Пише: Јовица Аћин
Требало је нешто да напишем о Плутарховом дијалогу о лицу које се помаља на обасјаној страни Месеца. Само погледајте и једино слеп или помућеног вида и онај без икакве маште лице на Месецу неће видети.
Тако сам се ноћас зачитао у збирку Плутархових записа о моралу. У њој су сакупљени сви списи грчког историчара и филозофа, а који не припадају његовим гласовитим Животима и Паралелним животима. Време је брзо пролетело и ја сам,прилично поспан, дубоко већ у ноћи, одлучио да довршим започето читање само још текста О томе кад црно је бело, а бело је црно, и предам се сну.
Ту је Плутарх говорио шта му се догодило док је радио као судија. Пред њим су се на суду нашла двојица. Клеобул и Лукије. Дан раније Лукије је баш од судије, на улици, украо дивни кратер за вино. Око осам литара вина могло је да стане у њега и био је осликан фигурама Диониса и његовим пратиљама, менадама. Печен је и осликаван нарочито по наруџби Плутарха и био је намењен за гостинску употребу у његовој кући. Лукије је, међутим, одмах продао кратер случајном пролазнику, Клеобулу.А овај је ухваћен са украденом керамиком у рукама. Кратер није могао а да не привуче пажњу сваког ко би га угледао. Гледајући из данашњег времена, мислио сам, таква антика нема цену. Наводни лопов ју је добио будзашто. Лукије је ухапшен у таверни, добро поднапијен. Разбацивао се новцем и изазивао тучу.
Плутарх је био рођен недалеко од Делфа, па иако је примио римско држављанство већи део живота провео је у Делфима. Занимљиво је да је суд, у Делфима, имао само три пресуде. То писац тек узгред спомиње. Ослобођење окривљеног, прогон или погубљење отровом, каменовањем или обурвавањем с литице. Плутарх је Лукија ослободио, а Клеобула осудио на смрт. Док је изрицао смртну казну пред очима му је био његов вински кратер. У том суду ни право на жалбу није постојало. Лукије се одмах вратио у крчму и наставио с пијанчењем. Клеобула су извели наоружани судски стражари. Кратер је враћен власнику. И Плутарх је, охолећи се, носио тај велелепни комад улицом док га је ћеркица држала за руб тунике.
У то из таверне излете пред њих пијани Лукије и подсмевајући се Плутарху покуша да му отме кратер, али га филозоф није пуштао. Зато насилник, уз повик да ако већ не може још једаред да украде и прода кратер, барем ће себи приуштити жену и зграби девојчицу, те с њом у рукама зажди улицом према Аполоновом храму. Плутарх зајаука. Испусти кратер и поче да се удара у груди. „Зар ми је кратер важнији од ћерке!?“ Клеобул, који је томе био сведок, оте се стражарима, појури и стиже насилника, па га одалами по глави тако да овај паде на тле као проштац. Онда осуђеник на погубљење благо узе девојчицу за руку и одведе је до оца.
Клеобула су, разуме се, јер пресуда је пресуда,без помиловања,изложили досуђеној смртној казни. Лукије је остао без кратера и без младе жене,само са чворугом на глави, и наставио је са својим лоповлуцима. Почео је паметније да их ради и никад више се није сукобио са законом. Наоко је постао честити грађанин.
Плутарх је напустио звање судије и изабран је за свештеника у Аполоновом храму, а таквих је било само двојица.Остатак од тридесетак година живота био је посвећен организовању Мистерија које су биле на гласу у свеколикој Грчкој и у целом Римском царству. Једина реченица којом је коментарисао случај налази се на крају списа:„Прихватам моралну кривицу у томе кад сам у белом видео црно, а у црном бело.“
Отада је волео да се дружи са Питијом која је, дрогирана подземним гасовима, прорицала у Храму. Последње што ће написати била је расправа о томе зашто Питија своја пророчанства уместо у стиховима изговара у прози. Једно од њених чувених пророчанстава гласило је: „Ко не види бело, њемује све црно.“ Нема сумње да је и она знала за Плутархово судијско слепило.
Утонуо сам у сан, али сам се из њега будио неколико пута, све мислећи о томе што сам био прочитао и, под месечином, покушавајући неуспешно да одгонетнем поруку. Изјутра сам се поново машио књиге, али спис О томе кад црно је бело, а бело је црно, нисам налазио. Није био ни међу онима за које је било доказано да нису Плутархови и који се отуда називају Псеудо-Плутархови. Мора бити да сам, опрхван сањивошћу, целу ствар само умислио. Али она ми је толико личила на Плутарха и његову потрагу за моралом у настанку космоса. И ја још верујем да тај утварни спис негде мора постојати. Или сам ја можда месечар, а тад би моје лице морало бити на Месечевом диску, ако не на видљивој страни Земљиног сателита, онда свакако на невидљивој за нас, вечито тамној.
Извор: Дневникова недељна култура
