Пише: Патрик Лоренс
Превод: Журнал
Постоји читав низ разлога због којих вам се можда не допада, или чак сматрате срамотним, мировни план у 28 тачака који је Трампов режим саставио као наводни корак ка окончању рата у Украјини.
Можда сте међу оним многобројним људима по западним пријестоницама који једноставно не могу да прихвате пораз, полазећи од логике — је ли то уопште права ријеч? — да Запад никада ништа не губи, а поготово не смије да изгуби ишта од „Путинове Русије“.
Можда мислите да су предсједник Доналд Трамп и они који су саставили овај занимљиви документ, који је током прошле седмице процурио у јавност, још једном „поклекли“ пред Кремљом.
Врхунац оваквог размишљања дао је вјечно збуњени Том Фридман, који је у прошлонедјељном издању „Њујорк тајмса“ тврдио да Трампа треба поредити с Невилом Чемберленом, а његов план са много пута прозиваном „политиком попуштања“ Хитлеру, оличеном у Минхенском споразуму из септембра 1938.
Не могу да се сјетим незграпнијег тумачења историје, нити бескориснијег поређења, с обзиром на то да оно не баца ни трунку свјетла на то шта овај документ заправо садржи и о чему говори.
Или се, можда, позивате на принципе и по ко зна који пут понављате већ излизану причу да је Украјина либерална демократија — да то поновим још једном, чисто ради забаве — Украјина је либерална демократија, потпуно „иста као ми“, и да је зато нужно бранити је по сваку цијену у име слободе, права појединца, слободног тржишта и осталих светих ријечи.
Или мислите да сада никако није тренутак да Сједињене Државе и њихови европски клијенти попусте у својој неуморној настојаности да дестабилизују Руску Федерацију. Они који тако размишљају, наравно, не смију ни себи признати да је Украјина у свему томе само обичан овнарам за разбијање руских врата, сада већ дебело окрвављен. Ова врста лажног избјегавања стварности обично пуни строј оних који као своју вјеру исповиједају „одбрану демократије од аутократије“.
Патрик Лоренс: БРИКС под ударом: Шта заправо плаши Вашингтон?
Ко год је ових дана пажљивије слушао реакције на Трампов план међу трансатлантским политичким клановима и медијима који им служе, све је ово већ чуо — и још много више. Мени све то дјелује негдје између биједног и забавног.
Биједно зато што они који су толико слијепо уложили себе у корумпирани, неонацизмом прожети режим у Кијеву једноставно нијесу у стању да признају да је Украјина свој рат с Русијом изгубила одавно и да је овај покушај подривања Русије сада коначно пропао.
Забавно зато што ти исти, који су тако фанатично уложили све у корумпиран, нацизмом заражен кијевски режим, сада врло нелагодно мијењају боје кад схвате да ће о условима мира ипак више да говори побједник него побијеђени.
Како то мислите да ми не можемо да диктирамо услове мира само зато што смо — губитници?
Ово је, у једној реченици, став који дијеле и Запад и Кијев. Најновији Трампов „гријех“ — а многи и овај план убрајају у ту дугу листу — јесте то што он и његови сарадници овога пута стављају голу стварност испред разрађених илузија.
Они који тврде да Трампов план иде на руку Кремљу нису сасвим у криву, да то кажем и на други начин. Они гријеше у томе што им је управо то спорно. Ових 28 тачака, уз бројна додатна објашњења — послије тачке 12 слиједе 12а, 12б, 12ц и тако даље — заиста дају Русији много, али не и све, од онога што је годинама покушавала да избори за преговарачким столом.
Оно што им промиче сасвим је једноставно: веома је мудро и добро да се коначно призна легитимитет руске перспективе. У овој фази оно што је у интересу Русије биће истовремено и у интересу Украјине, као и свих који сматрају да је уређен свјетски поредак добра ствар.
Прије него што укратко пређемо на садржај Трамповог плана, ваља напоменути још неколико ствари. Полазим од преписа текста који је, по свему судећи, прошли четвртак процурио до „Фајненшел тајмса“.
Прво, ово је радни документ, ништа више од тога. Трампови људи – прије свих Марко Рубио, Трампов државни секретар, и Стив Виткоф, њујоршки инвеститор у некретнине који сада дјелује као Трампов специјални изасланик – водили су током викенда опсежне преговоре с украјинским и европским делегацијама у Женеви. Ти преговори треба да буду настављени.
