Пише: Милован Урван
Ну, у Црној Гори, кад људи изгубе стрпљење – изгледа да изгубе и осећај мјере. Па кад блокирају магистралу, или неку виталну раскрсницу, мисле да су тиме отворили/наметнули дијалог. Дочим, чешће бива да су само заварили врата и себи и другима. И то баш онда кад нам је сваки гост, свака ноћ у апартману, сваки евро у џепу – важнији него икад.
Нема сумље – има људи који имају прегршт разлога да буду незадовољни. Ну, кад се узме у обзир метод – блокада путева – онда се морамо запитати: коме заправо они праве проблем? Није то више удар на државу, него на све грађане; на оног ко вози дјецу на одмор, на туристу који први пут долази у Црну Гору, на малог привредника у Сутомору који живи од три мјесеца сезоне. И што је најгоре – тај исти народ против којег се диже рампа, најчешће има исте проблеме као и они који протестују.
Кад љето почне, Црна Гора живи од туризма. То је њен апсолутни приоритет, то је локомотива која вуче и возача, и конобара, и продавца, и рибара. А онда дође група – незадовољна с правом или не – која одлучи да заустави све. Да ли то значи да њихов проблем постаје и наш? Или да њихово рјешење мора проћи преко нашег новчаника?
У заметку туристичке сезоне, блокирати путеве значи пуцати себи у стопало. Ако су грађани револтирани због игноранције власти – у реду. Али да ли је одговор на то игноранција према свима осталима? Све и да се испуни захтјев, шта остаје послије? Репутација земље која се гуши у блокадама, утисак нереда, фотографије из дронова које приказују народ како легне на асфалт, док колоне стоје сатима. Ко ће се вратити у такву државу с одмора? Ко ће улагати у средину гдје се магистрала третира као протестни плакат?
Права побуна није она која зауставља живот, већ она која га унапређује. Протест не треба да буде казна другима, већ порука онима који управљају. Стога, господо блокадери нађите нека инвентивнија рјешења, која не угрожавају сезону, имиџ и што је најважније од свега, не угрожавају саобраћајну безбједност.
