Пише: Барбара Њумен
Прегледи историје италијанске књижевности почињу са Tre corone или Три круне: Данте (1265–1321), Ђовани Бокачо (1313–1375) и Франческо Петрарка (1304–1374), Бокачов блиски пријатељ. Сва тројица су промовисала италијански народни језик, али су, на запрепашћење савремених читалаца, за писање својих најважнијих филозофских дела поверење поклонила латинском језику. Ова двојезичност представља доминантну тему и у новој Бокачовој биографији Марка Сантагате (Marco Santagata) и у критичкој студији Бренде Шилџен (Brenda Schildgen). Сантагата повезује Бокачову употребу народног језика са његовим обраћањем женској публици, док Шилџен разматра његов допринос књижевној теорији у Декамерону и његовом ремек-делу на латинском Генеалогиа deorum gentilium (Генеалогија паганских богова).
Чосер, млађи савременик Петрарке и Бокача, читао је сву тројицу писаца. Током своје ране дипломатске каријере научио је италијански и нестрпљиво тражио њихова дела. Ипак, док се поносно позива на Дантеа и „Fraunceys Petrak, песника лауреата“, никада не помиње Бокача, којем је дуговао много више. Бокачова Тесеида постала је Витешка прича (The Knight’s Tale); његов “Филострато” надахнуо је “Троила и Криседу” (Троилус анд Црисеyде). Чосер је позајмио више прича из Декамерона и преузео Бокачово ослањање на одговорност читаоца да би одбранио опсцене приче као што је „Млинарева прича“ (The Miller’s Tale). Чему онда ћутање? Зашто је Чосер, да би избегао да именује Бокача, измислио фиктивног песника латинског језика као извор за Троила? Изгледа да је Бокачо већ имао проблем са репутацијом. Од касног средњег века па све до Пазолинијевог филма Декамерон из 1971, највише је остао упамћен – разумљиво, али неправедно – по својим најопсенијим и најразвратнијим причама. На италијанском придев boccaccesco значи „развратан“; часопис The New Yorker једном је описао Декамерон као „вероватно најпрљавију велику књигу западног канона“.
Сам Бокачо би био затечен да сазна да се његова бесмртност заснива на тој „прљавој књизи“, а не на његовим хуманистичким делима на латинском језику. Веома се трудио око своје збирке приповедака, које причају седам отмених младих жена и тројица младића у префињеном уточишту где се повлаче да избегну Црну смрт. Темељно ју је преправљао и преписао својеручно више примерака рукописа, укључујући и једно велико, научно издање. Али пред крај живота, стрепећи за своје спасење, почео је да се колеба. У једном писму се чак забринуо да ће га читатељке, којима је посветио књигу, сматрати „бестидним макроом, поганим старцем“. Ипак, у причи о Алибех и Рустику (Трећи дан, десета прича), он је девојкама показао нови облик побожности. Дубоко у тебанској пустињи, прича казује, млада девојка Алибех одлучује да се посвети Богу. Пошто су је двојица аскета отерала због њене лепоте, наилази на пустињака Рустика, који је прима код себе. Кад је схватио да је наивна баш као што и изгледа, Рустико смишља план. Каже Алибех да скине одећу и да клекне наспрам њега у молитви. Убрзо доживљава „васкрсење тела“ и каже запрепашћеној Алибех да га „ђаво“ који се подигао у његовом телу страшно мучи. Премда њено тело не мучи такав демон, и она ипак има „пакао“, објашњава Рустико, и ништа не би више обрадовало Бога него да врате ђавола назад у пакао. Алибех убрзо научи да толико ужива у тој служби да се Рустиков ђаво исцрпљује, док њен пакао букти још жешће него пре.
