Kako je Denver pripremio metlu za Lejkerse i zašto u eri supertimova ne pobeđuju supertimovi nego pravi timovi
Ako bi se stavila na stranu neizostavna euforija jer je jedan naš košarkaš ušao u veliko finale NBA lige – nije obavezno, naravno, opravdano je i što bi rekli legitimno uživati u takvoj euforiji u kojoj se jedna na drugu naslažu teze o srpskoj košarci kao najboljoj na svetu, Jokiću protiv kog je bio uperen ceo američki sistem profesionalnog sporta (a nije, baš naprotiv) koji je za cilj imao da progura Lebrona Džejmsa u finale – kada bismo pokušali da dobijemo racionalnu sliku i kada se emocije izostave iz analize. ostaje utisak da je ovo bila jedna čudna utakmica kojom su Denver Nagetsi “pometlali” velike Lejkerse (4:0 u pobedama) predvođene jednim od kandidata za GOAT-a ove igre.
Ne samo ova poslednja utakmica, cela serija je bila takva – jako čudna. Drugačije i ne može, valjda, kada Lebron i Džoker zamene uloge. Mnogi su ovu finalnu seriju Zapadne konferencije poredili sa onom iz “babla” 2020. godine, kada su Lejkersi slavili 4:1. Tada su Nagetsi bili slomljeni u prvoj utakmici trojkom Entonija Dejvisa u poslednjoj sekundi, čime je završena neizvesnost i te utakmice i cele serije. Jer Nagetsi su bili neiskusna ekipa u plej-ofu – pre svega prvi dvojac tima Jokić i Marej – i delovalo je da svaki njihov napor da iskorače iz svoje kože, svaki put kad podignu letivcu svojih mogućnosti, Lejkersi to bez mnogo znoja neutrališu.
Ovog puta situacija je bila obrnuta. Okej, nisu to isti Lejkersi, umesto Dvajta Hauarda je Hačimura, što je već mnogo više vazduha za Nikolu Jokića, kao što ni Jokić nije isti, već je tri godine i dve MVP sezone (neki kažu i tri) stariji, iskusniji i – bolji. U kategoriju košarkaških bizarnosti se može smestiti utisak da su ovi Lejkersi, koji nisu isti kao oni šampionski, ali i dalje su predvođeni Lebronom i Entonijem Dejvisom, delovali kao nedorasla ekipa koja ima navođenje da igra iznad svojih mogućnosti, ali ih protivnik bez mnogo znoja neutrališe.
Ovde svakako govorimo o utisku, ne nužno o statistici.
Nagetsi su, inače, redovno imali problem sa trećom četvrtinom, ali ovog puta je ovaj period utakmice bio njihov saveznik. Delovalo je kao da im se sve namestilo, Lejkersi su dobro gradili pozicije za šut, ali su promašivali otvorene šuteve, dok je pri relativno lakim flouterima lopta izlazila iz koša. Nagetsi su šutirali iz težih pozicija, ali lopta je ulazila u koš. Ili padala Jokiću u ruke. Trebalo je da Lejkersi odaberu otrov protiv kog nemaju protivotrov.
Možda Darvin Ham, koji je bio dobar čitavog plej-ofa, nije dovoljno iskusan da bi uradio još jedno kvalitetno prilagođavanje, ali nema mu se šta zameriti, ako se ne ulazi u sitna crevca – Denver Nagetsi su zapravo mnogo jači nego što je iko i pretpostavljao.
Trener Denvera Majk Meloun već dugo zna da zakuka kako nacionalni mediji ne pokazuju dovoljno poštovanja prema Denveru, što je verovatno i tačno, mada bi preciznije bilo reći da ne poklanjaju dovoljno pažnje. Pošto niko ne dovodi u pitanje košarkašku veličinu ovog tima Nagetsa, ali činjenica je da igra brojeva – čitaj: gledaoci-potrošači – ide u korist ekipa sa većih tržišta, kao što su Lejkersi, pa je i logično da će prvo pitanje biti kako su Lejkersi izgubili, a ne kako su Nagetsi pobedili. Odgovor bi u najkraćem bio – a nešto slično je rekao i Lebron – zato što su ispred sebe imali najjaču ekipu od kada su se Lebron i Dejvis okupili u Los Anđelesu.
1. Ne pobeđuju supertimovi, nego timovi sa hemijom
Verovatno nije uputno predviđati, ali ako se i u finalu Istočne konferencije, gde Majami vodi protiv Bostona 3:0, stvar reši dovoljno brzo i budemo svedočili finalu Denver-Majami, onda će biti dovoljno argumenata za tvrdnju da ako živimo u eri supertimova, onda živimo i u eri u kojoj supertimovi ne pobeđuju, već to čine timovi koji imaju dobru hemiju. Nagetsi i Majami su zapravo ekipe, možda i jedine u završnici koje imaju pravi timski duh.
U prethodnoj rundi smo videli Finiks Sanse (sa Durentom i Bukerom) koji igraju po feudalnom sistemu, svako drži svoj deo terena i niko se nikom ne meša u posao. Golden Stejt je nekada bio primer, ali kako je sezona počela pesnicom Drejmonda Grina u lice saigrača, dobro su se i dovukli do plej-ofa. Boston Seltiksi su imali aferu sa trenerom, a Džejlen Braun “nije siguran” da li će ostati u Seltiksima kada mu istekne ugovor zbog velikih problema sa navijačima. Ova reinkarnacija Lebronovog i Dejvisovog tima zapravo i nema hemiju, jer su se većinom okupili pre nekoliko meseci.
