Ово није рат за одбрану „украјинске демократије“ — израз који изазива или подсмијех или нешто сасвим друго. Ово је западни посреднички рат, од почетка до краја, у којем су Украјинци цинично искоришћени као топовско месо, потрошне фигуре
Могли сте читати или чути о пометњи која је услиједила након што је Емануел Макрон прошле седмице сазвао самит европских лидера у Паризу. На конференцији за новинаре након тога, француски предсједник је допустио могућност да НАТО у неком тренутку пошаље трупе у Украјину да се придруже борби против руских војних снага.
Прије него што наставим, дозволите ми да предложим пар мисли које читатељи могу похранити у своје умове за касније разматрање.
Прво, руска интервенција у Украјини прије двије године прошлог мјесеца била је непровоцирана. Друго, све што Кремљ говори о пријетњи НАТО-а близу његове југозападне границе није ништа више од извртања и параноје „Путинове Русије“, како сада морамо називати Руску Федерацију.
Тако је било прошле седмице у Паризу. На прес конференцији након самита, постављено је питање Макрону да ли западни подржаваоци Украјине разматрају слање трупа у Украјину. Француски предсједник је одговорио да иако европски лидери нису постигли никакав договор, идеја је свакако била на столу када су се окупили у Јелисејској палати. А онда су услиједиле сљедеће ријечи:
„Ништа се не би требало искључити. Учинићемо све што можемо да спријечимо Русију да побиједи у овом рату.“
Одмах су услиједиле енергични приговори. Британци, Шпанци, Талијани, Пољаци, Словаци, Мађари: Сви су на овај или онај начин рекли, „Нема шансе.“ Приговор је стигао чак и од стране Јенса Столтенберга, ратоборног генералног секретара НАТО-а.
Нико није био оштрији по том питању од Олафа Шолца. „Оно што је договорено међу нама од самог почетка такођер вриједи за будућност,“ рекао је њемачки канцелар, „наиме да неће бити копнених трупа, ниједног војника на украјинском тлу посланог од стране европских земаља или држава НАТО-а.“
Међутим, на истом самиту присутни су се ујединили у подршци слању далекометних пројектила Украјинцима, оружја потпуно способног за достизање градова, енергетских мрежа, индустријских постројења и других циљева дубоко унутар Русије. Дакле: нема трупа, али има доста офанзивне опреме.
Састанак у Паризу довео је до значајног тренутка истине, ако га тако можемо назвати. Шолц, који се политички налази на оштрици ножа дијелом због подршке своје владе Украјини, одмах је изјавио да Њемачка неће послати своје далекометне пројектиле Таурус Украјини јер би с њима морали ићи и њемачки војници, будући да Украјинци њима не би могли управљати сами.
Погледајте Британце, додао је Шолц недипломатски. Када они шаљу своје пројектиле Сторм Шедоу (и морам рећи да волим имена која западни чувари арсенала смишљају за те ствари), британско особље мора ићи с њима.
Какве ли индискретности!
У свом билтену Оружје и Стратегија Стивен Бриен пише „Британци су се побунили и оптужили Шолца за ‘флагрантно злоупотребу обавјештајних података’.“ Злоупотреба обавјештајних података је за мене нешто, али није важно. Бриен, који пажљиво прати ове ствари у својству бившег упосленика Министарства одбране пише и ово:
„Шолц је потврдио оно што сви већ знају, да су НАТО официри и обучено особље у Украјини на управљачким мјестима оружја као што су Патриот и НАСАМ систем противваздушне одбране, ХИМАРС систем вишеструких лансирних ракета, британско-француски крстарећи пројектил Сторм Шедоу (СКАЛП-ЕГ у Француској) и многа друга сложена оружја која су предата Украјини.“
Ето га — или све се то, у тајности догађа већ дуго времена.
Прошле недеље је Њојорк Тајмс објавио опширан чланак о присуству и програмима Централне обавештајне агенције у Украјини, који сежу најмање десет година уназад, а готово сигурно и много даље.
[Микола Лебед, високи помоћник Степана Бандере, лидера фашистичког ОУН-Б, регрутован је од стране ЦИА 1948. године, према студији Националног архива САД-а из 2010. године. Погледајте: О утицају неонацизма у Украјини.]
То укључује архипелаг подземних центара за праћење, циљање и комуникацију које је агенција основала од којих се дванаест налази на руско-украјинској граници и који помажу у операцијама украјинске обавештајне службе.
