Брус Четвин (13. мај 1940 – 18. јануар 1989), један од најзанимљивијих путописаца 20. века, објавио је седам књига прозе: У Патагонији, Вицекраљ Уиде, На Црном брду, The Songlines, Уц и Шта радим овде? Контроверзе пред крај његовог живота, покренуте тиме што је скривао природу обољења од чијих је последица преминуо, пренеле су се и на његово дело, па су се појавили и критичари са сумњама у тачност појединих чињеница у његовим књигама. Са друге стране, сам Четвин је говорио да не верује у јасне границе између чињеница и фикције, а себе је једноставно сматрао путником и приповедачем. Режисер Вернер Херцог, који је према роману Вицекраљ Уиде снимио играни филм Кобра Верде (1987), назвао је Четвина “интернетом пре интернета” и о њему је направио документарац Номад: Траговима Бруса Четвина (2019).
Постхумно су објављене још четири Четвинове збирке есеја, фотографија и писама, међу којима је и Анатомија немира (1997), његова прва књига, написана три деценије раније, у којој је писац отворио теме којима се и касније највише бавио: путовања, номадство, границе, изгнанство и уметност. Из ње овде преносимо есеј “Ово је земља номада”.
***
У једном од својих суморнијих тренутака, Паскал је рекао да све човекове несреће изничу из истог разлога, из неспособности да седи с миром у својој соби. “Notre nature”, писао је, “est dans le mouvement… La seule chose qui nous console de nos miseres est le divertissement.” Диверзија. Скретање пажње. Машта. Промена моде, хране, љубави и пејзажа. То нам је потребно колико и ваздух. Без промене нам мозак и тело труну. Човек који седи с миром у замраченој соби вероватно би полудео, измучен халуцинацијама и самопреиспитивањем.
Неки амерички специјалисти за мозак читали су енцефалограмске налазе путника. Открили су да су промена окружења и свест о смени годишњих доба стимулисали мождане таласе, доприносећи осећању задовољства и смисла у животу. Монотона окружења и једноличне редовне активности ткају шаблоне који изазивају замор, нервне поремећаје, апатију, самопрезир и насилне реакције.
Тешко, дакле, може да изненади то што би генерација ушушкана од хладноће централним грејањем, од врућине клима-уређајем, превожена асептичним возилима из једне идентичне куће или хотела у другу, требало да осећа потребу за путовањем у мислима или телом, за пилулама за превенцију или смирење, или за катарктичним путовањима кроз секс, музику и плес. Превише времена проводимо у замраченим собама.
Више ми се свиђа Монтењов космополитски скептицизам. Он је путовање видео као “корисну вежбу; дух се непрестано подстиче посматрањем нових и непознатих ствари… Ниједна ме тврдња не чуди, ниједно ме уверење не вређа, колико год било супротно мом… Урођеници који пеку и једу тела својих мртвих ме не запрепашћују толико колико они који прогоне живе”. Навика, каже он, и уврежени ставови, отупели су чула и сакрили праву природу ствари. Човек је по природи радознао.
“Онај што не путује не познаје вредност људи”, рекао је Ибн Батута, неуморни луталица који се прошетао од Тангера до Кине и назад само шетње ради. Али путовање не само да нам проширује ум, оно га и гради. Истраживања у нашем најранијем добу су нам сирова грађа за интелигенцију, а, у данима док ово пишем, видим да из НСПЦЦ наводе да деци забрављеној у становима “високе градње” прети опасност од споријег менталног развоја. Зашто се тога нико раније није сетио?
Деци су потребне стазе да их истражују, да се оријентишу на тлу на ком живе, као што се навигатор управља спрам познатих оријентира. Ако копамо по успоменама из детињства, прво се сетимо стаза, пре него ствари и људи, стаза кроз башту, пута до школе, пута око куће, угаженог пролаза кроз папрат и високе траве. Праћење путања животиња био је први и најважнији елемент у образовању прачовека.
Прустову машту су храниле две шетње по граду Илијеу где је проводио празнике с породицом. Те шетње касније су постале путеви до Мезеглиса и Германта у A la Recherche du Temps Perdu. Путељак са глогом који је водио ка башти његовог ујака постао му је симбол изгубљене невиности. “На том сам путељку”, писао је, “први пут спазио ону округлу сенку што је јабуке бацају по осунчаном тлу”, а касније се у животу, дрогиран кафом и вероналом, извлачио из своје замрачене собе зарад ретких излета таксијем да би видео јабуке у цвету кроз добро затворен прозор да га њихов мирис не би преплавио емоције.
