Пише: Патрик Лоренс
Превод: Журнал
Предсједници Доналд Трамп и Владимир Путин разговарали су телефоном више пута откако је први поново ступио на дужност прије седам мјесеци. Ипак, чини се да ти разговори, иако су неки трајали и прилично дуго, нису уродили неким значајним резултатима — судећи по ономе што су Вашингтон и Москва накнадно саопштили.
Нема напретка у правцу трајног рјешења за окончање рата у Украјини. Постоје разговори и повремени дипломатски контакти с намјером да се поправи огромна штета коју су односу САД и Русије наносиле једна за другом администрације у Вашингтону, али без икаквог конкретног помака. Добро, како народ каже — шта је, ту је. Али, у прошлом телефонском разговору између америчког и руског лидера, одржаном у четвртак, било је нечега посебно коначног.
Имам утисак да смо дошли до ћорсокака.
Трамп је, још једном, покушао да наговори Путина да прихвати „одмах и безусловно примирје” у Украјини — „брз завршетак војне акције”, како је то формулисао Јуриј Ушаков, главни спољнополитички савјетник у Кремљу. Путин је, са своје стране, опет настојао објаснити да је дошло вријеме да се започне с обликовањем трајног рјешења кроз бављење — како Кремљ ових дана воли да каже — „корјенским узроцима” сукоба.
Можда ме управо салва дронова и ракета којом су Руси засули Кијев и друге украјинске градове неколико сати након разговора Трампа и Путина наводи да помислим како су шансе да њих двојица — или њихове дипломатије — телефоном или за раскошним преговарачким столом ишта постигну, готово никакве.
Украјинци, колико год се њихова ријеч узимала озбиљно, избројали су 539 дронова и 11 ракета, укључујући и тешко пресретљиви, ултрабрзи пројектил Кинжал, хиперсоничне брзине (Мах 10).
Према њиховом извјештају, ово је био највећи ваздушни напад у читавом току рата, а Кијев је у петак ујутру тињао у диму. Тешко је отргнути се утиску да је Кремљ тим нападом хтио послати врло јасну поруку након неуспјелог телефонског позива.
Трамп нема шта да понуди
А можда је, ипак, оно што ме увјерава у неостваривост дипломатског рјешења сама Трампова изјава након разговора — дипломатско разрешење као да је потпуно недостижно, барем док украјинска војска не буде коначнo сломљена, а можда ни тада.
„Био сам веома незадовољан разговором с предсједником Путином“, изјавио је Трамп новинарима у авиону Ер Форс 1 након разговора. „Нисам постигао ама баш ништа. Он хоће да иде до краја, само да настави с убијањем људи — то није добро.“
Не може вас зачудити овакво стање ствари. Трамп није успио да се помакне с мјеста у разговору с руским лидером зато што нема шта да понуди што би уопште омогућило напредак. Поруке на друштвеним мрежама у којима се тражи примирје, украшене великим словима и узвичницима, не могу се сматрати државничким потезима; оне прије свега показују колико су Трамп — односно, шира западна страна — неозбиљни у свом приступу.
Основни проблем овдје је у томе што Кијев и његови покровитељи не могу да прихвате пораз. Још прије више од годину дана дошао сам до закључка да су Украјина и западне силе изгубиле рат — у почетку сам мислио „де факто изгубиле“, али сам убрзо одбацио и то „де факто“.
Већ одавно оно што гледамо није ништа друго до ратна кланица која је уследила након што је исход већ био одлучен. Ако сте изгубили рат, али то не можете признати јер Запад не смије изгубити ништа, онда вам преостаје само стара игра претварања. И све док САД и њихови европски клијенти инсистирају да имају одлучујућу ријеч у постављању услова за преговоре — као да наступају са позиције побједника — све то се своди на бесмислену фарсу.
То је као кад би, ако вам не смета поређење, Нијемци 1945. инсистирали да они диктирају услове капитулације, или да су имали ријеч у одредбама Версајског уговора 1919.
Када се једном постигне споразум, он се, наравно, неће назвати капитулацијом — на то можете рачунати — али суштински ће то управо то и бити. А Русија, да поставимо ствар са друге стране, имаће одговорност да не претвори коначно постигнути мир у нови Версај — у ону врсту мира којим побједници сију сјеме новог рата — тако што ће тражити превише.
Увјерен сам да ће Москва остати при својим садашњим захтјевима, које сматрам у потпуности праведним и нимало претјераним: нова безбједносна архитектура у Европи; неутрална Украјина без чланства у НАТО-у, која мора бити демилитаризована и деназификована; те признање четири области које су изгласале припајање Русији као руске територије.
Ресантиман
Не вјерујем да ће Украјина и неонацисти који контролишу и војску и цивилну управу — да, обје — икад бити спремни да прихвате било какав суживот с Руском Федерацијом. Мржња је сувише дубока, ирационална, исконска, болесна. Управо зато је деназификација била, и остала, један од кључних циљева Русије.
Неонацистичка аждаја, која је деценијама тињала испод површине у Украјини послије 1945, изашла је на видјело након пуча 2014. који су пажљиво подстакле Сједињене Државе. Вашингтону и његовим сарадницима у Кијеву били су потребни неонацисти — нарочито, али не само, наоружане паравојне групе — јер се на њих могло рачунати да ће ратовати против Руса са оном врстом сирове, непромишљене мржње која је том тренутку одговарала.
