Pesnik celog dana i celog života

Injegovim knjigama mogao bi se popločati put od rodnih Ivanovaca do Beograda, kao što se govorilo da Ćopićeva mnogobrojna izdanja mogu popločati put od rodnih Hašana do Beograda. Napisao je čitavu biblioteku – ništa osrednje.

 Prvu knjigu poezije Urođenički psalmi objavio je kao dvadesetogodišnjak. A samo dve godine kasnije prvu knjigu poezije za decu Kako spavaju tramvaji. A sam je bio između: ni dete ni još odrastao. I pesnik i prozaist, i prevodilac i mislilac.
Po književnim motivima i po pesničkom ambijentu, bio je na granici: tamo i ovde, baš kao u njegovoj znamenitoj pesmi „Ograda na kraju Beograda“: „Sa ove strane ograde: grad, / S one: Srbija i mesec mlad.“

Ne samo u poeziji za decu, prostori i pejzaži bili su mu mahom prigradski, urbani, no pomereni ka periferiji. „Na samom kraju Beograda / Uzdiže se stara ograda.“ I kao da se sa obe strane te ograde ogledao svet: koji je pamtio i iz kog je čitavog života odlazio i onaj koji ga je čekao, u koji je sve dublje zalazio:

 Sa ove: tramvaj i dva kioska.
S one tišina, crna seoska.

Levo: blistaju Terazije.
Desno: mrak sve do Male Azije.
Ovde: noć, topla i kratka.
Tamo: godine bez povratka…

Tako je i s njegovim ukupnim životom, ličnim i književnim: leti je bio u Ivanovcima, na onom bregu gde je podigao crkvu, odakle se vide Rudnik i Ravna gora, a zimi u Poatjeu, u Francuskoj, kao da je celog života bio na školovanju i pisao domaće zadatke u obliku knjiga. S jedne strane Zmijin svlak, Godina prolazi kroz avliju, Muka s rečima, Dobrislav trči kroz Jugoslaviju, a s druge Šekspir, Bodler, Klodel, Brodski, Paund, Jejts – biblioteka prevoda i prepeva. Sve što je video i upamtio, Mića je „obradio“ na svoj književni način – svestrano, tanano, mudro. I u raspravama i u prozi i u poeziji, bio je pisac koji pre svega misli, ili u onom što piše – artikuliše misao. Drugi pisci za decu su poučavali, vaspitavali, zasmejavali, igrali, zabavljali… Danojlić je raspravljao, mislio i sugerisao da se misli.

Institut jezika:  Opevao je rađanje šljiva, miris peglanih košulja, „Kako šeta stari profesor“, „Detinjstvo Pepe Krste“, „Kako se rodila ljudska misao“, ali i Oslobodioce i izdajnike. Male teme činio je velikim i filozofskim. Veliki znalac jezika, napisao je knjigu Učenje jezika – bilo je to svestrano ispitivanje sopstvenog jezika.

 Bio je pisac radnog stola, jedinstven institut jezika i fenomena života, istraživač morala, duha podneblja i doba. A sve to na starinskoj pisaćoj mašinom. Kad je poslednji put, potkraj ovoga leta, otišao iz Srbije u Francusku i tamo primljen u bolnicu, odmah su mu u sobu doneli pisaću mašinu Olimpija.

Za mnoge u bolnici bila je to atrakcija: pisac na spravi iz prošlog veka, koju su i stariji zaboravili. Još ćirilica!
Neku vrstu autoportreta pisca „vrednog kao mrav“ napisao je u antologijskoj pesmi (za decu i odrasle, kao i sve što je pisao) „Kako živi poljski miš“.

Na rubu šume, u brvnari, preko cele godine
Poljski miš neumorno gricka stare novine.

Okolo, na sat hoda, nijedne nema mačke:
Na miru, on guta upitnike, uskličnike i tačke (…)

Vesti ne čita, niti ga zanima šta ima novo;
On jede, red po red, i guta, slovo po slovo.

Slike velikih ljudi mrvi malom vilicom,
Muči se s latinicom, bori se s ćirilicom.

„Slike velikih ljudi“, iz novina, ipak završe „na rubu šume“ – sudi im mali miš! I dok se okolo zbiva istorija, tutnji epoha, ključa politika, on obdelava svoju njivu pokraj one ograde na kraju grada: „Hukne: njiva se naroguši, / I blesnu stare zvezde u duši.“
Tako se vraćamo i poljskom mišu:

Tu spava, u hrpi novina, dok noći, ispod streje
Mećava luda duva, i sneg u klancu veje.

