Јоко Огава до сада је објавила више од двадесет дела. Према њеним романима снимљени су и филмови. У њеним романима главни јунаци су углавном жене.
Ауторку снажно привлаче мотив воде и снови, и фасцинирају је физички и ментални поремећаји. Тон њеног дела иде од надреалног, преко гротескног, до двосмисленог, често узнемирујућег.
Најпознатија Огавина дела су „Хотел Ирис“, „Професор и његова домаћица“, „Базен“, „Прстењак“, „Освета“ и друга.
Добитница је свих великих јапанских награда, међу којима су „Акутагавина“ за „Дневник трудноће“ и „Танизакијева“ за „Минин марш“. Преводи се широм света, а у Јапану спада у најчитаније писце.
У овој рубрици, представили смо Јоко Огаву више пута и њена кључна дела. Са нестрпљењем очекујемо превод романа „Полиција сећања“, који се нашао у најужем избору за Букерову награду 2020.
Издавачка кућа „Танеси“, која постоји од 2009, открила нам је Јоко Огаву, која изванредно познаје људску душу, психу, њене дубине и опсесије. Пише такозване психолошке романе са елементима хорора и фантастике, излажући нам паралелне, надреалне, вишеслојне светове – спољашњи и унутрашњи, рационални и ирационални, објективни и субјективни, јаву и сан. Мајсторски открива суноврат отуђења, његове последице које утичу на девалвацију и дегенерацију људскости. Мрачну страну људског постојања истовремено нам приближава и удаљава. Огавини протагонисти су углавном жене, комплексни и узбудљиви ликови, наизглед обични, са тешким опсесијама и дубоким унутрашњим борбама.
„Освета“ је роман у причама и роман у роману јер је завршна прича „Прстењак“ самостално објављена у овој издавачкој кући, али и као епилог „Освете“, боље рећи врхунац. „Прстењак“ преде о тајанственим догађајима у некадашњем дому за девојке, претвореном у лабораторију, у којој конзерватор сећања припрема и надгледа тајанствене узорке. Роман садржи дванаест прича, међусобно испреплетених, као у укрштеним речима, намењених љубитељима суптилног, а у просевима и бруталног хорора. Лепеза мрачних и пригушених осећања осцилира од самоповређивања до људождерског инстинкта.
Огава осветљава наш најдубљи мрак. Мајка која мртвом сину купује за рођендан колач са јагодама личи на подморницу у коју не допире вода овога света. Његове мене. Ташнерка која је направила ремек-дело свога заната, торбицу за срце, која је иако естетски савршена умало изгубила своју употребну вредност, или писац-чудакиња која свој рукопис свуда носи са собом, за који се касније открије да је хрпа белог папира. Ту негде је „Музеј справа за мучење“ који има само једног кустоса. Установа је неприметна, а њени посетиоци ретки, али они који у њу неким чудом уђу највероватније ће јој се стално враћати. Љубавни троугао – муж, жена, љубавница у Огавиној мастионици постаје још сложенији и напетији.
Огава је глас о тами, порицању и меланхолији у нама, који неретко не видимо, зато што нас надвисује, попут духа из боце, превелик за наш ракурс, од кога све више зрикавимо, и надјачава језивом и динамичном тишином. Показује нам да је живот оглодана кост, чије смо остатке затрпали у задњем дворишту, не само као осигурање за случај немаштине, већ и као омиљену посластицу. Огава, као женски Фројд, бележник постмодерног времена, описује и расветљава плимске таласе емоција, цунами у барама душе, осеку усамљености сасушених речних корита и силину понорница, фаталне испаде отуђених ликова.
Извор: Експрес.нет
