U ovom izboru prednost smo dali istraživanju filmskog jezika u godini u kojoj se srpski film iznenada – i na sreću! – vraća eksperimentu kao dragocenom izvoru.
Mladi autori, naročito debitanti i izvesna smena generacija, igraju ovde naročitu ulogu. Filmovi su navedeni ravnopravno, tj. među njima nema hijerarhijskog odnosa.
„Ne igraj na Engleze“
Tri promašene egzistencije, tri notorna parazita koje je rodilo naše zlo doba negativni su junaci beogradskog podneblja, čija se duboka kriza preseca u danu engleskog derbija i uplaćenih tiketa, kojima na kocku stavljaju vlastite i tuđe živote.
Boga su izgubili u vlastitoj gluposti i pokušavaju da ga ponovo nađu u beslovesnoj lakrdiji. Film Slobodana Pešića sve ovo prebacuje u neprekidni pokret, u ludu vožnju „živim“ ulicama, dakle u potpunu suprotnost bilo kakvoj pozorišnoj konvenciji.
Rečju, na delu je mala prolegomena za „filmski film“, koja budi nadu da u srpskoj kinematografiji sve još nije izgubljeno.
„Oaza“
„Oaza“ je značajno ostvarenje u polju filmskog istraživanja. Ikić svoju ljubavnu priču smešta u trougao mentalno retardiranih adolescenata iz doma u Sremčici, koji naziva „oazom“ iako, na prvi pogled, ovaj ambijent izaziva mnoge asocijacije na svojevrstan geto.
Glavne uloge tumače sami štićenici ove ustanove, troje mladih sa izraženim poremećajima u ponašanju, koji, međutim, vole i razumeju film i privrženo u njemu učestvuju. Iz takve suptilne i skrupulozne mikrorežije, Ikić gradi pravu malu poetiku krupnih planova, uhvaćenih pogleda, zagrcnutog ćutanja, dugih i prividno neispunjenih hodova kamere, dakle nagoveštaja naročite organizacije prostora i vremena.
Autodestrukcija je i najbolnija tačka Ikićevog mikrokozma, jezgro oko kojeg se plete poetika surovosti ovog filma. Uz sve to, „Oaza“ je najlegitimniji mogući potomak duha koji se rodio ranih dvadesetih godina prošlog veka u srpskom avangardnom filmu.
„Lihvar“
Na drugoj strani je film u kome nema ničeg eksperimentalnog. On je, naprotiv, sav u duhu konvencija kriminalističkog žanra prema formuli „čoveka u opasnosti“ Hauarda Hoksa.
U miljeu gradića nadomak Beograda, koji je zahvaljujući poreskim i drugim olakšicama doživeo ekonomski bum, time i sva moguća iskušenja „sive zone“, jedan uterivač dugova ispoljava uobičajene grubosti pre nego što pokuša da se odvoji od mafije i započne svoj mali, legalni biznis.
„Lihvar“ se, rečju, nalazi na drugom produkcijskom polu u odnosu na „Oazu“, ali zorno pokazuje da naš mladi film danas može uglavnom sve što i njegovi vršnjaci u svetu.
„Ubrzanje“ („Južni vetar 2“)
Nastao na uspehu pilota ove franšize, „Ubrzanje“ obnavlja sličnu dramaturšku i režijsku matricu modela savremenog akcionog filma. To je takođe tipičan bioskopski produkt, namenjen najširoj publici (što se već pokazalo po najmanje sedamsto hiljada prodatih ulaznica) sa vešto uvezanom dramaturgijom i superiornom režijom prožetom vrhunskim specijalnim efektima, koji svi zajedno polaze od jednog modernog shvatanja filmske akcije.
Prema svim datostima franšize, odlične glumce predvodi protagonist našeg vremena Miloš Biković, kroz polifonu rok vertikalu. Harizma „Maraša“ potiče iz dubokih korena našeg mentaliteta i prastare balkanske tradicije.
„Nečista krv“
Najozbiljniji filmski projekat sezone uspeva u svojim ambicijama i ostvaruje lep uspeh kod publike, što izgleda da unapred opravdava obraćanje klasicima srpske književnosti.
Ali skriveni dragulj ove „Nečiste krvi“ je u otkrivanju gotovo celokupnog dela Bore Stankovića, jer je autor Petrović pošao od dobro promišljenog i prostudiranog, a gotovo zaboravljenog scenarija starog srpskog asa Voje Nanovića: taj je otkrio da celo Borino delo i deluje kao idealna televizijska saga, što njegovi savremenici nisu razumeli.
Sada je kucnuo i njegov čas i u tome je Petrovićeva zasluga. U jednom grandioznom, obuhvatnom zamahu otkriva se duh naše klasike. U ovom filmu je gotovo ceo Bora, sav splet unutrašnjih odnosa, polifonija isprepletanih strasti, koja upravlja ljudskim životima, bogata i zanosna slika jedne epohe satkana od pažljivo odabranih detalja.
Petrovićeva minuciozna režija, koja se sastoji od krupnih i srednjih planova, otkriva u dubinskoj oštrini duhovna ishodišta tog gotovo autističnog sveta. Sve je u toj zatvorenoj kući, ona je veliki znak epohe u kojoj su južni Srbi jedva dočekali svoje oslobođenje 1878.
Celo Borino Vranje je jedna takva hadži Trifunova bogata ali ukleta kuća, kao udaljena, podsvesna slika materice i izgubljenog raja, koja sluti ponovno rođenje. Lepa ali prigušena, gotovo klaustrofobična fotografija u ovom filmu stoji na istoj liniji kao i scenografija koja otkriva prostorne parametre tog skrivenog sveta. Sav Bora i ceo ovaj film su u prigušenoj žudnji za slobodom koja ne zazire od greha. Naprotiv: greh je i njena sudbina.
Na toj liniji su i glumački doprinosi Petrovićevog u celini dobro okončanog preduzeća. Dragan Bjelogrlić kao hadži Trifun označava vrh jednog glumačkog veka; odmeren, uglavnom kroz diskretne nijanse, izgradio je jedan visok filmski profil – možda i svoju najbolju ulogu u karijeri. Najlepša glumica srpskog filma, Katarina Radivojević, kao Trifunova sestra Cona, caruje Borinim biserjem u punom sjaju svoje glumačke i lične zrelosti.
Božidar Zečević
Izvor: Novi Standard
