Пише: Јован Зафировић
– Шта ово пуца, људи?
-Петарде.
-Нису ово петарде – Д. каже одлази до прозора, размиче прстима ролетне са којих се брише прашина једино кад се посматра кроз прозор и додаје – ватромет.
Изнад Бошњачке су се успињале ка небу боје, а потом се губиле брзином трептаја.
По небу убрзо није било ничега више.
Вратили смо се на своја удобна места и наставили разговор.
Још ова недеља је радна и понедељак и уторак следеће, а онда крећу празници. Тако је по распореду, а да ли ће радити факултети или не – јавиће накнадно. Једногласно је речено – боље да не раде.
Косовскометохијска села ће бити препуна српских регистарских таблица, као срца матораца због чињенице да су им допутовала деца из централне Србије и довела унуке које су им отерале марионете својом неодговорношћу и окрутан окупаторски терор. У најкраћим цртама речено.
-И шта кажеш, кисела вода од литар ипо деведесет динара?!
-Добро, не зајебавај ме.
-Не зајебавам те, само се чудим, мајке ми нису нормални!
-А чипс је сто шездесет. Обичан чипс “Випа”.
-Овај Деда и ови у Индексу су својеврсни профитери! Претерују. Неретко кад ради један, једна је цена, кад ради други – друга. Свако тера своје. Свему су безобразно подигли цене.
Српска роба не може већ дуже време да уђе на Косово и Метохију. Робу набављају од Шиптара, и у односу на то за колико је нама уваљују, они је набављају за џабака.
Ту и тамо се појави нека ствар и заслуга што се нађе приписује се шверцу.
-Овај чипс је у јужном делу деведесет центи, каже Н. и после обављене трансакције у својој глави додаје – то је отприлике сто динара. И то у маркету, а замислите по набавној цени колико је.
-Сутра идемо да купимо пакет чипса у јужном делу, нећемо да нас урнишу овде са ценама! Нисмо идиоти.
-Није патриотски.
-А патриотски је да они купе од Шиптара и нас деру. То је патриотски. Притом студирамо и одакле нам пара, јеботе!? Од два испита која је требало да пријавим у априлском, имао сам за један. Не могу да гледам никога!
Не чини ли се мало бесно изговорено? И мени.
У мањини сам у односу на остале који слушају исту или сличну музику. Узео сам од М. лап-топ и пустио на Јутјубу акустичну верзију “Секс, дрога, насиље и страх”. Прихватљиво музичко решење, рекао бих.
Дан се продужио, али не толико да Митровицом можеш неометано ходати без уличног осветљења. Има луталица, али и њих је као и људи – све мање. Мало, мало па их неко потрује. Чак постоји и неко удружење за заштиту животиња, сад не знам колико је имало резултата. Али, чини ми се, овде је и постојање само по себи резултат.
Ходали су неки док сам их са терасе гледао.
Две девојке, једна у минићу, друга у широким памталонама, ишле су ка Експлициту и са њима момак педерски одевен, као да долази из Горње Мораве. Уске панталоне, тесна кошуља вероватно купљена у гњиланском Мигросу, зализана фризура и смешне ципелице, које претпостављам, носи без чарапа.
Размишљам о разговору који сам напустио и понављам тек одслушану песму на лап-топу, себи у браду: “Ко још може да каже мене не занима то?”.
Редовно се сетим неких реченица, извлачим их из контекста и њима се послужујем да објасним себи одређене појаве. Записујем по белешкама, памтим. Помажем себи да преживим.
Свако ће рећи “мене не занима то” и биће убеђен да га не занима, да га не дотиче, иако га шамара, разваљује и разара као ракчина која је метастазирала у телу доброг човека коме срећа није наклоњена.
Овде, за сваки случај, прво убију Дон Кихота, а онда граде ветрењаче. Тако равнодушност продире у човека и свако говори у себи или је почео да говори или ће тек почети (не знам некога да је престао) – “мене не занима то” постајући као из оне Џонијеве хладни као лед, које је убило безнађе.
Или ће нешто слично изустити, у складу са ситуацијом, што експлицитно показује апатију. Дефетистичко расположење.
Већ је време да посета напусти домове.
Ако ускоро не напусте, портири ће невољно, али савесно обавити свој посао идући од спрата до спрата и говорити да је време посете завршено.
Посета ће са собом понети неизговорене речи, прекинуте мисли.
А остаће незавршени разговори, недојебане студенткиње, неиспушене цигарете, неиспијена лоша вина, незавршене друштвене игре и “секс дрога, насиље и страх”.
Секс по собама, дрога свуда, насиље такође и страх у свима који за Бога знају. У свему.
И план да се сутра оде на југ и купи пакет чипса.
Рачунамо, Србија прашта многе непатриотскије чинове, па може и овај чин куповине чипса на југу.
Чује се како портир кашље.
Чују се кораци и поздрави лаку ноћ.
Одлазим до своје собе без поздрава, на ходнику се љуби лепушкаста девојка са спрата изнад са бубуљичавим типом.
Тешко се растаје од тог високог напарфемисаног човека.
Одлазим на спавање.
Ту је крај дана.
Извор: Покрет за одбрану КиМ