To ti je pravi život: u kakvoj staroj pojati
Spavati i grickati; grickati i postojati.

Bio je pesnik celog dana i celog života. Bio je, povremeno, i politički aktivan, pisao resko, učestvovao u obnavljanju višestranačkog života u Srbiji. Došavši u Beograd iz Francuske, odmah bi pitao: „Ima li kakva peticija da se potpiše?“… Ali sve to bilo je u senci njegovih književnih poslova i motiva, pa i kad su ovi bili angažovani i tanani do pitanja: „Šta čovek da radi u nedelju / Kad vodenice žito ne melju?“

Na staroj pisaćoj mašini.

Danojlić je u književnim oblicima i formama ispisao jedinstvenu ličnu enciklopediju – o stvarima velikim i malim, dobru i zlu, o svetskim pesnicima i o domaćim autsajderima, o poetičkim pitanjima – prevođenju, pisanju poezije i pisanju pisama, o sveukupnom životu: laži, pozdravljanju, kasarnama, ferijama na selu, zovu zemlje, psovkama, svadbama… I sve to u poeziji, esejima, romanima. Kad se prešlo na kompjutere, Mića je i dalje pisma kucao na staroj mašini, ćirilicom, a njegova supruga Sanja ta pisma je skenirala i mejlom slala saradnicima i prijateljima. U Srpskoj književnoj zadruzi čuva se niz takvih pisama, kao i rukopis Šekspirovih soneta koje je nedavno prepevao na svoj virtuozni način.

Kad smo kod Soneta i novih prepeva, radio je na njima možda i više nego na svojim pesmama, doterivao i menjao. Prihvatao sugestije: za noć bi strofu ili pesmu sasvim promenio. Jednu ispravku u Šekspirov sonet uneo je usmeno na ulici i sa Terazija, stojeći kod „Albanije“ – mobilnim telefonom izdiktirao mi je stih ili dva. I dodao: „Nikad korekturu nisam radio na ulici.“

Uz prevod Šeskspirovih Soneta napisao je i reč o prevođenju: „Kao i svaki prepev, i ovaj je, ponegde, morao zakinuti original, da bi mu, drugde, ponudio više ili manje odgovarajući nagradu. Ostaje nada da je razmera između onoga što se zove izgubljeno-u-prevodu, i onoga što je nađeno-u-prevodu, uravnotežena, da odšteta pokriva gubitak. Svi velikani svetske književnosti su, istovremeno, i srpski pisci, u meri u kojoj ih razumemo i volimo, i koliko im je u našem jeziku dobro.“ Biće da im je u Mićinom prepevima dobro: naš pesnik je mnogo dao svetskim pesnicima.
Kad je čitao Danojlićeve prepeve Soneta, Dinko Davidov mi je rekao: „Kao da ih je Šekspir pisao na srpskom!“.

Srpska književna zadruga

U vreme Milovana Danojlića, pesnici su bili vezani za velika izdavačka preduzeća: Raičković, Pavlović, Brana Petrović, Matija pretežno za „Prosvetu“, Desanka, Popa, Hristić, Bora Radović i Davičo uglavnom za „Nolit“. Danojliću je sve to bilo malo. On je bio kod svih, svačiji. U društvenom poretku, rado je davao knjige malim privatnim izdavačima – neki su od toga (kako-tako) živeli. Rado je štampan i u Zagrebu, jedan od malobrojnih srpskih pisaca u ediciji „Hit“ Nakladnog zavoda Znanje – tamo nas je preporučivao Momo Kapor. U „Hitu“ je izašla čuvena rasprava Dragi moj Petroviću, razorna rasprava, monografija o Srbiji u drugoj polovini 20. veka koju piše povratnik posle mnogo godina stranstvovanja. Stalni povratnik, tumač i analitičar Srbije bio je i Danojlić.

Srpsku književnu zadrugu čuvao je za ono do čega je najviše držao – za poeziju. U Zadruginom Kolu objavio je četiri svoje knjige, ne računajući knjige prevoda, a 1990. izbor dotadašnje poezije Tačka otpora. Drugi deo pesničkog opusa, nastalog od 1990. naovamo, pripremao je za Kolo tokom ove godine, kao zaveštanje. Nalazi se u planu za 115. plavo Kolo.

