Јуче је преминуо српски пјесник, есејиста и критичар Рајко Петров Ного у 78. години. Остаће упамћен као аутор бројних књига за одрасле и дјецу, критика, есеја. Овдје доносимо неколико пјесама из његовог посљедњег рукописа „Са постеље боланог Дојчина”
НИСАМ ОДОЛЕО
Смрт је осетљива на ред и чистоћу
Зато ме купају нокте подрезују
И бркове крешу А да умрем хоћу
На крст ми већ име урезују
Цео живот за ово се спремам
На далек пут драга ме опрема
Тамно одело прслук са шарама
Мекане ципеле кравата марама
Још само да ми косу подшишају
Све ће то у гробу још кратко да расте
Душа није сама чујем цвркут ласте
Душа је у носу у грлу већ грца
Праштајте ви што сте окупали мрца
И да знате мили да сам вас волео
Али да смрти нисам одолео
ПРСТЕН СМРТИ
У болници на Карабурми
Док се од смрти надам бурми
Прозор је рам гледам јасику
Ракићеву трепетну слику
Трепери само о јасико
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико
Разумет га нико неће
Све живо страх ће да разори
Крај је свему у смртном низу
А мене крај ће да озари
Смрт је напокон сасвим близу
БОЛАНИ ДОЈЧИН СЕ КАЈЕ
Разболе се Болани Дојчине
На Вождовцу брду Вождовоме
У души му покајање сине
Муку своју нема рећи коме
Десна рука Петра Налбантина
У јаглуку очи Арапина
Како с тиме на истину Богу
Само песме то поднети могу
Тамо буде оно што не бива
Оде глава као да је жива
Да се споји са својијем телом
Дојчин у смрт са истином целом
Расуше се утегнуте кости
У подвигу пуном свирепости
Да би кости биле само кости
Сачувај нас Боже И опрости
И КАД МЕ НЕ БОЛИ
Зашто сам тужан и кад ме не боли
Зато што знам да ће ме болети
Који су волели више ме не воле
Само моја мила уз мене се свила
И не да ме смрти док стоји на прамцу
А ако останем без игде икога
Коленопреклоно ја ћу молит Бога
Да одшкрине двери сиротоме самцу
Једна стара рана из детињства рана
Из мојих песама некима већ знана
Упорно пулсира не да да се средим
Куд год се окренем увек је повредим
Извор: maticasrpska.org.rs/letopis
