Пише: Бранислав Предојевић
Има неке поетске правде у томе, што великом “Дизнију” посљедњих година креативне лекције из анимираног филма држе његови бивши ствараоци, окупљени у студију “Дримворкс” или стриминг дивовима “Нетфликсу” и “Амазону”.
Наиме, док компанија “Микија Мауса”, која је синоним за анимирани филм, посљедњих година прави серију беспотребних мегаломанских промашаја (уз неколико часних изузетака), покушавајући да сопствену вишедеценијску естетику здравог конзервативизма и породичног филма модернизује у складу са трендовима воук културе, режисер Крис Сандерс (“Лило и Стич”, “Како тренирати змаја”) је филмом “Дивљи робот”, снимио најбољи “Дизни филм” у посљедњих десет година. Проблем је само што га је урадио за горепоменути “Дримворкс”.
Екранизација истоимене књиге писца за дјецу Питера Брауна је апсолутни креативни тријумф са једноставном, али ефектном причом, убједљивом режијом и раскошном 2Д анимацијом на трагу радова “Дизнијевих” класика или филмова Хијао Мијазакија. Прича прати врхунског кућног робота Розум 7134, скраћено Роз, који након бродске несреће заврши насукан на пустом острву пуном дивљих животиња, гдје сплетом трагичних околности постане мајка Свијетлокљуну, гушчету без родитеља, преузимајући уз помоћ прождрљивог лисца Финка његово одгајање, иако није програмиран за то.
Јасно је да је овај мотив невољног и неспремног родитеља вариран у модерној култури до сада на безброј начина, али то није проблем када знате, као Браун и Сандерс, да је испричате на аутентичан начин. Сценаристичко играње (Сандерс, Браун и Хајди Џо Гилберт) са мотивима родитељства изведено је на духовит и забаван начин, без банализације и слања друштвених порука било коме, а како Роз постепено учи да нико није програмиран за родитељство, тако и филм уводи у заплет озбиљније емоције и теме од терета одрастања до отуђености у модерном начину живота обликованог употребом технологије и мањком свијести према природи.
Сандерс са друге стране, уз помоћ своје екипе аниматора и глумаца те сјајне музике, извлачи максимум из сценарија претварајући га у динамичну адреналинску хипервожњу слике и звука којом осјећајно, али систематски носи гледаоца, не дозвољавајући му да предахне до катарзичног финала у којем мајчинска љубав главне јунакиње побјеђује планове џиновских корпорација о брисању индивидуалности и емоционалних сметњи у властитим програмима. Дословно свака сцена режирана је с толиком пажњом и трудом да не може, а да се не дивите ауторском мајсторству и поштовању публике, чијим се емоцијама и ставовима не манипулише, већ се прича одвија природно кроз упечатљиве композиције слике и звука те интимне интеракције сјајно написаних и гласовно одглумљених ликова.
Таленат Лупите Нијанго као Роз, Педра Паскала као Финка, Била Најтија као гуска Дуговрата, Марка Хамила као гризлија Торна и остатка ансамбла, дословно је тријумф гласовне глуме, који на маестралан начин продубљује карактере које тумаче и емоционалне односе између њих. Широки импресионистички визуелни призори, духовит и помало црни хумор, који никада није исфорсиран, ненаметљиве партитуре Криса Бауерса и добро урађена монтажа помажу да се радња сигурно изнесе до емотивног финала, који публику дарује комбинацијом ријетке аутентичности и њежне искрености.
Једноставно речено, Сандерс је без подилажења било коме и калкулације са било ким, осим са властитим талентом и креативним доприносом ауторског тима, створио анимирани драгуљ у којем ће сигурно уживати будуће генерације, као што се и данас ужива у безвременским класицима попут “Пинокија” “Бамбија”, затим остварењима “Сви пси иду у рај”, “Прича о играчкама”, “Воли”, “Гвоздени див”, “Принцеза Мононоке”, “Зачарани град” и другим ремек-дјелима седме умјетности.
Извор: Глас Српске
