У овом избору предност смо дали истраживању филмског језика у години у којој се српски филм изненада – и на срећу! – враћа експерименту као драгоценом извору.
Млади аутори, нарочито дебитанти и извесна смена генерација, играју овде нарочиту улогу. Филмови су наведени равноправно, тј. међу њима нема хијерархијског односа.
„Не играј на Енглезе“
Три промашене егзистенције, три ноторна паразита које је родило наше зло доба негативни су јунаци београдског поднебља, чија се дубока криза пресеца у дану енглеског дербија и уплаћених тикета, којима на коцку стављају властите и туђе животе.
Бога су изгубили у властитој глупости и покушавају да га поново нађу у бесловесној лакрдији. Филм Слободана Пешића све ово пребацује у непрекидни покрет, у луду вожњу „живим“ улицама, дакле у потпуну супротност било каквој позоришној конвенцији.
Речју, на делу је мала пролегомена за „филмски филм“, која буди наду да у српској кинематографији све још није изгубљено.
„Оаза“
„Оаза“ је значајно остварење у пољу филмског истраживања. Икић своју љубавну причу смешта у троугао ментално ретардираних адолесцената из дома у Сремчици, који назива „оазом“ иако, на први поглед, овај амбијент изазива многе асоцијације на својеврстан гето.
Главне улоге тумаче сами штићеници ове установе, троје младих са израженим поремећајима у понашању, који, међутим, воле и разумеју филм и привржено у њему учествују. Из такве суптилне и скрупулозне микрорежије, Икић гради праву малу поетику крупних планова, ухваћених погледа, загрцнутог ћутања, дугих и привидно неиспуњених ходова камере, дакле наговештаја нарочите организације простора и времена.
Аутодеструкција је и најболнија тачка Икићевог микрокозма, језгро око којег се плете поетика суровости овог филма. Уз све то, „Оаза“ је најлегитимнији могући потомак духа који се родио раних двадесетих година прошлог века у српском авангардном филму.
„Лихвар“
На другој страни је филм у коме нема ничег експерименталног. Он је, напротив, сав у духу конвенција криминалистичког жанра према формули „човека у опасности“ Хауарда Хокса.
У миљеу градића надомак Београда, који је захваљујући пореским и другим олакшицама доживео економски бум, тиме и сва могућа искушења „сиве зоне“, један утеривач дугова испољава уобичајене грубости пре него што покуша да се одвоји од мафије и започне свој мали, легални бизнис.
„Лихвар“ се, речју, налази на другом продукцијском полу у односу на „Оазу“, али зорно показује да наш млади филм данас може углавном све што и његови вршњаци у свету.
„Убрзање“ („Јужни ветар 2“)
Настао на успеху пилота ове франшизе, „Убрзање“ обнавља сличну драматуршку и режијску матрицу модела савременог акционог филма. То је такође типичан биоскопски продукт, намењен најширој публици (што се већ показало по најмање седамсто хиљада продатих улазница) са вешто увезаном драматургијом и супериорном режијом прожетом врхунским специјалним ефектима, који сви заједно полазе од једног модерног схватања филмске акције.
Према свим датостима франшизе, одличне глумце предводи протагонист нашег времена Милош Биковић, кроз полифону рок вертикалу. Харизма „Мараша“ потиче из дубоких корена нашег менталитета и прастаре балканске традиције.
„Нечиста крв“
Најозбиљнији филмски пројекат сезоне успева у својим амбицијама и остварује леп успех код публике, што изгледа да унапред оправдава обраћање класицима српске књижевности.
Али скривени драгуљ ове „Нечисте крви“ је у откривању готово целокупног дела Боре Станковића, јер је аутор Петровић пошао од добро промишљеног и простудираног, а готово заборављеног сценарија старог српског аса Воје Нановића: тај је открио да цело Борино дело и делује као идеална телевизијска сага, што његови савременици нису разумели.
Сада је куцнуо и његов час и у томе је Петровићева заслуга. У једном грандиозном, обухватном замаху открива се дух наше класике. У овом филму је готово цео Бора, сав сплет унутрашњих односа, полифонија испреплетаних страсти, која управља људским животима, богата и заносна слика једне епохе саткана од пажљиво одабраних детаља.
Петровићева минуциозна режија, која се састоји од крупних и средњих планова, открива у дубинској оштрини духовна исходишта тог готово аутистичног света. Све је у тој затвореној кући, она је велики знак епохе у којој су јужни Срби једва дочекали своје ослобођење 1878.
Цело Борино Врање је једна таква хаџи Трифунова богата али уклета кућа, као удаљена, подсвесна слика материце и изгубљеног раја, која слути поновно рођење. Лепа али пригушена, готово клаустрофобична фотографија у овом филму стоји на истој линији као и сценографија која открива просторне параметре тог скривеног света. Сав Бора и цео овај филм су у пригушеној жудњи за слободом која не зазире од греха. Напротив: грех је и њена судбина.
На тој линији су и глумачки доприноси Петровићевог у целини добро окончаног предузећа. Драган Бјелогрлић као хаџи Трифун означава врх једног глумачког века; одмерен, углавном кроз дискретне нијансе, изградио је један висок филмски профил – можда и своју најбољу улогу у каријери. Најлепша глумица српског филма, Катарина Радивојевић, као Трифунова сестра Цона, царује Бориним бисерјем у пуном сјају своје глумачке и личне зрелости.
Божидар Зечевић
Извор: Нови Стандард