Еволуцијом нам је намењено да будемо путници. Насељавање, колико год оно било дуго, у пећини или у замку, било је у најбољем случају спорадично стање у људској историји. Дугорочно насељавање се протеже по вертикалној оси неких десет хиљада година, што је кап у мору времена еволуције. Путници смо од рођења. Наша лудачка опседнутост технолошким напретком реакција је на границе у нашем географском напретку.
Неколико “примитивних” народа у забаченим ћошковима планете разумеју ову једноставну чињеницу о нашој природи боље од нас. Они су непрекидно у покрету. Златносмеђе бебе бушманских ловаца у Калахарију никада не плачу и међу најзадовољнијим су бебама на свету. И одрастају у најблаже људе. Срећни су у свом друштву, сматрају га идеалним, и свако ко прича о “ловачком инстикту убице урођеном у човеку” размеће се својеглавом игноранцијом.
Зашто они одрастају тако правилно? Зато што нису фрустрирани мучним детињством. Мајке никада не мирују, а бебе никада не остају саме до треће године, па и дуже. У носиљкама од коже близу су мајчиним дојкама и њено благо њихање при ходу их уљуљкује до блаженства. Кад мајка њише своју бебу, она подражава, несвесно, доброг дивљака што хода кроз траве саване и штити своје дете од змија, шкорпиона и ужаса из жбуња. Ако нам је покрет потребан од самог рођења, како да се касније смиримо?
Путовање мора да буде авантура. “Велика је ствар бити у покрету”, писао је Роберт Луис Стивенсон у Путовањима с магарцем, “из близине осетити захтеве и недаће живота; сићи с ове перјане постеље цивилизације и под ногама осетити гранитну куглу посуту кременом што сече”. Џомбе су кључне. Оне пумпају адреналин.
Сви ми имамо адреналин. Нити можемо да га издренирамо из свог система нити да се молимо да испари. Ускраћени за опасности, измишљамо вештачке непријатеље, психосоматска обољења, скупљаче пореза и, што је најгоре, саме себе, ако смо остављени на миру у јединој соби. Ареналин нам је следовање за пут. Можемо га утрошити и на безопасан начин. И при путовању каквом летелицом се живне у том смислу, али смо ми као врста земаљска створења. Човек је ходао и пливао много пре него што је јахао и летео. Све наше људске могућности најбоље се остварују на земљи или на мору. Јадни Икар се скршио.
Најбоље је ходати. Требало би да пратимо кинеског песника Ли Поа у “тешкоћама путовања и многом гранању путева”. Зато што је живот путовање кроз дивљину. Ова замисао, универзална до границе баналног, не би ни могла да опстане а да није биолошки тачна. Нико од наших хероја револуционара не вреди ни боба ако није добрано пешачио. Че Гевара је говорио о “номадској фази” Кубанске револуције. Погледајте шта је Дуги марш урадио за Мао Це Тунга или Излазак за Мојсија.
Кретање је најбољи лек против меланхолије, како је то приметио Роберт Бартон (аутор Анатомије меланхолије). “Небеса се непрекидно крећу наоколо, Сунце излази и залази, звезде и планете непрекидно су у покрету, ваздух увек преврћу ветрови, а воде осеке и плиме… да нас науче да увек треба да смо у покрету”.
Све птице и животиње имају биолошке сатове навијане према проласку небеских тела. Коришћени су као хронометри и навигациона опрема. Гуске мигрирају према звездама, а неке бихејвиористе коначно је пренула из сна чињеница да је човек сезонска животиња. Бескућник ког сам једном срео најбоље је описао тај спонтани порив за лутањем: “То је као да те осека вуче низ отворени пут. Ја сам ти као арктичка чигра. То је прелепа бела птица, знаш, која лети са Северног пола на Јужни, а онда опет назад”.
Реч “револуција”, толико увредљива за Галилеове тужиоце, изворно је коришћена да означи циклично кретање небеских тела. Када се наруше географска кретања људи, они се вежу за политичке покрете. Када револуционар-отмичар каже: “Ожењем сам Револуцијом”, он то заиста и мисли. Зато што је револуција бог ослободитељ, Дионис нашег доба. Она је лек против меланхолије. Револуција је Пут ка Слободи, чак иако на крају исход буде још веће ропство.
Сваког пролећа номадска племена у Азији стресу са себе инерцију зиме и враћају се, стално, као што се ласте враћају својим летњим пландиштима. Жене облаче свеже саткане цветне калико хаљине и дословно “носе пролеће”. Њишу се у ритму у ком их забацује седло и мере време упорним ударцима камиљег звона. Не гледају ни десно ни лево. Поглед им је прикован за пут пред њима, иза хоризонта. Пролећна сеоба је ритуал. Она им испуњава све духовне потребе, а нерелигиозност номада је општепозната. Њихова стаза спасења је пут ка планинама.
