Nikada nijesam imao potrebu da tumačim poeziju Ivan V. Lalić. Nekolika kratka poteza i to je sve. Iz njegovog opusa izdvajo sam nekakav lični izbor pjesama, kako bih se naslađivao bez pitanja i odgovora. Ako bih pak morao da izdvojim samo jednu Lalićevu pjesmu, da je ponesem sa sobom na put, veoma dug, ne bih imao dilemu.
Ovo je zid Melisa, a vrt je iza zida,
U vrtu zuje pčele koje su tvoje telo,
A vrata nema i ptice niču na nebu,
Ptice crvene boje smrti što padnu na čeloDa iskljuju istinit san što spava iza vida;
Moj san je hleb, Melisa, a ti si ruža u hlebu,
I hleb je iza zida, tamo gde zuje pčele,
I vidim crvene ptice na čelima prolaznikaKoji ne znaju ništa i pune svoje zdele
Običnom hranom živih, jer zabluda je jača;
Ovo je zid, Melisa, nenačet snagom krikaKoji sam zabio, kao nož, među dva kamena,
I nož je puko, i ptica mi leti oko ramena,
I zid tvog vrta, Melisa, za mene je zid plača.
Ivan V. Lalić
Ako bih pokušao da tumačim ovu pjesmu, teško da bih odmakao dalje od zida. Jer u svakoj strofi ove pjesme postoji jedan (hermeneutički) zid što nas od razuma dijeli. A ne možemo glavom udarati o zid, jer to strašno boli. Ne možemo, isto tako, „istinit san“ tumačiti čulom vida.
Šta nam onda preostaje?
Možemo oslušnuti kako „u vrtu zuje pčele“; a o pčelam ipak nešto znamo. Takođe možemo tumačiti i let ptica, jer i one mogu da nam nešto kažu o vrtu što je s one strane zida. Tako je i Noje nakon potopa slao u nepoznato ptice sve dok mu golubica nije donijela maslinov list u sklopljenom kljunu, odnosno, dokaz da tamo izvan barke postoji, ipak, nekakav vrt. Kada se približimo ovim biblijskim implikacijama, a tek završni stih ne ostavlja sumnju da se baš od toga valja početi, onda nas eto na pedalj od Edena.
Ali zapravo još smo daleko od toga.
Zanimljivo je razmišljao i jedan tumač ove pjesme, koji se zapitao šta bi to pjesnik htio pomoću „noža“ i „krika“. „Nož je tu kao pokušaj nasilja nad podvojenošću svetova, koja se oseća kao nametnuta spolja i ne prihvata lako. Upravo to neprihvatanje, zajedno sa svešću da je iza zida moguć jedan sasvim novi i drukčiji prostor proizvodi krik nemoći, bola i očajanja. U taj krik je, između ostalog, ugrađena i želja da neko s druge strane zida čuje bol koji proizvodi ovakva raspodela prostora, a njegova silina i upornost u pokušajima da se u drugi svet dospe simptomatični su. Naime, samo zazivanje Melise i njenog vrta čin je vere u njega ili bi to trebalo da bude. Ako ona može da se odazove (i ako se odaziva osmehom, zujem itd.), onda postoji; ako ne može da se odazove (ili ne može da se odazove dovoljno jasno), onda ne postoji (ili se ne može znati da postoji) i logički je besmisleno dozivati je. Ukoliko prostor Melise i onoga što ona treba da otelotvori postoji, ukoliko je tu, zašto je onda bitno da se otkrije već sad?
Istina je da nije lako podnositi sopstvenu nedostatnost, prolaznost i misao o sopstvenoj smrtnosti, ali ako postoji jaka vera u vrt, onda se on iščekuje sa smirenjem. Ovde, međutim, smirenja nema, već samo krika, pa nasilan pokušaj da se zid raspori može da označi krhkost vere lirskog ja pred neizvesnošću drugog sveta i takav čin nije ništa drugo nego otelotvorenje paradoksalnog vapaja: ʼMelisa, šta ako te nema?ʼ Šta ako ne postoji prostor iza zida? Ako ovaj zid nije granica između prostora već – ne tako lako zamislivo – samo granica ovog prostora?
Sa nemogućnošću da se prodre u taj drugi predeo raste mogućnost sumnje i prestanka vere. Jer, kaže na drugom mestu lirsko ja, ʼnož je puko, i ptica mi leti oko ramenaʼ: ista ona ptica koja kljuje istinit san, strašna stoga što donosi sumnju u mogućnost da se iza zida Neko, ipak, ne nalazi“ (Vladimir Vukomanović Rastegorac, „Melisa“ ili pevati naoružan sobom). Razum, čula, slutnja, san, sumnja, vjera, bol – ali ako je završna riječ ove pjesme „plač“, onda to ne ostavlja dilemu da je komunikacija sa sobom, sa Bogom, i vrtom iza zida, ipak, ostvarena. A o pčelama, rekoh, ipak nešto znamo.
Milorad Durutović
