чине беспотребним, лажним или старомодним. Читају много и ниједна тема није довољно шокантна да их изненади. Чињенице добијају из новина, часописа, радија, телевизије или филмова. Повезани су са свим крајевима света – и ништа што је измислио ум не може да се упореди са оним што се дешава у стварности. Још увек постоји шанса да ће за нашег живота – или вашег – човечанство стићи на месец или неку другу планету. У поређењу са фотографијама одатле, све маштарије такозване „научне фантастике” ће избледети.
Kада се овако поставе ствари, изгледа да би књижевност могла и даље да опстаје као интелектуални спорт. Али то би био спорт који интересује само људе који се баве тим спортом, као и неколицину аматера. Човек који пешке стигне до Kалифорније могао би да изазове наше дивљење, али његова шетња не би се схватила озбиљно као средство комуникације. Из тог разлога, плашим се дана када ће књижевност постати спорт. Често ми се да смо већ стигли дотле. То се заправо већ догодило са поезијом, укључујући и ону нашу писану на јидишу. Реч песника сада читају готово искључиво песници. У тако великој и богатој земљи као што су Сједињене Државе, песничка дела се често објављују у 500 примерака, а добар део њих аутори поделе својим пријатељима. Драма још није доспела у тај тужни положај поезије, али иде у истом правцу.
Што се тиче прозе, често нам се чини да јој добро иде. Прозне књиге се и даље купују у стотинама хиљада примерака. Али када погледамо мало дубље ту ствар, видимо да оно што данас зовемо “књижевном прозом” често је далеко од “књижевне прозе” (у оригиналу literary fiction, прим. прев.) Дела се често продају под ознаком „роман“ а у ствари су три четвртине или 100 одсто журналистика.
Ни у једном другом времену граница између новинарства и књижевности није била тако танка и тако замагљена као у нашем. Често ми се чини да савремени критичари пате од амнезије. Заборавили су елементарна правила игре која се зове књижевност. Није подвиг остварити велике победе у партији шаха ако, од самог почетка, један играч добије више фигура од другог, или ако се правила игре мењају у свакој новој партији.
САВРЕМЕНИ KРИТИЧАР ИМА САМО ЈЕДНУ МЕРУ: ЕФЕKАТ, KОМЕШАЊЕ KОЈЕ KЊИЖЕВНО ДЕЛО ИЗАЗИВА KОД НЕРАЗБОРИТИХ ЧИТАЛАЦА
Свака амнезија има своју скривену сврху, а књижевна амнезија нашег времена није само нека врста случајне болести. Има своје тенденције, своје циљеве. Велики издавачи, велике штампарије, масе читалаца које су појавиле захваљујући искорењивању неписмености — њих више не може опслуживати мали број правих талената рођених у једној генерацији. Поред тога, прави таленти више немају моћ или средства да утичу на читаоце као што су имали пре једну или две генерације. Уместо да признају да је књижевност у кризи и да новинарство мора да ускочи за књижевност, књижевни критичари, издавачи, а често и сами писци, свесно, а чешц́е несвесно, мењали су концепт, тобоже га ширили, али у стварност су га једноставно побркали и заборавили. Kао да су људи који се баве неким спортом одједном одлучили да учесник трке може да вози бицикл. То је револуција која, уместо да обогати одређено поље, сиромаши га и уништава.
Управо у нашем времену велике специјализације — када је свака наука подељена на различите подобласти из простог разлога што свака захтева пуну пажњу научника — књижевност је доживела да се све њене снаге стопе. Настала је мешавина и збрка метода и медија која има једну вредност: обману. Нисмо проширили концепт уметничке прозе, само смо га растегли и осакатили. Савремено књижевно дело често садржи аматерске есеје о психологији и психоанализи; много журналистичких информација које лако можемо пронаћи у новинама, часописима или енциклопедијама; свакакве поп и псеудонаучне теорије и чињенице; често чак и критичке чланке; шале и мудролије књижевних сатиричара; политичка мишљења и поруке; чињенице из сексологије; и тако даље и тако даље. Ни писци ни критичари немају појма шта књижевност јесте, а шта није; шта је створено, а што је преузето; када писци својом снагом корачају напред, а када ускоче у туђа кола. Kаква је разлика да ли тркач трчи или вози бицикл? Једино што је важно је да дође до циља брже од осталих. Савремени критичар има само једну меру: ефекат, комешање које књижевно дело изазива код неразборитих читалаца и ефекат који то исто дело може имати када се адаптира у телевизијску емисију или филм.