Трамп је раније дао кијевском режиму рок до Дана захвалности, овог четвртка, да прихвати или одбаци услове плана, и од тада то није повукао. Али је Трампстер већ изјавио да, ако ствари буду ишле „добро“, тај рок може бити помјерен. Све је крајње субјективно.
Друго, Рубио и Виткоф преузимају заслуге за писање овог плана, наводно у консултацијама с Кирилом Дмитријевим, главним извршним директором руског државног инвестиционог фонда, који повремено наступа и као неформални дипломата близак Кремљу. Али на документу стоји Трампово име, а све што носи потпис Трампстера подложно је радикалним и непредвидивим измјенама или повлачењу у било ком тренутку.
Објећање трајног споразума
Ставимо ли све то по страни:
У оквиру 28 тачака има бројних конкретних рјешења „на терену“. У тачки 19 наводи се да ће нуклеарна електрана Запорожје на Дњепру, која је под контролом руских снага од марта 2022, мање од мјесец дана послије почетка рата, бити поново пуштена у рад под надзором Међународне агенције за атомску енергију, а струја коју буде производила равномјерно ће се дијелити између Русије и Украјине. Русија ће допустити Украјинцима да користе Дњепар „за привредне активности“ (тачка 23).
Предвиђена је размјена заробљеника (24а) и програм спајања породица (24ц). Општа амнестија обухватиће „све стране умешане у сукоб“ (тачка 26). „Биће предузете мјере“, стоји у тачки 24д, „да се ублажи патња жртава сукоба.“
Ове одредбе, стандардне хуманитарне формулације и „ниско воће“ које је најлакше убрати, саме по себи јесу вриједне, али мени звуче као љепе жеље са честитки у поређењу с тежим и озбиљнијим стварима у овом плану.
Ту је и много расправљано, много оспоравано питање територије. Крим и Донбас — Луганск и Доњецк — биће признати као руска територија, али de facto, а не de jure. С разлогом би Руси могли да питају: зашто уопште та разлика?
Подручја с којих ће се украјинске снаге морати повући биће проглашена демилитаризованом зоном која припада Русији, али у коју Руси неће имати право да уђу. Опет, о чему се ту заправо ради? Што се тиче Херсона и Запорожја, јужних области које Русија и Украјина сада дјелимично контролишу, оне ће бити подијељене и дефинисане дуж садашње линије контакта.
Тачка 22: „Након постизања споразума о будућем територијалном уређењу, Руска Федерација и Украјина се обавезују да те договорене аранжмане неће мијењати силом.”
Тешко је рећи како ће иједна страна гледати на овако предложене подјеле територије. Оне дају Москви добар дио онога што већ дуже вријеме тражи, али у прилично условљеној форми, а Кијеву одузимају много од онога за шта годинама понавља да то „никада неће предати“. Дакле: недовољно за Русе? Превише за Украјинце?
Патрик Лоренс: БРИКС под ударом: Шта заправо плаши Вашингтон?
Како ја читам ове формулације, намјера оних који су план писали јесте да се постави радна полазна основа око територијалног питања, као темељ за касније погађање и трговину. Ако сам у праву, америчка страна овдје не говори да Кијев мора дословно да прихвати или одбаци ове услове, него да коначно мора да престане са позирањем и отпочне озбиљне разговоре за великим, „махагонским“ столом.
У вези с тим ваља уписати још нешто: одавно је дошло вријеме да се у смеће баци сва она прича из посљедње три године да је Москва имала циљ да освоји и окупира читаву Украјину. То је подједнако бесмислено као и европске, потпуно апсурдне тврдње — више циничне него параноичне — да ће Руси, ако се не зауставе у Украјини, сутра већ бити у Лондону и Лисабону.
По мом мишљењу, Руси никада нису били посебно заинтересовани за освајање туђе земље, колико за стварање заштитног појаса на својим границама од непрестаних пријетњи са Запада. Докази за то почињу од активне подршке коју је предсједник Владимир Путин давао Минским протоколима из септембра 2014. и фебруара 2015. године. Ти споразуми су требало да обезбиједе Донбасу — рускојезичном, према Истоку окренутом — аутономију у оквиру федерализоване Украјине.
