Piše: Dragana Nikoletić
Pruga Beograd – Bar, duga 476 kilometara, ušla je u mit po mnogim osnovama, počev od najvećeg zajma koji je Jugoslavija ikad podigla da bi sagradila – jednu od najkompleksnijih svetskih saobraćajnica. Savladavši ogromne visinske razlike, složen sastav stena, prespojivši udaljene tačke sa čak 252 tunela i 244 mosta, puštena je u promet 1976.
Njom je prvo krenuo maršal Tito, s rukovodstvom svih republika, a kasnije putovale strane delegacije, sve diveći se tom čudu inženjeringa. Žrtve decenijske izgradnje glavne spone između Srbije i Crne Gore, njih 104, niko uvaženim strancima nije pominjao, kao što je u znaku tajne prošla i otmica 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, 1993, u stanici Štrpci.
Na toj crnoj listi beleže se i imena 46 putnika poginulih u nesreći kod Bioča, 2006. Danas ovi sporadični zlosrećni „incidenti“ imaju stalan, ali daleko blaži oblik, oličen u zlopamćenju naroda koji se prugom prevozi do tako željenog mora, mahom po najbagatelnijim aranžmanima. Mnogi od njih su vlasnici vikendica po crnogorskom primorju, smatranom drugoligaškim u odnosu na hrvatsko, u davno vreme kada su te skromne kuće zidane.
Sad su oni „veleposednici“, prodorom Rusa na to tržište, sve iako su bleda senka nekadašnjeg srednjeg staleža. Pod uslovom da nemaju kola, koja se na voz prte u Zemunu, u većini ulaze u Stanici Centar. Poznaju se po kamari stvari, što ih tamo vuku „jer su ovde jeftinije”. Svoje gomile odmah snose na podzemni peron, spremni na redovno kašnjenje kompozicije, ali i iznenađenja na železničkoj lutriji.
Budžetski nonšalantniji ispijaće kafu u restoranu na gornjoj etaži Prokopa, usput se hvaleći „šemama“ za besplatan boravak u Buljaricama, recimo. Tako će em skratiti vreme (konkretno 45 minuta docnjenja u startu, na dan 1. jula), em imati čega lepog da se sećaju sa puta – ukoliko su kupili kartu II razreda.
„Majstore, pomagaj“
Čep na ulaznim vratima sedećeg odeljka, napravljen od kofera, torbi, kesa.., tek je uvertira u pakao unutrašnjeg ambijenta, alarmantno pregrejanog. Muka je zajednička, vagon po dizajnu liči na „soko“, ali se ovde iz ventilacije cedi nemerljiva količina vazduha. Zatečena lica oblivena su znojem, od mahanja lepezom preti infarkt suvonjavoj ženi. Neko još priseban zapomaže „majstore, pomagaj“.
Domaćin odeljka laća se drndanja komandne table, zatim pesnicom udara u malena okna, jedini pokretan deo sad hermetički zatvorenih prozora. Bez uspeha. Deca počinju da vrište, te sledi masovna seoba u susedni deo kompozicije, „sa klimatizacijom“, kako se prenosi glas među „migrantima“. Prtljag se odmah ne vuče, srećom…
Jer, tobožnje pribežište nudi problem druge vrste: gužva je još veća, dok voda curi iz poluispravnih rashladnih uređaja. Štroka se pretvara u masno blato kroz koje gacaju još neopredeljeni, izbezumljenih grimasa.
Drama klimatskog izbeglištva skreće pažnju sa fakta da voz nikako da uhvati brzinu, mileći zaraslim šinama. Tenzija se u kupeu sa efektom dušegupke stišala, i lakše se diše. „Majstor“ je, samo se čini, otklonio kvar. Polako se stiču prilike za razmenu iskustava na ovoj, izgleda, ukletoj trasi, koja svedoči o raspadu nekad solidnog sistema Jugoslovenske železnice, i svim inherentnim društvenim posledicama.
„Kad sam se prošlog avgusta vraćala iz Bara, lokomotiva se pokvarila već na petom kilometru. Trebalo je čak dva sata da stigne pomoć, pa je voz vraćen na početnu stanicu“, ispovest jedne sredovečne ženice, u izbledeloj haljini od cica, još ima šansu da se završi hepiendom.