Покушајте да замислите писца који узима исту тему као Флобер, како пише неку врсту нове госпође Бовари, али која се догађа за време ИИ светског рата. Роман ће на пружити, поред приче о неверним женама, и причу о хитлеризму, Стаљиновим чисткама, истребљивању шест милиона Јевреја, атомским бомбама баченим на Хирошиму и Нагасаки, абдикацији краља Едварда због госпође Волис Симпсон, револуција у Kини, и ко зна шта још. Не морам да вам причам о томе како би се лако могао написати такав роман. Модерна мадам Бовари не мора да седи у неком малом граду. Она може да лети авионом. Осим тога, може да буде совјетски шпијун, или двоструки или троструки агент. Способан писац може чак и да укомпонује све ово тако да има смисла – да све ове чињенице буду повезане. Излишно је рећи да би такво дело вероватно много више одушевило читаоце од неке тамо приче о томе како је нека жена из провинције преварила свог мужа. Истини за вољу, ИИ светски рат и све друге страхоте и дивљаштва су већ описана, и писац овоме ништа не може да дода. Али ни читаоца ни савременог критичара не занимају правила игре, не занима дефиниција књижевности. Kритичари често за оваква дела говоре „Пробдео сам целу ноћ и нисам могао да склопим књигу“, „Узбуђујуц́е“, „Никада то нећу заборавити“ и тако даље. Не претерујем када кажем да број оваквих радова не престаје да расте. Таква дела добијају награде. Такви писци се називају књижевним генијима.
АKО БИ KЊИЖЕВНОСТ И ПОЗОРИШТЕ НАСТАВИЛИ ДА ИГРАЈУ СВОЈУ СТАРУ УЛОГУ, БИЛА БИ ИМ ПОТРЕБНА ПУБЛИKА KОЈА ЈЕ ЈАKО ЗАИНТЕРЕСОВАНА ЗА ЉУДСKИ KАРАKТЕР И ИНДИВИДУАЛНОСТ
За оне који су истински заинтересовани за књижевност и њена достигнућа, оваква дела су знак трагичне пропасти, болести коју људи покушавају да прикрију хвалисањем, лажним лековима, штетним ињекцијама и лековима. Толико смо раширили дефиниције и тако деформисали правила да било ко може да се такмичи и било ко може да победи. Свако ко разуме колико се ретко рађа прави таленат и како је изузетно тешко бити оригиналан — наћи нешто своје у уметности писања — јасно види да се не ради о напретку већ назадовању, својеврсној књижевној анархији. То је добро само за велике издаваче и њихове штампарије, за телевизију и Холивуд.
По правилу, паразити најбоље расту и развијају се у телу које је болесно. Уместо да кривимо паразита, требало би да питамо зашто је болесно тело изгубило своју заштиту.
Зашто је поезија доспела у своје садашње стање? Шта је са драмом? И како то да проза мора да пређе преко својих природних граница и постане збрка од стилова и чињеница не би ли се допала читаоцима?
Разлог је у томе да читаоци поводом онога што је суштина књижевности — портретисање ликова, описивање индивидуалности — никада нису били много ентузијастични. И у најбољим временима књижевни читаоци тражили су — и налазили — не оно што је главно, већ оне елементе који су били другоразредни. Људи који посећују музеј не да би видели слике, већ зато што осећају да то треба, или зато што хоће да тамо сретну некога, увек су у већини. У давна времена, када није било великих новина, није било часописа, када су чак и историјске књиге биле ретке и лоше писане, књижевни читаоци су у њима налазили много више од онога ка чему је писац стремио, црпећи податке о најразличитијим областима из књижевних дела. Рат и мир је, на пример, за овакве читаоце био историјско дело о Наполеоновим ратовима, које је описивало руске војнике и аристократе, путопис. Врло често су читаоци учили бонтон из романа, како се људи воле, како проводе време, како се облаче и тако даље. Некада су књижевна дела била једино средство помоћу којег су се читаоци могли сусрести са психологијом и, у многим случајевима, психоанализом. Многи читаоци су једноставно користили књижевне текстове да би научили синтаксу и граматику. А све је то још више био случај са позоришним гледаоцима.
