Piše: Jovo Vuković
Davno je prošlo vreme kada su pravu atrakciju i ekskluzivnu temu za ovdašnje medije predstavljali dolasci fudbalera iz inostranstva u srpske klubove. Od osamdesetih godina prošlog veka, kada je taj trend započet, broj stranih igrača u našim ligama stalno raste.
Crvena zvezda i Partizan su u tekući nacionalni šampionat ušli sa sastavima u kojima su skoro polovina stranci, a dosta internacionalaca je i u redovima ostalih ovdašnjih prvoligaša. Fudbaleri svih rasa već godinama nose dresove i nekih nižerazrednih srpskih ekipa – u našem fudbalu dosad su angažovani igrači iz više od pedeset zemalja sa svih kontinenata.
Kinezi u crno-belom dresu
Stariji ljubitelji fudbala sećaju se sigurno euforije kojom je, pre nešto više od tri decenije, u Srbiji i čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji propraćen dolazak dvojice reprezentativaca Kine u Partizan, prvih stranaca koji su obukli dres tog beogradskog kluba.
Odmah valja istaći da se tu nije radilo o slobodnom transferu igrača, kakvi postoje danas, u kojima je glavni „šraf“ menadžer, nego je taj dolazak bio deo jugoslovensko-kineskog dogovora o proširivanju saradnje između dve zemlje. U ime ambasade Jugoslavije u Pekingu je za realizaciju ovog posla bio zadužen ataše Vučić Čagorović, prethodno dugogodišnji član uprave crno-belih.
Kinezi su, pošto se njihova fudbalska reprezentacija prvi put plasirala na Olimpijske igre (u Seulu 1988. godine), odlučili da, u cilju njenog što boljeg predstavljanja u svetskoj konkurenciji, pošalju svoja dva igrača u Jugoslaviju kako bi oni stekli što bolji uvid u način igranja u fudbalski razvijenijoj zemlji od njihove, ali i u evropski stil igre. Izabran je Partizan koji je, kako se govorilo, bio jedini jugoslovenski klub za koji se znalo u najmnogoljudnijoj zemlji sveta.
Na osnovu odluke koja je nosila državni pečat, Partizanov dres obukli su Đia Sjućuan iz Dalijena i Liu Haiguang iz Šangaja, obojica dvadesetpetogodišnjaci. Prvi je bio centarhalf, a drugi centarfor.
U Humskoj 1 je, u početku, bilo dosta potmulog gunđanja zbog dogovaranja Kine i Jugoslavije „preko njihovih leđa“, a razlog je bila raširena sumnja u kvalitet kineskih igrača, iako su obojica već bili iskusni reprezentativci. Kvalitet kineskog fudbala tada je, generalno posmatrano, bio dosta niskog nivoa.
Stvar je legla kad su skauti crno-belih, posle gledanja utakmica reprezentacije Kine u kvalifikacijama za Kup Azije, izvestili klupsku upravu da Đia i Liu zaslužuju da dođu u Partizan. Prvi se u tim kvalifikacijama predstavio kao komandant odbrane koja je na pet mečeva primila samo jedan gol, a drugi je postigao pet pogodaka.
Fudbaleri vojničke discipline
Pred polazak iz domovine, predočeno im je da idu u prijateljsku zemlju i slavni evropski klub u kome će sigurno puno naučiti. U Beograd su stigli u zimskoj pauzi prvenstva 1987/88, a u Partizanu su ostali godinu dana. Đia je važio za kvalitetnijeg igrača. Tri puta je bio proglašavan za najboljeg fudbalera Kine, a imao je i titulu MVP-ja sa azijskog šampionata iz 1984. Liu je bio najbolji strelac lige i kineske reprezentacije.
Sa sobom su, što su potencirali u izjavama jugoslovenskim novinarima, poneli silnu želju da u novom klubu što više nauče, a to su kasnije i potvrdili retkom posvećenošću treningu i sportskom životu.
„Krasila ih je vojnička disciplina. Sa njima nismo imali nikakvih problema – brzo su učili i dosledno ispunjavali sve zadatke. Ponekad su se čudili što kod nas treninzi traju po sat i po do dva, jer se kod njih radilo i po pet sati. U početku su primećivali da su u jugoslovenskoj ligi igra mnogo grublje nego u Kini, ali su to prihvatali kao nešto na šta ne mogu da utiču pa su od te priče odustali“, ispričao mi je jednom Momčilo Moca Vukotić, koji im je bio trener u Partizanu.
Njihovu posvećenost fudbalu vrlo slikovito je opisao i njihov saigrač u crno-belom dresu Nebojša Vučićević, čijim su se driblinzima posebno divili: „Poveo bih ih, ponekad, u noćni provod, ali to je uvek kratko trajalo. Već oko pola deset su kretali u stan, da bi pre deset bili u krevetu.“
Svoje kineske saigrače i prijatelje povremeno je vodio i svojoj kući na ručak, što su oni doživljavali kao posebnu čast. Zato su jednom prilikom, po povratku iz Kine, kolegu Vučićevića iznenadili, za njega, vrlo neobičnim poklonom. „Stigli su kod mene sa rolnom svile. Nisam znao šta ću s takvim darom za koji mi je jedan prijatelj posle rekao da je vrlo vredan, jer se radilo od najboljoj svili koja se pravi u Kini“, ispričao je nekadašnji poznati dribler crno-belih.
