Пише: Јован Делић
Седам сонета Мирка Королије у циклусу „Српске Цркве и Манастири“ сматрамо заборављеним претечом бриљантног циклуса „Ходочашћа“ Васка Попе.
Није нам познато да је неко у нашој, а ни у страној поезији испјевао овако тематски усмјерен сонетни циклус.
Спој сонета са црквеном тематиком је необичан и иновативан. Због свега тога овај Королијин циклус сматрамо књижевноисторијски и историјскопоетички изузетно значајним, предрагоцјеним. А о њему није много писано нити је истицана било каква његова вриједност или значај. Усуђујемо се да га истакнемо деведесет година послије пјесникове смрти. За то је заслужан Васко Попа. Послије његовог циклуса „Ходочашћа“ другачије се чита Королијин циклус; индивидуални таленат снажно утиче на читање традиције.
Нама је убједљиво најдража и најближа завршна пјесма Королијиног циклуса – „Љубостиња“. Сматрамо је изузетном.
Сонет почиње обраћањем царици Милици и споменом на њену кћерку Оливеру и њене тужне сузе. Оливера је дата Бајазиту зарад мира и каквог-таквог опстанка Србије. Глас лирског субјекта је у првом лицу множине – лирско ми – глас народа и пјесниковог нараштаја. Королија је истанчано осјећао трагичан положај жене у историјски драматичном времену (видјети „Химну љубама“), што се види и из првога катрена овога сонета:
Царице, пуни поноса и вере
ми ћемо једном твоме гробу доћи,
окајав сузе тужне Оливере
ижљубићемо твоје светле моћи.
Оливера је својеврсна жртва и њу је свјесно жртвовала мајка – царица Милица – која, не само због те жртве, није могла бити срећна. Али она је у очима пјесничког субјекта светица због укупне своје породичне трагедије и народног полома, који је носила на својим женским плећима. Колективни лирски субјект, „пун поноса и вере“, обећава посјету царичином светом гробу, уз целивање њених светих моштију и уз окајање суза „тужне Оливере“. Мајка и кћерка су велике по својој несрећи и по својој жртви.
Колективни лирски субјект долази крвав од побједа и од погибије па ту крв, своју и туђу, са рана, руку и оружја, са душе, мора ритуално да очисти и спере. А за прање крви потребна је читава национална ријека – плава Морава – како би, послије шест вјекова, једне ноћи, тај колективни лирски субјект пронашао нову, истинску и безмјерну љубав, и очишћен могао да се моли небу и Богу:
Морава плава крв ће с нас да спере.
И после шест векова једне ноћи,
с љубављу новом истинском, без мере,
ту ћемо небу молити се моћи.
Ни у једном од својих седам сонета Королија није тако мајсторски удесио „сонетни зглоб“ као овдје. Оба терцета чине цјелину и припремају чудесну и неочекивану поенту. Љубав према Богу и љубав према вољеном човјеку подударају се и поистовјећују – обје љубави су свете. На мјесту гдје је Миличин отац молио свога Бога са кћерком, и гдје је кћерка први пут угледала свога суђеника Лазара, Милица је, „на спомен погледа првога“, подигла цркву Љубостињу. Значење имена те цркве, превод тога имена – Од љубави Стена – поента је ове пјесме, изненадна, изузетна, бриљантна, прави раритет:
Ту, где Југ-Богдан мољаше свог Бога
С тобом, и где си млада, занесена,
Лазара свога првог пута срела;И где на спомен погледа првога
Богомољу си дигла, што се бела
Још и сад зове од Љубави Стена.
Оно што је свети Петар међу апостолима – стијена, камен вјере – то је Љубостиња међу црквама – Од Љубави Стена; од љубави и према Богу, и према Лазару. Ту су, у тој Стијени, љубави спојене и поистовјећене.
Бриљантна пјесма; врхунски сонет у славу божанске и људске љубави, небеске и земаљске. Поента тако чудесно пронађена у имену; име-поента Од Љубави Стена, Љубостиња.
Пун сонет, изгледа, ипак не може без велике љубави. Ни без мајсторства.
Извор: Новости