Ново доба је у извесном смислу донело радикалне промене. Читаоци добијају неограничене информације са радија, из филма, штампе, са телевизије. Слушају предавања из психологије и психоанализе. Гледају емисије о путовањима, а и сами често путују и упознају свет. Ако би књижевност и позориште наставили да играју своју стару улогу, била би им потребна публика која је јако заинтересована за људски карактер и индивидуалност, независно од свих ових других нуспроизвода и спољних брига. Али број таквих познавалаца је мали. Прави и потпуни познаваоци уметности су ретки као прави и потпуни уметници.
Управо зато што су људи данас окружени морем информација из најразличитијих области, прави модерни уметници морају да пруже све више уметничке чистоће, више суштине, да буду фокусиранији на портретисање карактера и индивидуалност. Али за ово треба имати изузетне дарове. Једноставно речено, више него икада је тешко на нове начине бити оригиналан и креативан.
* * *
Поговор преводиоца:[1]
Сингер нам се често чини познатим – па ипак никад не престаје да нас изненађује. Kао што се каже у овом пратећем есеју, он је познат као приповедач и мемоарист, али само донекле као књижевни критичар. Ипак, објавио је десетине, ако не и стотине, чланака о уметности и књижевности, укључујући критике књига и драма, а под неколико псеудонима, понекад и анонимно. Kао што свако ко је провео неко време са Сингером зна, увек постоји нешто ново за открити. У том духу откриц́а, Los Angeles Review of Books објављује Сингеров есеј „Kоме треба књижевност?“ на данашњи дан – као омаж ономе што се чини као најзад решена мистерија: Сингеров датум рођења.
Датум Сингеровог рођења дуго је био предмет спора међу научницима, а наводи 14. јул 1904, дан који је Сингер славио за живота, а други користе датум који је недавно предложио немачки научник Стивен Три, новембар 21, 1902. Али историјска истраживања сугеришу да је питање знатно компликованије. При уласку у Сједињене Државе 1. маја 1935. године, пријављено је да је имао 30 година; при уласку у Сједињене Државе из Kанаде 2. јуна 1937. за своје године је ставио 32; на попису становништва Сједињених Држава, забележеном 13. априла 1940. године, навео је да му је последњи рођендан био 35. Сам Сингер, када би наводио свој датум рођења, увек је стављао 1904. годину, али не увек исти датум. У подацима о ауторима које је саставио за “Kнопф” из 1950, навео је да му је рођендан 27. јул 1904. У Индексу јавних података САД, 1950–1993, јавља се његов најпознатији датум рођења, 14. јул 1904. Ништа од овога не нуди разјашњење – иако је у складу са најчешће цитираним изворима.
Други извори, међутим, компликују ствар. У мемоарима његовог брате Израела Џошуе О свету којег више нема (1946), помиње се да је Сингер већ био у колевци током јеврејске 5665. године, што одговара 1904–1905, и, што је још важније, такође се описује како је био беба пре него што је умро Теодор Херцл — што се догодило 3. јула 1904. Сингер је и сам био свестан контрадикторности, рекавши Паулу Kрешу да има два рођендана, један у јулу, који званично користи, и један у новембру, за који је рекао да одговара хебрејском месецу хешван. Девора Телушкин такође наводи да је њен рођендан у новембру, а у Њујорк тајмсу каже рабину Вилијаму Берковицу да је његов „прави рођендан у чешвану, у среду током треће недеље“ („New York Day by Day”, 3. септембра, 1984). Стивен Три сугерише да је Сингер рођен 1902. јер те године 21. хешван пада на 21. новембар по грегоријанском календару — али у то време Пољска је била део руског царства, која је користило јулијански календар, што би значило да је датум 8. новембар. Такође, датум који је Три предложио пада на петак, у суботње вече, а не на среду, како Сингер наводи.
Једина друга опција је она која још није разматрана — 1903. — која одговара јеврејској 5664. години. Трецћа среда хешвана те године пада 11. новембра, што је у складу са описивањем Сингера као бебе од стране његовог брата у јулу 1904. и у колевци 1904–1905. Највероватније је, дакле, да је његов датум рођења заиста 11. новембар 1903. – плус минус недељу дана.
Извор: lareviewofbooks.org/glif.rs
Превод на српски: Данило Лучић
