У сукобу Израела и Хамаса, гину муслимани, хришћани и припадници јеврејског исповједања вјере. Иако се ради о територији Свете Земље, вјероватно гину и они који немају вјерску припадност, или таквима постају многи они који су загледани у бесмисао оваквог и оволиког страдања
Шест вјекова прије Христовог рођења, Божији пророк ће записати: “А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вјечних времена.” (Михеј 5:2) На основу тог пророштва Израиљци су очекивали да ће се Спаситељ родити у јудејском мјесту Вителејему, али кад се догађај десио све је остало сакривено од јавности, у тајности једне пећине. Зато ће Онај, рођени у Витлејему, све до Kрста и Васкрсења бити називан Назарећанином, јер су га препознавали по мјесту гдје је одрастао (Назарет – на сјеверу данашњег Израела), а не по тајанственом мјесташцу из предсказања, гдје га је на свијет донијела Богородица (Витлејем – данашња палестинска енклава јужно од Јерусалима).
Творац свих свјетова и господар свих времена, одлучио је да на свијет дође не преко царског двора, нити каквог другог “престижног мјеста”, него у провинцији римског царства, односно – у провинцији те провинције, изван Јерусалима. Kао што се срце не налази у геометријском центру људског тијела, тако се ни мјесто рођења Богочовјека не налази у средишту људских очекивања и предвиђања, него некако с краја. Ненаметљиво, и без демонстрације силе. Односно, највећа сила, до сада ненадмашена било каквом другом, горопаднијом и бучнијом од ње – јесте сила божићне пјесме анђела: “Слава на висини Богу, на земљи мир, а међу људима добра воља!” Истина, таква се сила не уклапа у наше земаљске представе о силовитости. Њој не требају војске, тенкови ни бомбе. О њој пјевају анђели и пастири. Она, што би рекао панонски пјесник, можда увијек “не побјеђује”, али нама је битно да за њу знамо како је “непобједива”. Поменути пјесник је знао за силу Бадње вечери, јануарских поноћи и богојављенских ноћи, па их је све редом окитио својим стиховима.
Ненаметљивост али и неуништивост силе љубави Господ је демонстрирао не само чињеницом да се “обука у человјечество” (како Његош описује Божије снисхођење до људске природе), и не само одабиром мјеста у виду једног сеоцета поред великог и значајног града, него и одабиром времена за тај свештени чин. А то је вријеме земаљског примирја, такозваног “римског мира” из доба владавине Августа Октавијана. Наиме, историчари препознају да је раздобље Октавијанове владавине обиљежено потпуним миром у његовој царевини, који можемо приписати његовој апсолутној власти и убједљивој побједи над конкурентима за римски престо. Тако, иако је могао доћи међу људе кад је год пожелио, рецимо – усред неког рата или обрачуна (када га људи најчешће и призивају), Господ је одабрао вријеме мира, као оно које је њему највише по вољи. И премда овај конкретни мир има своје јасне земаљске и политичке узроке и услове, он као оквир или украс употпуњује икону Христовог рођења и дубину поруке коју овај догађај носи људима. Јесте римски цар својом земаљском силом завео ред, али он свакако “не би имао никакве власти” да му није дата одозго. До данас су многи изубили из вида ту просту чињеницу, па се чудом чуде како лако остану без власти.
Син Божији дошао је на умирену земљу, међу (бар на трен) помирене људе и владаре. Зато ће касније објавити како су “блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати”. Пошто разумијемо да је мир међу људима предуслов исправног прослављања и разумијевања овог несхватљивог Божијег доласка, ми се неизоставно “мирбожамо” на божићно јутро, миримо једни са другима, а прије тога, кроз пост, исповијест и молитву, ми настојимо да умиримо наше срце и душу од свих наслага љутње, панике и страха.
Зато је у хришћанској перспективи Витлејем незамислив без мира, а нарочито у ове предбожићне дане. Витлејем је, како рекосмо, некада био мала насеобина у римској провинцији Јудеји, а данас је палестинска енклава окружена израелском територијом. А између античког и садашњег времена Витлејем је видио бројне ратове, окупације и ослобођења. Међу многима и оне ратне походе који су се звали “крсташки”. Готово да нема владара и епохе који звекетом свога физичког оружја нијесу нарушили тај метафизички мир Витјелема и Христове колијевке у њему. Уназад 100 година тај мир потресају меци и бомбе израелских оружаних снага и палестинских борбених група. Побједника још нема, а поражени смо сви. Међу првима родитељи убијене и рањене дјеце, који ових дана страдају на подручју Газе. А Газа, по свему, дијели вителејемску судбину.
Овдашњи народни обичаји знају за уношење сламе у куће гђе живе људи, како би сваки дом, бар те ноћи, личио на Витлејемску пећину (вертеп) и како би и у нашу породицу дошао Богомладенац. Визуелно поистовјећење са околностима празника јесте начин библијског празновања. Хришћански палестински домови ових дана умјесто сламе уносе крв, сузе и зној. А и они нас подсјећају на божићна збивања. Изгинула ђеца и људи придружују се оним невиним витлејемским мученицима, оној дјеци коју је, због страха за свој трон, звјерски побио безумни земаљски тиранин, управо у дане непосредно по Божићу.
У сукобу Израела и Хамаса, гину муслимани, хришћани и припадници јеврејског исповједања вјере. Иако се ради о територији Свете Земље, вјероватно гину и они који немају вјерску припадност, или таквима постају многи они који су загледани у бесмисао оваквог и оволиког страдања. Муслимани и Јевреји не гледају на Христово рођење онако како тај догађај разумију хришћани, али свим људима свијета данас треба мир који је међу људе донио новорођени Исус. Први га држе тек за пророка, други у њему виде само сина Давидовог, а трећима је Исус – Христос. А то значи, дуго чекани Спаситељ свијета. Па ето, са те адресе вјерујућег хришћанина, позивам читаоце да се помолимо за мир, за престанак страдања и ратних дејстава. Вјерујемо да та молитва представља универзални језик љубави. Баш у ове дане када Бог људима нуди нови загрљај.
Искрена молитва против зла има већи домет и јаче дејство од свих минобацача и ракета овога свијета. Јер оружије се пуни барутом, експлозивом и мржњом који се троше, и који су у суштини – вјештачки производи, а наше молитве испуњавају се вјером и љубављу којима нема краја, и који су природно својство људи – јер су од Бога.
Прије неки дан срео сам на београдском аеродрому младог муслимана из иностранства, који ми је пришао и питао знам ли има ли ту неко мјесто предвиђено за молитву? Одговорио сам да нијесам сигуран да ли такво мјесто званично постоји на том аеродрому, али да мислим да се због муке у Палестини данас читав свијет и сваки педаљ на њему претворио у мјесто за хитну и неизоставну молитву. Сложили смо се.
Пише: о. Гојко Перовић
Извор: vijesti.me