Pisao je, ne zna se o čemu bolje, i za novine. Mogao je svake nedelje da ima tekst, a možda i svakog dana, ako bi mu tražili. Ali je o samoukim pesnicima božjacima, umesto rasprave, ili reportaže o jednom pesniku koji je sam izdavao i prodavao svoje knjige u epohi socijalizma, napisao jedinstven roman-esej Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju. Jedinstven žanr: proza-studija – veliko poznavanje društva i pisca, ne samo nepriznatog i tragičnog nego i priznatog i etabliranog. Kao predsednik, u Srpsku književnu zadrugu došao je 2013, posle Rakitićeve smrti. Dugo smo tražili ličnost od formata, da odgovara ugledu stare Zadruge. Setio ga se Matija na recitalu posvećenom Njegoševom jubileju 2013, u Narodnom pozorištu – učestvovalo je 12 srpskih pesnika. Iza kulisa, Bećković me pitao: „A šta misliš o Mići Danojliću!“ – To bi bio ukras Zadruge – rekao sam. „Onda to računaj svršenim!“ (Matiju je posebno poštovao.)

 Danojlić je u SKZ došao kao po višem zadatku. Povereno mu je da čuva staru ustanovu i njen ugled i uspomenu na velike prethodnike. Više puta je ponovio: „Osim ovog imena i ugleda, mi ništa nemamo!“ Inicirao je i otvorio sastanak posvećen uspomeni na delo Stojana Novakovića i drugih osnivača SKZ. Kad je preminuo Dobrica Ćosić, nekadašnji predsednik SKZ, svojevremeno politički oponent Danojlićev, insistirao je da i njegovu uramljenu sliku stavimo na zid, kao Rakitića, Tošovića, Miloša N. Đurića, Radovana Samardžića i druge predsednike.

Bio je savremenik novije istorije, pamtio potrese i traume Drugog svetskog rata. Insistirao da objavimo knjigu Sećanja iz rata Zvonimira Vučkovića, komandanta Prvog takovskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, ali i roman Crna Gora Milovana Đilasa. I za jednu i za drugu knjigu tvrdio je da su pošteno napisane, iako su autori bili iz suprotnih tabora… Nije bio isključiv, zavidljiv i sebičan… Želeo je da, posle svega, pozovemo na saradnju i nekog hrvatskog pisca… Kad su ga pitali kakav je pesnik Dobrica Erić, rekao je: „Znate, on je rođeni pesnik!“
Sad mi se čini da je neke zadatke Srpske književne zadruge, koju je on upamtio ili pretpostavljao iz vremena kada je delovala iz prikrajka, strepeći da je ne ukinu zbog starih ili novih „skretanja“, prepoznao i u sebi i u duši lirskog subjekta pesme „Zimovnik“. I o njoj se – kažu suvremenici – gunđalo u Komitetu kad je, sedamdesetih godina, štampana na naslovoj strani jednih književnih novina (stihove citiram po sećanju, napamet):

(…) Na početku drugog dela zime
Zadatak je jasan i stari
Podsetiti se na svoje ime
Učvrstiti nazive stvari

Spojiti tanku svetlost i reč
Zagledati se u slog i pismo
To nam je što nam je kad već
Ono istinito propustismo.

Ograda na kraju (grada)

„I ljudi i knjige su u vrtlogu, u kovitlacu, u sveopštem pokretu. Njihovi sudbinski susreti dolaze po ukrštajima zvezda; čovek, povremeno, naleće na knjigu onako kao što se nailazi na ludi kamen, i takva su otkrovenja najuzbudljivija. Tada se otvaraju i zrače jedno u drugom; bude nam neshvatljivo da smo tolike godine preživeli, da smo ih mogli preživeti, ne poznavajući tu svetlost, koja uznosi i smiruje“ – pisao je u knjizi O ranom ustajanju, Matica srpska, pre pola stoleća.

Ožalošćeni saradnik i sagovornik Milovana Danojlića, koji piše ovu oproštajnu belešku, shvata kao otkrovenje svoj davni susret sa knjižicom Kako spavaju tramvaji u „Školskoj lektiri“ sarajevske Svjetlosti 1964, kada je u paketu knjiga došla do dvanaestogodišnjaka u Kolašinu, koji i sada mnoge strofe i pesme iz te knjižice zna napamet. Ima li veće nagrade i za pesnika i za čitaoca? Sada smo i mi kraj one ograde između dva života, a tu su i smrt i besmrtnost. I citiramo, tužimo i pevamo u isti mah:

Ej, Beograde, Beograde
Tužno je stati kraj te ograde

I slušati šta u večnoj tuzi
Šuškaju zreli kukuruzi.

Šuškaju na svim jezicima koje je znao Milovan Danojlić, a najviše na velikom srpskom jeziku poezije.

Dragana Lakićević

Izvor: Pečat