Ренесанса италијанског фудбала по мери Ђорђе Мелони и Матеа Салвинија
Иако Декамерон садржи сто прича, од којих су неке и узвишеније од ове, започиње приказом куге у Фиренци, осликавајући живо њене језиве симптоме и друштвени распад који је уследио. Бокачо је преживео кугу 1347, али је његов биограф Сантагата преминуо од куги из 2020. Његова књига, неспретно преведена од стране Емлина Ајзенаха, на италијанском језику има знаковит поднаслов: „Крхкост једног генија“. Сантагата тврди да је Бокачо патио од „психолошке крхкости“ која га је често водила ка аутосаботажи. Емотивно нестабилан и интелектуално немиран, доживљавао је честе промене расположења које су му подривале самопоуздање. У позним годинама био је уверен да је доживео неуспех, нарочито када се упоређивао са Дантеом или Петрарком. Ипак, иста та неспокојност га је водила и у стално експериментисање са жанровима и стилом, чинећи га, по речима Сантагате, „најсавременијим писцем свог времена“.
Нека од Бокачових несигурности потицала су из његовог тешког почетка живота. Рођен је у или близу града Черталда, а одрастао је у Фиренци. Његов отац, Бокачино ди Келино (Boccaccino di Chellino), био је угледан трговац и банкар, а Бокачо је, изгледа, био његов ванбрачни син. Мајку никада није упознао и никада се није оженио, иако је имао љубавнице и најмање петоро деце. Отац је инсистирао да најпре изучи банкарство, а затим канонско право, уместо књижевности којој је он сам нагињао. Упркос доживотној одбојности према браку, волео је жене и посветио им неколико раних дела, посебно полумитској драгој коју је назвао Фијамета, његов “мали пламен”. Мало жена је умело да чита латински, па је писање на италијанском уједно значило и писање за „даме“, које су обично читале романтичне романе и сличну лаку литературу. У предговору Декамерона Бокачо изражава саосећање према женама, затвореним у своје одаје и лишеним духовних преокупација доступним мушкарцима. Нада се да ће такве читатељке у његовим причама пронаћи и уживање и добар савет (Хорацијево dulce et utile). Ипак, лакоћа појединих прича прикрива ученост других, а ту је и сама софистицирана оквирна прича. Нема сумње да је Бокачо желео и мушку публику. Писао је за мешовиту читалачку заједницу која би могла да у једном делу цени и ученост и забаву – заједницу која тада још није постојала. Он је желео да је створи својим писањем.
Антиклерикална сатира није била новина у Италији, али ју је Бокачо уздигао до нових висина – или дубина – у причи о Сер Чапељету (Први дан, прва прича). Чапељето, каже нам Бокачо, био је међу најгнуснијим злочинцима: чинио је убиства, изазивао сукобе, уживао у свих седам смртних грехова и хулио на Бога и Богородицу. Лагао је лако као што је дисао. На једном путу, где је требало да наплати дуг у далеком граду, Чапељето се разболео. То је забринуло његове домаћине, који нису желели да им у кући умре такав развратник неисповедан и да их осрамоти. Да би их умирио, стари покварењак затражио је фратра коме би могао да да своје последње (а заправо прво) исповедање. Са много суза признао је ситне измишљене прекршаје, никада не споменувши стварне злочине. Наиван фратар исповедник, уверен да је Чапељето светац, толико је усхићено славио његов свети живот у посмртној беседи да је народ почео да га поштује. На крају приче стоји: „Бог је кроз њега учинио многа чуда“ онима који траже да се за њих заузме. Као обрнут живот светитеља, ова прича удара у срж народне побожности и религијског лаковерја.
Готово перверзно, Бокачо је своје енциклопедијско дело о знаменитим женама написао на латинском, док је свој отровно мизогини Il Corbaccio саставио на италијанском.