2. Lejkersi su Medžikovi, Lejkersi su Kobijevi. Ne, Lejkersi nisu Lebronovi
Dolazak Lebrona Džejmsa u Los Anđeles je bio nekako očigledan potez. Najveći igrač dolazi u najveći klub, na najveće marketinško tržište. Holivud je vapio za njim, jer Lejkersi na dnu tabele godinama zaredom nisu ni Los Anđeles, a tek nisu Holivud.
Dolazak Entonija Dejvisa koji je plaćen hrpom pikova na draftu je bio kritikovan s jedne stane kao rizik, sa druge strane pokušaj instant stvaranja supertima, što je imalo i kontraargument – to je ono što Lejkersi rade, to je srž Lejkersa.
Ko je najbolji? Karim Abdul Džabar.
Okej, dovodimo Karima.
Ko je najbolji? Šejkil O’Nil.
Okej, dovodimo Šeka.
Ko je najbolji? Lebron…
Ali, ono što nedostaje ovim Lejkersima je ono što u Americi zovu lice franšize, lice koje bi se moglo poistovetiti sa brendom kluba.
Da ne bude zabune, nisu to bilo ni Karim, ni Šek.
Jer Lejkersi osamdesetih nisu bili Karimovi. Iako “šoutajm” ne bi postojao bez Karima, ili bar ne bi bio oličen trofejima, to su bili Medžikovi Lejkersi, i tako je bilo dok god je Medžik razmišljao o košarci, čak i u narednoj fazi “slonjtime”-a (kod nas poznatiji kao “Divčevi Lejkersi”) to je bio Medžikov tim (u koji se i vraćao kao igrač i kao trener).
A onda je 1996. godine došao Šek, ali to nije bio ni Šekov tim. Trebalo je par godina da se etablira Kobi Brajant, ali kada se etablirao to su postali Kobijevi Lejkersi. Iako bi bili nezamislivi bez Šeka, iako je Šek osvajao titule MVP-a finala plej-ofa, to je bio Kobijev tim, pa kada je postalo jasno da njih svojica više ne mogu da dele isti parket, bilo je jasno i ko će da leti.
Velikim timovima, dinastijama, potreban je igrač koji će biti jedno sa timom, čija se težina brenda neće meriti na kantar sa brendom tima. Sada je recimo utisak da je Lebron teži od Lejkersa. Samo zato što je mnogo u životu postigao, a u Lejkersima je ostario.
Nagetsi se zato drže svog lica franšize, ma koliko Jokić bio medijski, reklamno i tržišno neatraktivan.
3. Bolje je kad nisi MVP
Nikola Jokić je imao sreće da ove godine ne bude izabran za MVP-a regularnog dela sezone.
Bio bi to zaista podvig, treći put uzastopno, što je poslednji učinio momak sličnog šuta kao Jokić – Lari Bird, ali su nam prethodne sezone pokazale da MVP regularnog dela sezone uglavnom ne prođe dobro u plej-ofu. Delom možda i zato što mu se fokus prebaci sa utakmica i plej-of serija koje su u toku na medijske obaveze i celu halabuku koju sa sobom nosi MVP trofej.
Tako je bilo sa Jokićem pre dve godine, a sličnu projekciju karijere je imao i Janis Adetokunbo. On je, naime, dva puta zaredom bio proglašavan MVP-ijem regularne sezone, ali u plej-ofu on i njegovi Baksi nisu uspevali da “isporuče” ono što se od MVP-ija očekuje.
Mogao je, objektivno, i Janis da dobije treći trofej zaredom, ali su se tada glasači odlučili za Jokića (verovatno pod istim pritiskom, da Janis ne dobije treću zaredom), pa je tako grčkom reprezetativcu taj pritisak sklonjen sa ramena, a on je svoj tim odveo do titule.
4. Svako dobije jednu šansu
“U organizaciji Denvera postoji realni optimizam da Nagetsi mogu da osvoje titulu sa Nikolom Jokićem kao najboljim igračem. On je jedinstven, tako da je potrebno okružiti ga igračima koji najbolje odgovaraju njegovim dodavačkim sposobnostima. To su momci koji mogu da rašire igru i koji se dobro kreću bez lopte. To su najbolji saigrači za igru sa Jokićem”, ovo mi je rekao novinar Denver posta Majk Singer 2019. godine.
Ovo je ono što su Nagetsi projektovali i čekali od kada su shvatili da sa Jokićem imaju “generacijski talenat” u svojim redovima.
Nagetsi u velikoj meri podsećaju na Dalas Maverikse Dirka Novicki. Novicki je bio jednom MVP, a nekoliko godina kasnije je osvojio titulu. Bila je to sezona u kojoj je sve bilo projektovano da Kobi Brajant osvoji treću uzastopnu u tandemu sa Gasolom, a šestu u karijeri, ali su malo povrede, a malo Maveriksi koji su doistigli zenit tome se isprečili.
Ovim Nagetsima se ove godine otvorilo, i da imaju sve igrače spremne i punoj formi i da su ostali konkurenti okrnjeni, svako na svoj način.
Prošli put sa Karmelom Entonijem kada su dositgli zenit povrede su ih sprečlile da uđu u finale.
Možda je nepotreban pritisak za momke Majk Melouna – ali ovo im može biti najveća šansa da osvoje NBA prsten.
A NBA prsten se ne osvaja bez pritiska.
5. Nikada nemojte potcenjivati basket u kraju
Veljko Miladinović
Izvor: Velike Priče