Кад су Кијев и издајнички европски покровитељи Минска, Французи и Нијемци, погазили Протоколе (и тиме, уједно, издали и лично Путина и саму идеју дипломатског процеса), курс је био зацртан. Док је Кијев наредних седам година свакодневно гранатирао властито становништво, Москва је закључила да пројекат федерализације никада неће заживјети и да је једина преостала алтернатива да Донбас преузме војним путем.
Шта год сада кијевски режим буде морао да препусти, другим ријечима, до тога је дошло искључиво због његових сопствених безумних прорачуна и прорачуна његових покровитеља у Европи и у вашингтонској администрацији бајденовске ере. Не видим да се то може разумно другачије сагледати. Имам искушење да кажем: „Тако им и треба“, али ћу се суздржати.
Оно што, по мом мишљењу, најубједљивије говори у прилог овом плану јесте ширина његових одредаба које иду далеко изван граница Украјине. До сада су западне силе и одбојне медијске протуве које папагајски понављају њихове бесмислице дрско одбацивале оно што Москва назива „корјенским узроцима“ украјинског хаоса. Овај документ их коначно отвара и именује.
Другим ријечима речено, Трампов нацрт признаје и покушава да поправи све оне дупле игре и издаје које су почеле још онда када је Михаил Горбачов покушавао да за постсовјетску Русију пронађе „заједнички европски дом“, да би открио да тријумфалисти у Вашингтону серијски крше сопствену ријеч и да се Хладни рат само пресвукао у ново рухо, али није престао.
Тачка број 2, одмах при врху: „Биће закључен свеобухватни споразум о ненападању између Русије, Украјине и Европе. Све нејасноће посљедњих 30 година сматраће се коначно ријешеним.”
Бинго. Ово је просто сјајна формулација. У себи носи обећање трајнијег уређења односа између Русије и Запада које ће користити не само Русима, него свакоме ко има интерес да свијет буде мирније мјесто. Једини губитници у том расплету били би ратни хушкачи.
Одредбе о НАТО-у
Могу, уосталом, да наведем дословно одредбе које се тичу НАТО-а, јер спадају међу најважније у овом нацрту.
Тачка 4: „Одржаће се дијалог између Русије и НАТО-а, уз посредовање Сједињених Држава, ради рјешавања свих безбједносних питања и стварања услова за деескалацију, у циљу обезбјеђивања глобалне безбједности…”
У реду, одлична идеја, мада ја не видим како Сједињене Државе могу посредовати у таквим разговорима кад је НАТО њихово властито чедо. Али хајде да то забиљежимо као забуну коју је лако исправити, или као мали наклон непоправивој сујети Доналда Трампа.
Кључ је у тачки 7 — кратко, савршено јасно: „Украјина пристаје да у свој Устав уткa одредбу да неће приступити НАТО-у, а НАТО пристаје да у своје статуте унесе одредбу да Украјина ни убудуће неће моћи да постане чланица.”
Тачка 5 нуди Украјини „поуздане безбједносне гаранције“, а тачка 6 предвиђа ограничавање Оружаних снага Украјине (ОСУ, A.F.U.) на 600.000 људи. Још се не зна шта ће конкретно значити оно прво, а ово друго је помало и подвала. Западна штампа то представља као драстично смањење.
Будалаштина. У вријеме државног удара организованог из Вашингтона, у фебруару 2014, ОСУ су имале око 130.000 војника у активној служби; послије пуча тај број је порастао на око четврт милиона. Тек кад је кијевски режим, на наговор Вашингтона, почео озбиљније да се спрема за рат, ти бројеви су нагло скочили. За земљу која је заиста посвећена миру, управо би стање прије пуча требало да буде оријентир.
Ово питање води нас до још већег: у чему би се, заправо, састојала трајна безбједност послијератне Украјине — под претпоставком да је Трампов план заиста приближи било каквом „послије“?
Аустријски примјер
Час Фримен, пензионисани амбасадор који и даље врло проницљиво коментарише свјетска збивања, прије неколико мјесеци је нагласио да се трајна безбједност не постиже војним побједама нити трајним складиштима оружја на спорним територијама. Она се постиже креативном државном политиком и дипломатским споразумима који узимају у обзир интересе свих страна.