У мање циничном расположењу, друга прича (Први дан, трећа прича) приказује Саладина, високо цењеног египатског султана, како тражи зајам од јеврејског лихвара Мелхиседека. Саладин га искушава тако што га позива на двор и пита која је вера права: јудаизам, хришћанство или ислам. Мелхиседек вешто избегава замку причом у облику параболе. Некада давно, каже он, један човек оставио је свом сину и наследнику драгоцени прстен, који је затим прелазио с оца на сина генерацијама. На крају је доспео до оца са тројицом подједнако вољених и способних синова. Не желећи да бира, дао је златару да начини две савршене копије, па је тајно свакоме од синова дао по један. Када је отац умро, сваки брат је истакао свој прстен као доказ наследства, али пошто се прстење није могло разликовати, никада се није могло утврдити који је наследник „прави“. Тако је и са трима религијама. Импресионирани Саладин склопи доживотно пријатељство са Мелхиседеком. У времену којем толеранција није била јача страна, ова прича о религијским разликама звучи изненађујуће просветитељски. Вековима касније Готхолд Лесинг (Gotthold Lessing) начиниће од Бокачове параболе о прстену централно место своје драме Натан Мудри, апела за међурелигијски мир.
Мартин Лутер, мање толерантан дух, више је волео другу причу о Јеврејину због њеног снажног антикатоличког тона. У тој причи (Први дан, друга прича) паришки трговац Ђаното покушава да преобрати свог јеврејског пријатеља Абрахама, бринући за његову душу, али се Абрахам верно држи своје вере. Ђаното покушава поново, и најзад Абрахам каже да ће отпутовати у Рим да посети Курију. Ако тамо открије да папа и његови свештеници живе узорно, обећава да ће се покрстити. Ђаното, свестан њихове развратности, покушава да га одврати, али Абрахам инсистира на путовању и, по доласку у Рим, наилази на легло искварености. Ипак, у изненађујућем обрату, он се преобраћа, тврдећи да институција тако очигледно изопачена не би могла опстати толико дуго без божанске помоћи. Поређане заједно, сатира о Сер Чапељету, антиклерикална прича о Абрахамовом обраћењу и басна о три прстена дају Декамерону провокативан почетак. Не треба да чуди што се дело нашло на Индексу забрањених књига Католичке цркве 1559, и то више због верских него због сексуалних непристојности. Једна последица била је појава скраћених верзија: увредљиви монаси постају студенти, а несташне монахиње претварају се у „даме“.
Милош Лалатовић: Албрехт Дирер, ренесансни мистични мајстор умјетности
Бокачо је замислио Декамерон као неку врсту цоммедиа профана, али његово дивљење према Божанственој комедији било је безгранично. Лично је три пута преписао цео еп, а неколико Дантеових мањих дела не би било сачувано да није било Бокачових аутографских примерака. Велики део своје каријере посветио је ширењу Дантеове славе, од Малог трактата у славу Дантеа до предавања која је држао у позним годинама – утемељујући традицију јавних читања, Lecturae Dantis, која траје до данас. Читања је изобилно спонзорисала фирентинска власт, плаћајући предавачу 100 флорина, можда као својеврсно искупљење што град никада није вратио Дантеа из прогонства. Бокачове белешке са предавања сачуване су, нудећи један од најранијих коментара Комедије. Sacro poema (неформални назив за Божанствену комедију, прим. прев.) захтевала је тумачење, али и одбрану. Не само да су црквењаци оспоравали Дантеову теолошку слободу, већ је постао непријатељ породица свих својих савраменика које је осудио на пакао. Штавише, љубитељи латинске књижевности нису му могли опростити што је „проституисао Музе“ тиме што је тако узвишене теме обрадио на народном језику. И сам Петрарка био је међу скептицима. Упркос Бокачовим напорима, није успео да убеди пријатеља у Дантеове заслуге. Бокачо и Петрарка дописивали су се на латинском и размењивали своја дела на латинском, али не и она на народном језику. Хуманизам, често погрешно схваћен, могао је бити дубоко конзервативан и елитистички подухват. Док су хуманисти ковали најбитније алате филологије и текстуалне критике, њихов класицистички стил био је изразито анахрон. Петрарка је можда полагао наде у књижевну бесмртност дела попут епа на латинском Африка, али је управо његов народни Канцонијер изазвао међународну помаму за сонетима, одржавајући песме о дворској љубави у моди још два века. Велика популарност и Комедије и Декамерона, колико год се разликовали, представљала је будућност.