Велики верски учитељи, Буда у Пенџабу, Христ и Мухамед на Блиском истоку, дошли су из народа којима су насеља прекинула миграторне путеве. Ислам није проклијао међу племенима у пустињи, него у градовима-чвориштима караванских путева, у свету велике трговине. Али “нико”, рекао је Мухамед, “не постаје пророк а да прво није био пастир”. Хаџилук, апостолски живот и ходочашћа у религијске центре установљени су да би компензовали недостатак сеоба и довели су до екстремних подражавалаца Јована Крститеља, “што лутају по пустињи са дивљим зверима ко да су и сами животиње”.
Од тада су се насељени народи вратили аркадијској идили или су тражили авантуре у “интересима” своје земље, залуђено намећући другима насеља каква они сами нису могли да истрпе код куће. Луталице се нижу путевима одавде до Катмандуа, а они којима то смета требало би да се присете неизлечивих немира студената у средњовековној Европи. Универзитет у Паризу имао је среће да оконча академску годину без затварања. “Студенти су носили оружје”, јадао се један ректор. “Када сам се вратио кући на лето, из школе”, причао је један студент, “отац ме је једва препознао. Толико сам поцрнео од скитања по сунцу”.
Сви путеви воде у Рим, а Свети Бернард се жалио да нема ниједног јединог града у Француској или Италији без своје квоте енглеских курви, пионирки велике традиције. Црквени оци на крају су се разјарили због тога што им искушеници шетају голи у јавности, спавају у фурунама и певају голијардске стихове са насловима попут “Пророчанство Свете Боце”. Изашла је нова уредба: “БОРАВИ У СВОЈОЈ КЕЛИЈИ а око самостана се шетај само онда кад се то од тебе затражи”. Није вредело.
Суфији су о себи говорили као о “путницима на путу” и користили су исти израз који су користили номади за руте својих сеоба. Носили су и номадску вунену одећу. Идеал суфија је да пешаче као просјаци или се играњем доведу у стање непрекидне екстазе, “да постану мртваци који ходају”, “онај што је умро пре датог времена”. “Дервиш”, наводи се у једном тексту, “место је преко кога нешто прелази, а не пешак што следи своју слободну вољу”. Ово осећање блиско је песми “О, јавни путу, изражаваш ме боље него ја сам себе” Волта Витмена. Чиграста игра дервиша подражава кретање Сунца, Месеца, планета и звезда. “Онај што познаје Игру познаје Бога”, каже Руми.
Дервиши у заносу верују да лете. Костими за игру су им украшени симболима крила. Некад им је одећа свесно покидана и закрпљена. То значи да ју је њен носилац исцепао на фронцле у жару игре. Пачворк стил уме да се враћа са покретима за екстатични плес. Играти значи ходочастити, а људи више играју у доба невоља. Током Француске револуције се у Паризу одиграо један од највећих разузданих плесова свих времена.
Мисаоне игре такође су ходочашћа. На санскрту је реч за шахисту иста као за ходочасника, “онај што доспева до друге обале”. Фудбалери су мало свесни тога да су и они ходочасници. Лопта коју шутирају симболизује птицу селицу.
Све наше активности повезане су са идејом путовања. И волим да мислим да нам мозак располаже информационим системом који нам издаје наредбе за пут и да ту леже главни извори наших немира. Човек је у раној фази схватио да може да избаци све те информације ођедном тако што ће нарушити мождану хемију. Могао је да узлети путем илузија или на измаштану узвисину. Сходно томе су досељеници наивно идентификовали Бога са вином, хашишом или халуциногеном печурком, али истински путници ретко постају плен такве илузије. Дроге су возила за људе који су заборавили како се хода.
Права путовања су делотворнија, економичнија и поучнија од лажних. Требало би да пођемо стопама Хесиода на планину Хеликон и чујемо музе. Оне ће се сигурно појавити ако пажљиво слушамо. Требало би да следимо таоистичке мудраце, Ханшана уз Хладну планину до његове мале избе, док гледамо смену годишњих доба или великог Ли Поа: “Питаш ме зашто боравим у сивим брдима: насмејао сам се, али не одговорих јер су ми мисли блуделе саме за себе; попут цвећа са дрвету брескве, одшетале су у друга поднебља, у друге земље које не припадају свету људи”.
(1970).
Брус Четвин
Извор: Anatomy of Restlessness: Selected Writings
Превод и уводна белешка: Матија Јовандић
