Било би добро да будућа Влада има што шири спектар учесника. Поред „већ виђене“ већине од 50 посланика (ПЕС, НСД+НДП, Д+УРА, СНП+Д) јавност прижељкује да се сви или већина посланика „мање бројних народа“ укључе у њено формирање.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Поставља се питање под каквим би условима и њиховим очекивањима те странке „мањина“ могле да се укључе у овај процес? Шта би било ред да им се понуди али и да им се тражи?
Ако су вриједности европских интеграција и владавине права „опште мјесто“ предизборне кампање код свих из „виђене“ већине, а ако они који неке крупне ствари из међународне политике виде другачије од „мањина“ нуде моратиријум на питања која нас дијеле, онда, рекло би се, немамо препрека.
Али исто тако би се рекло да представнике „мање бројних народа“ брину бриге о уређењу црногорске спољње политике, иако (са и без позитивне дискриминације) број њихових мандата не прелази осмину цјелине. Па упркос недвосмисленој понуди да се укључе у уређење унутрашњег простора (институција, међусобнихи односа) неки од њих као услов постављају детаље из међународне, спољње политике, и то као искључив, непремостив услов.
Треба поставити питање, у којој то земљи окружења и Европе мањине одређују и усмјеравају државну дипломатију? Срби у Хрватској? Мађари у Србији? Или можда Срби на тзв. Kосову? Има ли такав однос мање бројних народа карактер коректност? И да ли је то допринос стабилизацији државе?
Овдје није ријеч о темама које су мање бројним народима забрањене, јер таквих нема и не смије бити. Него о чињеници да представници мање бројних народа, постављају све већи број питања и услова, поводом свог уласка у Владу. А то не може бити добро за њихов политички кредибилитет.
Са друге стране, политичари из редова мање бројних народа су, што због своје припадности комунистичкој идеологији а што због тражења монопола и привилегија (а можда и мањим дијелом због увјерења да је грађански концепт баш ту) добрим дијелом били чланови ДПС и СДП структура, па су им разне „хрватске“ „бошњацке“ „муслиманске“ странке колико до јуче тавориле на граници цензуса и предвиђених линија загарантованих мандата. Они боравили тамо, и народ позивали да тамо гласа. Што је, мање бројни народ, већим бројем и чинио.
Сада, када постаје јасно да своје привилегије (своје личне, а не народа у чије „име“ наступају) више никада неће моћи да остваре унутар пропалих пројеката ДПС – СДП, они се препакивају и хомогенизују унутар националних прича, а као плашт им добро дође прича о „забринутости за грађанску ЦГ“. Наводно су се препали од „апостола“ и од јачања улоге СПЦ, и свак се вратио својој националној бусији.
Суштински, ДПС и СДП више не представљају мостове ка битним друштвеним позицијама, и за ширење по Подгорицким становима и канцеларијама. Овдје не мислим само на бројне Бошњаке и Хрвате који су и дан данас чланови нове опозиције, него баш на чланове националних мањинских партија чији је једини начин политичког функционисања био „коалиција са ДПС“.
То што се препакивају ради своје боље удобности и веће политичке моћи је легитимно. То што хоће да нам продају м…а за бубреге и да нам све то представе као оправдани страх од „српског национализма“, е то није поштено.
До следећег читања у новом броју.