Избор књижевног језика био је нераскидиво повезан с питањем публике, а нарочито са женским читаоцима. Њихову наивност било је лако извргавати подсмеху. Сам Бокачо прича како су жене Равене, пролазећи поред Дантеа на улици, говориле једна другој: „Гледајте, то је онај човек који силази у пакао и враћа се кад му се прохте.“ Готово перверзно, Бокачо је своје енциклопедијско дело о знаменитим женама (De mulieribus claris) написао на латинском, док је свој отровно мизогини Ил Цорбаццио саставио на италијанском. De mulieribus claris је изузетан спис: никада раније није настао сличан зборник, а критеријум за уврштавање неке жене није била врлина, већ искључиво слава. Иако дело нема очигледну феминистичку намеру, Кристин де Пизан ће се веома ослањати на њега у својој Књизи о граду жена (око 1400). Il Corbaccio је сасвим другачији, и за Бокачове проучаваоце помало срамотан. Наслов није уобичајена именица, већ игра речи изведена из ауторовог имена у комбинацији с речју „врана“, птица злослутница. Само дело, које може, али и не мора бити аутобиографско, нема познат повод. Можда је, ипак, повезано с догађајем из 1361, када је један умирући монах прорекао Бокачу скору смрт (што се није обистинило) и упозорио га да се мора оканити поезије како би спасао душу. У одговору на то, писац се заветовао да ће га послушати и појачао је своју побожност. Il Corbaccio је посвећен Девици Марији у знак захвалности за „посебну благодат“, то јест Бокачово ослобођење од пожуде. У овом делу приповедач, заљубљен у лепу удовицу, сања да сусреће њеног покојног мужа. Овај износи презир према њеним физичким и моралним манама и убеђује јунака да је „жена несавршено створење, вођено хиљадама поганих страсти,“ одвратније од свиње. Данас су горчина и вулгарност тог дела шокантније од свих опсцености Декамерона.
Иако би се могло помислити да је окривљавање жена једноставно, њихово хваљење могло је бити двосмислено. Пример за то је последња од стотину приповедака (Десети дан, Десета прича), која опева „стрпљиву Гризелду“. Сиромашна девојка удаје се за маркиза и обећава му да се никада неће успротивити његовој вољи. Опседнут искушавањем женине верности, муж режира лажно убиство оба њихова детета, потом је одбацује зарад млађе и лепше невесте, која је заправо њихова ћерка. Као коначни тест, враћа Гризелду из њене страћаре, још увек одевену у дроњке, да припреми палату за свадбено славље и надгледа послугу. Гризелда све то подноси стоичком смиреношћу, да би на крају „награда“ била обнова брака и поновно сједињење с децом. Петрарка, иако није био велики обожавалац Декамерона, толико је ценио ову причу да ју је прерадио на латинском, претворивши је у алегорију односа Бога и душе. (У годинама након Црне смрти, Бог је уистину могао изгледати попут мужа насилника.) Чосер је читао и Бокачову и Петраркину верзију, а његова “Прича учењака“ (Clerk’s Tale) успева истовремено да уздигне Гризелду, осуди маркиза, задржи петраркистичку алегорију и заврши као пародија саме приче. У том завршетку, црквењак упозорава мужеве да су „Гризелда и њено стрпљење мртви“, док „архижене“ попут “Жене из Бата” (једна од прича из Чосерових познатих Кантерберијских прича) позива да „стоје на опрезу“ и „не допуштају да им мушкарци чине неправду“. Схваћена дословно, прича је готово неподношљива, али Бокачо не даје ни поуку ни сатиру. Гризелдино јунаштво стоји на нелагодном раскршћу између хагиографије и хорора.