Не знам како би у пракси изгледала некаква операција деназификације, с обзиром на дубину и природу тог зла, али је јасно да ће нешто морати да се учини да би се украјинско колективно памћење и идентитет ослободили тог духовног поремећаја.
Ако се то не догоди, Украјина ће постати ужасан примјер ресантимана — трајне, отровне мржње која разара друштво изнутра. Ријеч ресантиман Њемци су, међу првима Фридрих Ниче, преузели од Француза у XIX вијеку јер у свом језику нијесу имали прави појам за ту појаву.
Тај термин означава непријатељство и бијес који се јављају унутар једне заједнице из осјећаја инфериорности у односу на другу, која онда постаје нека врста жртвеног јарца за све нагомилане фрустрације и комплексе.
О томе је врло продубљено писао и феноменолог Макс Шелер у својој књизи Ressentiment (1912), која је на енглеском објављена у издању Marquette University Press-а 1994. године. Шелер је детаљно објаснио како из тог осјећајног мијешања настаје један читав, друштвено прихваћен систем вриједности.
Ресантиман је потенцијално опасно осјећање онда када прожме једно друштво које се дуго осјећа повријеђеним и пониженим. Довољно је погледати до каквих је размера стигла екстремна русофобија код појединих слојева украјинског становништва да бисмо схватили о чему је ријеч.
Узевши у обзир овај историјски и друштвени контекст, не вјерујем да су Украјинци уопште у стању да постигну било какав споразум којим би се окончао рат који је већ раскомадао и земљу и народ. Не вјерујем да могу доћи до мира — ни са другима, ни међу собом — јер тај мир не познају, нити су способни да га остваре.
Камени зид историје
Али, видим још један разлог зашто ће мир у Украјини остати недостижан — ако не и потпуно немогућ — чак и уколико Руси постигну своје циљеве на бојном пољу. (А ја сам све ближи мишљењу да ће управо тако бити.) Та процјена постаје јаснија када украјинску кризу сагледамо у ширем, глобалном контексту.
Украјину доживљавам као камену стијену у руднику, или као прву линију фронта у глобалном сукобу: то је мјесто на којем незападни свијет најупорније клесa нови свјетски поредак. То је поприште одлучности, ако се тако можемо изразити. И управо је то мјесто на којем Запад настоји да заустави овај историјски заокрет — заокрет точка историје који се, међутим, више не може зауставити.
Погледајмо Путинове захтјеве. Осим деназификације — која, по мом мишљењу, одражава значајан увид Москве у суштину проблема — ту су и шири, дубљи „корјенски узроци“. Стиче се утисак да је Путин ту формулацију поново употребио у недавном разговору с Трампом. [Види: Уклањање корјенских узрока у Украјини]
Путин, као и министар спољних послова Сергеј Лавров, те други високи званичници, веома су јасни у вези с тим још од децембра 2021, када је Москва послала два нацрта уговора западним силама — као основу за преговоре који би довели до нове, свеобухватне безбједносне архитектуре између Русије и Запада.
Оваква безбједносна архитектура смањила би тензије које већ деценијама постоје дуж западне границе Русије и источног крила Европе, и била би од обостране користи. То је била и остала намјера Москве. Споразуми који узимају у обзир бриге свих страна — а не само једне, на рачун других — представљају саму суштину здраве, уравнотежене дипломатије.
Али, сваки такав споразум подразумјевао би признање равноправности између Запада и незападног свијета. Како сам више пута тврдио током година, та равноправност представља императив XXI вијека. Без ње, неће бити ни новог свјетског поретка — само наставак хаоса који западне силе, с потпуном апсурдношћу, називају „поредак заснован на правилима“.
А управо ту равноправност, чак и саму њену помисао, Сједињене Државе и њихови трансатлантски савезници одбијају да прихвате. То би означило крај пола миленијума западне доминације, за коју се Запад и даље грчевито држи, иако ће је прије или касније морати пустити.
„Није добро“, рекао је Трамп послије посљедњег телефонског разговора с Путином. Заиста, и тешко је видјети како би могло бити. Трамп нема шта да понуди Русима што би могло представљати озбиљан одговор на стварне темељне проблеме у односима између Америке и Русије — између Запада и незападног свијета.
Читаоцима препуштам да закључе шта то значи за украјински сукоб и ширу слику руско-америчких односа. То је, поново, оно што јесте — или бар оно што је у овом тренутку.
У једној од наредних колумни поново ћу се осврнути на питање равноправности, овог пута у контексту Западне Азије.
Патрик Лоренс, дугогодишњи дописник из иностранства, прије свега за International Herald Tribune, данас је колумниста, есејиста, предавач и аутор. Његова најновија књига, Journalists and Their Shadows, доступна је преко издавачке куће Clarity Press или на Amazon-у. Међу његовим ранијим дјелима истиче се и Time No Longer: Americans After the American Century. Његов налог на Твитеру, @thefloutist, трајно је цензурисан.
Извор: Consortium News
