Тачно на данашњи дан, 25. јула 2011. године, сирене за ваздушну опасност прекинуле су летњу рутину на северу Косова. Одлука тадашњих власти у Приштини да на административне прелазе Јариње и Брњак пошаљу специјалне јединице Косовске полиције (тада познате као РОСУ) покренула је кризу чије се последице осећају и данас. Деценију и по касније, физички, безбедносни и политички пејзаж Севера драматично је промењен.
Из угла 2026. године, јулски догађаји из 2011. делују као почетак дугог, зачараног круга који је донео пут од отпора и постављања барикада, преко институционалне интеграције под окриљем Брисела, па све до потпуног колапса тог система и успостављања нове, чврсте контроле Приштине над овим делом територије.
Ноћ која је увела „еру барикада”
Циљ акције из јула 2011. године био је успостављање царинске контроле и спровођење мере реципроцитета на увоз робе из уже Србије, након вишемесечног спора Београда и Приштине око царинских печата и трговинског ембарга, док су у оквиру дијалога вођени преговори о интегрисаном управљању административним прелазима. Међутим, за локалне Србе, долазак специјалних јединица са дугим цевима на Север виђен је као директан покушај тихе окупације и кршење дотадашњег статуса кво.
Одговор је био брз и масован. Путеви су блокирани тешком механизацијом, балванима и шљунком, чиме су пресечени кључни магистрални правци. Хиљаде грађана даноноћно су дежурале на барикадама, спречавајући пролазак косовских институција, али често и међународних снага попут КФОР-а и ЕУЛЕКС-а.
Тада је, у првом покушају косовске владе да успостави контролу на Северу Косова, у заседи, 25. јула 2011. године у Зубином Потоку смртно страдао припадник ове Специјалне јединице, Енвер Зумбери, након чега су се ове јединице повукле из четири северне општине са већински српским становништвом.
Приштина је потом Зумберијеву смрт представила херојским чином одбране суверенитета. Поводом годишњице његовог страдања, у Приштини се и ове године најављује обележавање „Дана сећања на полицајце погинуле на дужности”.
Криза је приморала међународну заједницу на хитну интервенцију. Последица ових тензија био је притисак на Београд и Приштину да седну за преговарачки сто, што је 2013. године кулминирало потписивањем Првог бриселског споразума.
Х. Дејвид Солс: Косово и Украјина – Самученици за канонско православље
Бриселска илузија и деценија крхке интеграције
Уследио је период невољне, али системске интеграције. Барикаде су после више година уклоњене, последња 29. јула 2016, а паралелне српске безбедносне структуре, попут Цивилне заштите, распуштене су или интегрисане у косовски систем. Српски полицајци обукли су униформе Косовске полиције, док су судије положиле заклетву пред косовским институцијама.
С друге стране, основни стуб тог споразума за српску заједницу – Заједница општина са српском већином (ЗСО) – никада није формирана. Како су године пролазиле, аутентична политичка моћ локалних Срба слабила је пропорционално јачању суверенистичке политике у Приштини, посебно након доласка на власт Аљбина Куртија, који је север Косова посматрао искључиво кроз своју призму успостављања територијално-полицијско-безбедносне и административне контроле над Севером.
Деконструкција система: Од таблица до Бањске
Прекретница која је наизглед поништила резултате Бриселског споразума догодила се крајем 2022. године, кад су под изговором кризе око регистарских таблица, Срби масовно напустили косовске институције – полицију, правосуђе и локалне самоуправе.
Био је то рискантан политички потез који је створио и безбедносни и институционални вакуум. Ипак, Приштина је тај вакуум одмах попунила јачањем присуства својих безбедносних структура, пре свега уз распоређивање специјалних полицијских снага, попуњавање полиције, а потом и заузимање самих општина. Патроле специјалних јединица са дугим цевима постале су свакодневна појава, док је кроз експропријацију земљишта разграната изградња трајних, утврђених полицијских база на стратешким тачкама широм Севера.
Ова „нова окупација”, како су је прозвали Срби, довела је до нових барикада крајем 2022. године, али је и та криза завршена брзопотезним повлачењем Срба и са барикада, а потом и организовањем избора којима је, уз бојкот Срба омогућен долазак албанских градоначелника у четири општине и новог кадра.
Тачка без повратка догодила се у септембру 2023. године у селу Бањска, пошто је у мају за историју КФОР-а остао податак да су Срби напали и повредили највећи број војника КФОР-а од доласка ’99. Оружани сукоб наоружане групе Срба и Косовске полиције, са четири смрти – још једног косовског полицајца и три српска нападача, дао је Приштини легитимитет у очима дела међународне заједнице да безбедносно учвршћује своју контролу над Севером, дискредитујући у потпуности српски фактор.
Све тежи положај српског народа и Цркве на Косову и Метохији
Петнаест година касније: Север под новим околностима
Данас, 15 година након што су РОСУ јединице морале да се повуку пред барикадама и масом незадовољних грађана на Јарињу, слика је готово потпуно обрнута.
Косовска полиција има стационарне базе, контролне пунктове и потпуну оперативну контролу над севером Косова. Специјалне јединице више не долазе у повремене акције, већ су стално присутне на терену.
Истовремено, српске институције су махом затворене, динар је уклоњен из платног промета у корист евра, док су српске банке и поште престале са радом.
Српска заједница налази се у стању политичке апатије и неизвесности. Без јасног лидерства и без подршке Београда каква је постојала 2011. године, некадашњи организовани отпор свео се на прилагођавање новонасталим околностима и борбу за свакодневно функционисање.
Наслеђе Јариња и Брњака
Догађаји од 25. јула 2011. године били су последњи покушај локалних Срба да кроз грађанску непослушност и барикаде одбране институције Републике Србије на терену и спрече интеграцију у косовски систем који је показао дотадашњу стварну моћ Срба са Севера.
Данас, петнаест година касније, јасно је да је тај отпор купио време, али није променио стратешки правац. Приштина је, користећи политичке слабости и грешке српске политике, успела да оствари оно што јој 2011. године није пошло за руком: успостављање доминантне фактичке контроле над четири северне општине.
Парадокс лежи у томе што је, иако је Приштина учврстила контролу над територијом, данас можда даље него икада од пуне интеграције људи који на њој живе.
Извор: КоССев