Međutim, kad je u kompoziciju, u ponovnom pokušaju da dođe do krajnje tačke, nahrupila rulja u Sutomoru, stvar se samo pogoršala. „Vagonom su počele da kruže dvolitarke piva, pa je nekoj devojci pozlilo, a dvojica mladića se potukla“, ona opisuje, zloslutno.
Srećom, aktuelna radnja ipak se razlikuje. „Majstor“ bi na svaki način da nam put učini ugodnijim, te otvara oba vrata vagona, upriličujući promaju. Ali mora i često da skače, da spreči da mu „neko ne ispadne“, iz neprekidne kolone lovaca na bolje putne uslove.
Posledičnim zatvaranjem vrata, promaja se vraća u mit o najvećem srpskom strahu, a temperatura opet raste, kao i nervoza.
Zna „majstor“ fizičke zakone ekspres-lonca, pa dopušta formiranje pušačkog kutka. I staro i mlado hrli ka prostoru kod klozeta. Premda gust dim ulazi u kupe, bune se samo mala deca, ponovo histeričnim plačem. Društvo kod WS-a nevoljno se razilazi, za njim ostaje hrpa opušaka.
Kad nekako, skuvani i izmrcvareni, uspemo da zaspimo, to ne traje dugo. Budi nas sasvim druga klima, ledena kao sibirska. Mahnito posežemo za ćebićima, peškirima, toplim čarapama… iz svog prtljaga, psujući preažurnog „majstora“. Baš tad i dospevamo do granice, za koju se govorka da je još jedan razlog poslovičnom docnjenju.
„Puklo je crevo“
Međutim, carinike maltene ne zanimamo. Niti nam pregledaju bagaž, niti isprave. Pečat u pasoš lupa se na lično insistiranje. Ovde bi se dalo štošta prošvercovati, kad bi ove ljude pas imao za šta da ujede. Isti motiv je valjda presudio i vagon-restoranu, koji je ukinut „modernizacijom“ železnice.
Zora donosi još malo optimizma, sve dok se ne zakorači u toalet. Tamo vas smradom dočekuje začepljena WC-šolja, što nije prepreka da klijentela i dalje nadire, suviše snena da potraži adekvatniji punkt za pražnjenje.
Takva su mesta skrivena kao biseri, u spavaćim kolima, neprikosnovenoj opciji za prevoz do obale. Jesu to kutijice od lakirane iverice, zaostavština socijalizma, gde je i malo bilo dovoljno. Ali posteljina je čista i mirišljava, i, što je još važnije, ovde se osećate privilegovanim jer ste platili 25 evra više od „žgadije“ iz II razreda.
Nekad taj hijerarhijski rez pravi nadležni domaćin, terajući „padobrance“ kevtanjem, a nekad je prolaz između klasa zakatančen. Nigde nema takve barijere, za tako neznatnu razliku u ceni prevoza (za nekog ipak značajnu).
Lica u spavaćim kolima zbilja su drugačija no u jadnom plagijatu „sokola“. Uglavnom je to boljestojeći sloj radničke klase, s navikom štednje, kad su u pitanju kola sa tri kreveta. Među njima ima i Rusa („običnih“), ali i mladih stranaca sa Zapada, sa biciklima ili psima. U odeljenjima sa šest ležajeva dominiraju porodice, kao i ekipe pubertetlija. Prvi zanovetaju zbog skučenog prostora, dok drugima „stiskavac“ još odgovara.
Ujedinjuje ih sve, u strahu, tek zastoj voza u tunelu, bez ikakvih informacija o razlogu. On postaje poznat kad se konačno izbije na čistinu. „Puklo je crevo“, nonšalantno će izjaviti železničar, vičan da „u hodu“ otklanja i teže havarije. Mašinovođe se, sa svoje strane, snalaze da nadoknade izgubljeno vreme, pa se prosečno putuje 12 sati, po rečima domaćina najelitnijeg dela kompozicije.
I tako to ide i nakon rekonstrukcije delića trase, od pre dve godine. Za ozbiljnije popravke nijedna država nema volje, nemajući većeg ćara od paradajz-turista, zapravo ciljne grupe legendarne kompozicije. Ona je danas pod isključivom ingerencijom sreće, više nego ikada, počev od materijalnog statusa putnika.
Kada budu, tokom sezone, sedeli jedni drugima na glavama, koga li će ti finansijski nižnji psovati i proklinjati?
Izvor: Radar
