Пише: Драгана Николетић
Пруга Београд – Бар, дуга 476 километара, ушла је у мит по многим основама, почев од највећег зајма који је Југославија икад подигла да би саградила – једну од најкомплекснијих светских саобраћајница. Савладавши огромне висинске разлике, сложен састав стена, преспојивши удаљене тачке са чак 252 тунела и 244 моста, пуштена је у промет 1976.
Њом је прво кренуо маршал Тито, с руководством свих република, а касније путовале стране делегације, све дивећи се том чуду инжењеринга. Жртве деценијске изградње главне споне између Србије и Црне Горе, њих 104, нико уваженим странцима није помињао, као што је у знаку тајне прошла и отмица 18 Бошњака и једног Хрвата, 1993, у станици Штрпци.
На тој црној листи бележе се и имена 46 путника погинулих у несрећи код Биоча, 2006. Данас ови спорадични злосрећни „инциденти“ имају сталан, али далеко блажи облик, оличен у злопамћењу народа који се пругом превози до тако жељеног мора, махом по најбагателнијим аранжманима. Многи од њих су власници викендица по црногорском приморју, сматраном друголигашким у односу на хрватско, у давно време када су те скромне куће зидане.
Сад су они „велепоседници“, продором Руса на то тржиште, све иако су бледа сенка некадашњег средњег сталежа. Под условом да немају кола, која се на воз прте у Земуну, у већини улазе у Станици Центар. Познају се по камари ствари, што их тамо вуку „јер су овде јефтиније”. Своје гомиле одмах сносе на подземни перон, спремни на редовно кашњење композиције, али и изненађења на железничкој лутрији.
Буџетски ноншалантнији испијаће кафу у ресторану на горњој етажи Прокопа, успут се хвалећи „шемама“ за бесплатан боравак у Буљарицама, рецимо. Тако ће ем скратити време (конкретно 45 минута доцњења у старту, на дан 1. јула), ем имати чега лепог да се сећају са пута – уколико су купили карту II разреда.
„Мајсторе, помагај“
Чеп на улазним вратима седећег одељка, направљен од кофера, торби, кеса.., тек је увертира у пакао унутрашњег амбијента, алармантно прегрејаног. Мука је заједничка, вагон по дизајну личи на „соко“, али се овде из вентилације цеди немерљива количина ваздуха. Затечена лица обливена су знојем, од махања лепезом прети инфаркт сувоњавој жени. Неко још присебан запомаже „мајсторе, помагај“.
Домаћин одељка лаћа се дрндања командне табле, затим песницом удара у малена окна, једини покретан део сад херметички затворених прозора. Без успеха. Деца почињу да вриште, те следи масовна сеоба у суседни део композиције, „са климатизацијом“, како се преноси глас међу „мигрантима“. Пртљаг се одмах не вуче, срећом…
Јер, тобожње прибежиште нуди проблем друге врсте: гужва је још већа, док вода цури из полуисправних расхладних уређаја. Штрока се претвара у масно блато кроз које гацају још неопредељени, избезумљених гримаса.
Драма климатског избеглиштва скреће пажњу са факта да воз никако да ухвати брзину, милећи зараслим шинама. Тензија се у купеу са ефектом душегупке стишала, и лакше се дише. „Мајстор“ је, само се чини, отклонио квар. Полако се стичу прилике за размену искустава на овој, изгледа, уклетој траси, која сведочи о распаду некад солидног система Југословенске железнице, и свим инхерентним друштвеним последицама.
„Кад сам се прошлог августа враћала из Бара, локомотива се покварила већ на петом километру. Требало је чак два сата да стигне помоћ, па је воз враћен на почетну станицу“, исповест једне средовечне женице, у избледелој хаљини од цица, још има шансу да се заврши хепиендом.
Међутим, кад је у композицију, у поновном покушају да дође до крајње тачке, нахрупила руља у Сутомору, ствар се само погоршала. „Вагоном су почеле да круже дволитарке пива, па је некој девојци позлило, а двојица младића се потукла“, она описује, злослутно.
Срећом, актуелна радња ипак се разликује. „Мајстор“ би на сваки начин да нам пут учини угоднијим, те отвара оба врата вагона, уприличујући промају. Али мора и често да скаче, да спречи да му „неко не испадне“, из непрекидне колоне ловаца на боље путне услове.
Последичним затварањем врата, промаја се враћа у мит о највећем српском страху, а температура опет расте, као и нервоза.
Зна „мајстор“ физичке законе експрес-лонца, па допушта формирање пушачког кутка. И старо и младо хрли ка простору код клозета. Премда густ дим улази у купе, буне се само мала деца, поново хистеричним плачем. Друштво код WС-а невољно се разилази, за њим остаје хрпа опушака.
Кад некако, скувани и измрцварени, успемо да заспимо, то не траје дуго. Буди нас сасвим друга клима, ледена као сибирска. Махнито посежемо за ћебићима, пешкирима, топлим чарапама… из свог пртљага, псујући преажурног „мајстора“. Баш тад и доспевамо до границе, за коју се говорка да је још један разлог пословичном доцњењу.
„Пукло је црево“
Међутим, царинике малтене не занимамо. Нити нам прегледају багаж, нити исправе. Печат у пасош лупа се на лично инсистирање. Овде би се дало штошта прошверцовати, кад би ове људе пас имао за шта да уједе. Исти мотив је ваљда пресудио и вагон-ресторану, који је укинут „модернизацијом“ железнице.
Зора доноси још мало оптимизма, све док се не закорачи у тоалет. Тамо вас смрадом дочекује зачепљена WC-шоља, што није препрека да клијентела и даље надире, сувише снена да потражи адекватнији пункт за пражњење.
Таква су места скривена као бисери, у спаваћим колима, неприкосновеној опцији за превоз до обале. Јесу то кутијице од лакиране иверице, заоставштина социјализма, где је и мало било довољно. Али постељина је чиста и миришљава, и, што је још важније, овде се осећате привилегованим јер сте платили 25 евра више од „жгадије“ из II разреда.
Некад тај хијерархијски рез прави надлежни домаћин, терајући „падобранце“ кевтањем, а некад је пролаз између класа закатанчен. Нигде нема такве баријере, за тако незнатну разлику у цени превоза (за неког ипак значајну).
Лица у спаваћим колима збиља су другачија но у јадном плагијату „сокола“. Углавном је то бољестојећи слој радничке класе, с навиком штедње, кад су у питању кола са три кревета. Међу њима има и Руса („обичних“), али и младих странаца са Запада, са бициклима или псима. У одељењима са шест лежајева доминирају породице, као и екипе пубертетлија. Први зановетају због скученог простора, док другима „стискавац“ још одговара.
Уједињује их све, у страху, тек застој воза у тунелу, без икаквих информација о разлогу. Он постаје познат кад се коначно избије на чистину. „Пукло је црево“, ноншалантно ће изјавити железничар, вичан да „у ходу“ отклања и теже хаварије. Машиновође се, са своје стране, сналазе да надокнаде изгубљено време, па се просечно путује 12 сати, по речима домаћина најелитнијег дела композиције.
И тако то иде и након реконструкције делића трасе, од пре две године. За озбиљније поправке ниједна држава нема воље, немајући већег ћара од парадајз-туриста, заправо циљне групе легендарне композиције. Она је данас под искључивом ингеренцијом среће, више него икада, почев од материјалног статуса путника.
Када буду, током сезоне, седели једни другима на главама, кога ли ће ти финансијски нижњи псовати и проклињати?
Извор: Радар