Још један случај тајних операција који постаје очигледан, у случају Тајмса намјерно. Како је ваш колумниста писао на другом мјесту, репортери Тајмса никада не би открили операције ЦИА у Украјини да им сама агенција није одлучила омогућити туристичку туру.
Ту су такође западни плаћеници и други неодређеног статуса. Природно је да не располажемо њиховим тачним бројем, али их сигурно има на хиљаде — Американци, Британци, Французи, Нијемци, Пољаци, Румуни и ко све не.
Средином јануара Руси су објавили да су ракетирали хотел у Харкову који је служио као база за француске „волонтере“, како гласи уобичајени еуфемизам, убивши 60 од њих. Париз је то означио као „дезинформацију“, врло користан појам за незгодна открића.
Али Москва је одмах позвала француског амбасадора да се пожали на „све веће укључење Париза у сукоб у Украјини“. Да ли се овакав поступак уклапа у било какву операцију ширења дезинформација о којој сте икада читали/слушали?
Немогуће је, барем по мом мишљењу, да ова недавна открића чине потпуни списак западних тајних активности у Украјини. Сигурно има више него што нам је речено. Али хајде да размотримо шта је до сада објављено.
Стивен Бриен у свјетлу ових чињеница поставља логично питање: „Ако је НАТО толико против слања трупа у Украјину зашто НАТО не захтјева да се војници који су већ тамо пошаљу кући?“
Одлично питање. Мој одговор је: Западне силе, које су се прекомјерно истрошиле у сукобу Украјине са Русијом, налазе се у стању панике док се Оружане снаге Украјине повлаче пред руским напредовањем и док подршка за ову сулуду авантуру опада с обије стране Атлантика.
Ако ишта, присуство западног особља у Украјини могло би чак и да се повећа.
Јасно је да Украјина губи рат против Русије, и то бржим темпом него што су многи аналитичари очекивали чак и прошле јесени. Сад читам извјештаје да би коначни слом АФУ-а могао наступити за отприлике три мјесеца.
Морате се запитати шта ће се онда догодити. Пулицеров свијет ће вјероватно наградити језиво извјештавање Тајмса о Украјини једном или двије од оних смијешних награда које велики дневници размјењују међу собом. Сви ти неонацисти које Тајмс еуфемистички назива „елитним командосима“ АФУ-а мораће наћи неки други начин да изразе своју патолошку русофобију.
Чудна и разнолика присутност Запада у Украјини неће остати на истом. Али неће ни нестати. И тако долазимо до суштине овог недавног таласа открића.
Ради се о томе да су Руси — „Путин“, ако вам је драже — били су у праву све вријеме. Криза у Украјини је само најновија фаза у дуготрајној западној кампањи окруживања Руске Федерације како би на крају била дестабилизована. Промјена режима у Москви је остаје крајњи циљ.
Ово није рат за одбрану „украјинске демократије“ — израз који изазива или подсмијех или нешто сасвим друго. Ово је западни посреднички рат, од почетка до краја, у којем су Украјинци цинично искоришћени као топовско месо, потрошне фигуре.
Русија није имала избора када је интервенисала прије двије године и након осам година стрпљења, док су Европљани — то јест Њемачка и Француска — кршили свако обећање које су дали у подршци договору. Американци нису прекршили никаква обећања јер их никада нису ни дали — и никога не би било брига чак и да јесу.
Долазим до закључка који сам изнео када је рат који је почео 2014. прије двије године експлодирао у отворени сукоб. Руска интервенција била је жалосна али неопходна. На ту сам се оцјену нашао на удару критика 2022. Недавно сам сазнао да се у неким европским обавештајним досијеима то води као велико прекорачење.
Иако је све истинито сада као и тада. Што потврђује све што полако сазнајемо о различитим тајним активностима западних сила у јадној, пропалој држави чијој су пропасти знатно допринели.
Патрик Лоренс, дугогодишњи инострани дописник, углавном за The International Herald Tribune, је колумниста, есејиста, предавач и аутор најновије књиге „Новинари и њихове сјенке“, доступне од Clarity Press или преко Амазона. Остале књиге укључују „Времена више нема: Американци послије америчког вијека“. Његов Твитер налог, @thefloutist, је трајно цензурисан.
Патрик Лоренс
Извор: https://consortiumnews.com
Превод: Журнал