Као примјер навео је Аустрију, која напредује још од 1955. године, када су Вашингтон, Лондон, Париз, Беч и Москва потписали Државни уговор о Аустрији, којим је она постала војно неутрална држава, уставно обавезана да се никад не прикључи војним савезима и да никада не дозволи стране војне базе на својој територији.
Тако је постала нека врста хладноратовског тампона између Истока и Запада, управо оно што је тада било потребно. Све стране су то разумјеле, све су пристале и Аустрија је постала оно што је и данас познајемо као Аустрију.
Садашњи план у 28 тачака помиње „споразум о ненападању“. У најбољем расплету, прави израз би био неутралност Украјине утврђена и међународним и унутрашњим правом.
Остаје да видимо.
Од како су протеклог викенда вођени разговори у Женеви, Европљани реагују на потпуно предвидљив и потпуно неефикасан начин.
Фридрих Мерц и Јохан Вадефул, њемачки канцелар и министар иностраних послова, инсистирају да је украјински суверенитет „ван сваког преговарања“ — ово је Мерц изјавио у једном интервјуу за „Дојче Веле“, њемачки радио — док Вадефул тврди да су све теме „које се тичу Европе“ и НАТО-а избацане из Трамповог плана.
Мишеви који ричу, ова двојица. У тачки број 1 Трамповог нацрта јасно стоји: „Украјински суверенитет биће потврђен“, а шта то значи мора се поново промислити у свјетлу чињенице ко је добио рат и на чему инсистира да се мора ријешити. Све остало је пука заблуда — а њих, ових дана, међу Европљанима има на претек.
Што се тиче Вадефулове тврдње да су из плана избацане одредбе које се тичу Европе и Атлантског савеза, Трампов нацрт и даље је радни документ; изгледа да се Вадефул позива на европски противприједлог који је пласиран у недјељу увече по европском времену. А на то се с правом може упитати: „Па, и шта с тим?“
Још једном, изгледа да су Европљани сасвим задовољни тиме да воде разговоре сами са собом, у свом затвореном кругу, и најбоље је да их у томе и оставимо. Ако Трампов тим буде толико непромишљен да свој документ кроји по мјери њемачких сугестија, можемо слободно заборавити на то да ће Москва показати икакво интересовање за ову једнострано скројену дипломатију.
Моја претпоставка о поријеклу овог плана од 28 тачака — а то је заиста само претпоставка — јесте да су Трамп и његови људи поново урадили исто што и у септембру када су правили свој чувени „мировни план“ за Газу: Руси су овај документ у суштини написали отприлике онако како су Израелци у суштини писали план за Газу.
С једне стране, ни Рубио ни Виткоф нису кадри за ону врсту државничког кова и политичког језика који се види у овом тексту. Трамп поготово није, да кажемо оно што је свакоме очигледно. С друге стране, ово није баш „руски списак жеља“ о којем сада урлају сви јастребови у Вашингтону и Том Фридмани по новинама, али правац у ком иде неспорно је њима блиизак.
Вријеме је да се то прихвати као добар пут. Вријеме је да се прихвати да никаквог разрјешења украјинске кризе, нити шире кризе између Русије и Запада, не може бити без прихватања да су московске забринутости легитимне.
Вријеме је да се препозна да се у свом коријену украјинска криза од почетка тиче појављивања новог свјетског поретка, који сада буквално пробија кроз тканину старог, и да ће споразум између Русије и Запада представљати значајан корак у том правцу.
Сјећате ли се посљедње ријечи Моли Блум, оног њеног чувеног полукрика, на посљедњој страници Уликса? „Yes!“ – рекла је, потврда живота у свој његовој величини, несавршености и биједи. Не знам ни сам зашто ми сада на памет пада та реченица, али ево: „Да“, кажем, на Трампов мировни план за Украјину — бар у овом облику у ком га сада имамо — због свега онога што би могао да омогући.
Патрик Лоренс, дугогодишњи дописник из иностранства, прије свега за International Herald Tribune, данас је колумниста, есејиста, предавач и аутор, посљедње књиге Journalists and Their Shadows, доступне код Clarity Press-а или преко Amazona. Међу његовим другим књигама налази се и Time No Longer: Americans After the American Century. Његов налог на Твитеру, @thefloutist, враћен је послије вишегодишње „трајне“ цензуре.
Извор: Consortium