Atrakcija za navijače
Navijači Partizana su obožavali pojačanja njihovog kluba iz Kine, a voleli su ih i fanovi drugih klubova, pre svega zbog izuzetne korektnosti i borbenosti. „Grobari“ su, zbog njih, išli u ambasadu Kine u Beogradu da im tamo pomognu da, na mandarinskom, ispišu transparent kojim bi na utakmicama pozdravljali svoje nove ljubimce.
Gde god bi se pojavili Đia i Liu, brzo se stvarao red onih koji su želeli da se slikaju s njima. Na pripremama Partizana na Zlatiboru ili Tari početak treninga je, ponekad, kasnio zbog želje mnogobrojnih turista i izletnika da naprave fotke sa Kinezima u crno-belom dresu.
Đia i Liu su u prvim nedeljama boravka u Beogradu stanovali u hotelu, a na treninge su dolazili javnim prevozom. Govorili su da im stizanje na stadion na takav način prija, jer su voleli da budu među ljudima pošto su osećali njihovu dobronamernost. „Ne znamo srpski jezik, ali veoma dobro razumemo osećanja i ljubav ovdašnjeg naroda prema nama“, izjavio je Liu u jednom intervjuu.
Kad im je Partizan obezbedio stan i kola, pričalo se da su u vožnji bili toliko oprezni da su koristili samo prve dve brzine. Trudili su se i da nauče što više srpskog, pre svega zbog komunikacije sa saigračima na terenu, i hvalili srpsku hranu na koju su se brzo navikli.
Đia, prvi Kinez u Kupu UEFA
Među crno-belima bolje se snašao centarhalf Đia, koji je u dužem periodu bio standardni prvotimac. Igrao je u tandemu sa jugoslovenskim reprezentativcem Ljubomirom Radanović i delovali su vrlo kompaktno, odlično su se razumeli i dopunjavali.
Đia je u dresu Partizana postao i prvi fudbaler iz Kine koji je igrao u takmičenju za Kup Evropske fudbalske federacije (UEFA). Bilo je to u utakmici crno-belih protiv Rome u Beogradu, koju je domaći tim dobio sa 4:2. U slavnom timu iz Rima tada su, pored nekoliko italijanskih reprezentativaca, igrali i Nemac Rudi Feler i Brazilci Andrade i Renato.
Nažalost, Partizan je u revanšu, odigranom u „Večnom gradu“ bio poražen sa 2:0 i eliminisan. Beograđane je u tom dvoboju kao trener predvodio Moca Vukotić, za kog su njegovi kineski puleni izjavljivali da im je bio „dragoceni učitelj“.
Posle epizode u Beogradu, stameni Đia je otišao u Maleziju, a zatim je igrao i u Japanu, kao prvi kineski fudbaler u „Zemlji izlazećeg sunca“.
Liu, suptilan tehničar, vrlo snalažljiv u kaznenom prostoru, ređe je oblačio crno-beli dres od svog zemljaka. Odigrao je samo šest celih utakmica i dao tri gola. Razlog tome bila je činjenica da je beogradski tim u to vreme u špicu imao nekoliko vrhunskih igrača – Milka Đurovskog, Vokrija, Batrovića, Vučićevića, Šćepovića…
Liu je posebno hvalio Milka, za koga je govorio da je najbolji igrač kog je video, dok se Đia divio Radanoviću, ističući da je „vrhunski fudbaler i dobar čovek“. Zajedno su Điu i Lia imali 57 nastupa za crno-bele, u šta su im uračunate i prijateljske utakmice.
Obojici se, prema ličnom kazivanju, Beograd veoma dopadao i želeli su da produže boravak u Partizanu i srpskoj prestonici, ali o tome nisu odlučivali oni, nego nacionalni fudbalski savez njihove zemlje koji ih je i uputio na „usavršavanje u inostranstvu“. Nezvanično se govorilo da su obojica imali vojne činove, zbog čega nisu bili u prilici da sami slobodno biraju svoj fudbalski put.
U fudbalu i posle igračkih karijera
Po završetku igračkih karijera, i Đia i Liu ostali su u fudbalu – bavili su se trenerskim poslom. Liu je jedno vreme rukovodio fudbalskim savezom Šangaja, a osnovao je i fudbalsku akademiju za mlade igrače u kojoj je i lično bio angažovan. Đia je vodio juniorsku reprezentaciju najmnogoljudnije zemlje sveta na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu, a bio je i selektor ženske nacionalne selekcije.
Radeći kao trener, Đia je, kako su prenosili mediji, imao dosta problema – nije bio uspešan „komandant“ sa klupe kao nekad na terenu. Bio je i u zatvoru pod optužbom da je učestvovao u nameštanju rezultata na nekim utakmicama. Ipak, optužbe su se pokazale netačnim, pa je osuđen samo jedan od njegovih pomoćnika.
Od vremena kad su Đia i Liu došli u Partizan „da uče“, fudbalske prilike u Kini su se bitno izmenile, i to nabolje. Tamošnji fudbal je u ekspanziji čemu je, svakako, doprinela činjenica da se u njemu „vrti“ veliki novac. Zbog toga je u tu zemlju u međuvremenu stigao i veliki broj naših fudbalera i trenera, od kojih su neki donosili i šampionske titule ekipama koje su vodili.
Vredno je podsetiti da je, na početku ovog veka, selektor Kine bio naš poznati stručnjak Bora Milutinović, što je bio ubedljiv dokaz kineskog poštovanja za srpski fudbal koje i danas postoji. Pod Milutinovićevim vođstvom reprezentacija Kine se prvi i jedini put plasirala na Svetsko prvenstvo, 2002. godine u Južnoj Koreji i Japanu. Zbog toga Milutinović i danas uživa status legende u Kini.
Izvor: RTS OKO