Изгледа да су пуритански критичари приговарали Бокачовој жељи да удовољи дамама, тумачећи његов књижевни труд као љубавне подухвате.
Пошто није имао сопствених прихода, Бокачо је обављао разне ситне градске службеничке послове у Фиренци, због чега се више пута нашао у ковитлацу политичких сукоба који су раздирали италијанске градове-државе. Двапут је послат као амбасадор папи у Авињон. У тешким временима, његово пријатељство с Петрарком му је пружало стабилност, и њих двојица су заједно сарађивали на многим хуманистичким пројектима. Њихов највећи успех дошао је 1360. године, када су убедили Studium (универзитет, прим. прев.) у Фиренци да оснује катедру на грчком језику. Место је додељено Леонтију Пилату, ексцентричном византијском научнику из Солуна, који је требао да држи јавна предавања, подучава приватне ученике грчком и приреди латински превод Хомера. Али остао је само две академске године, неспособан да се прилагоди италијанским обичајима, и умро је од удара грома током олује на мору. Ипак, довршио је превод, који је оставио Бокачу. Поносни Бокачо хвалио се да је „био први који је, о свом трошку, вратио у Тоскану списе Хомера и других грчких аутора, одакле су били нестали пре много векова“.
Немогуће је преценити углед грчко-римских класика у хуманистичким круговима. Ипак, увек је постојало и хришћанско неповерење према рециклираним паганским митовима, пуним богова који се баве силовањима, инцестима и другим злоделима. Један уобичајен одговор био је алегоризовати митове, проналазећи дубоке истине о људској природи испод њихове уметничке површине. Ову линију заузима Бокачо у својој Генеалогији поганских богова, монументалном научном делу које је каталог више од седам стотина митских личности. Још је значајнија његова страствена одбрана поезије у Четрнаестој књизи (Декамерона, прим. прев). Под „поезијом“ он подразумева све што ми данас називамо књижевношћу – прозу и стихове, паганско и хришћанско – и дефинише је као „сталну и утврђену грану знања, засновану и утемељену на вечним принципима“.
Супротстављајући се култивисаним мрзитељима, он поезију назива „жарким и изузетним изумом“ који долази из божанског извора, додељен само неколицини одабраних душа и достојан поштовања. Природа је у својој мудрости обликовала људе за разне позиве – тесаре и морнаре, трговце и свештенике, правнике и краљеве – али се тај низ завршава са „песницима, филозофима и узвишеним теолозима“. Поврх тога, поезија има друштвену корист: она може да поучи, утеши и оснажи дух. Најзначајније је можда Бокачово схватање фикције као посебне категорије, ни чињеничне истине ни срамне лажи. Како ће касније рећи Филип Сидни (Philip Sidney): „Песник… ништа не тврди, и зато никада не лаже.“ У Петнаестој књизи Бокачо даље успоставља италијански књижевни канон, беспрекорно повезујући античке и модерне, латинске и народне писце, а врхунац тог низа чине Данте, Петрарка и он сам. То није толико самопромоција колико далековидо оправдање народног језика и шире публике коју је он омогућио, укључујући жене. Уједно се тиме учвршћује и идеја о „ренесанси“ са Италијом као њеном срцем и душом.
Декамерон подразумева личнију, забавнију, а у извесном смислу и радикалнију одбрану. У уводу Четврте књиге, Ђовани Бокачо нуди један од раних примера критике засноване на реакцији читаоца. Иако дело још није било довршено, његове приповетке већ су почеле да круже и нису се свима допадале. Изгледа да су пуритански критичари приговарали Бокачовој жељи да удовољи дамама, тумачећи његов књижевни труд као љубавне подухвате. Бокачо разоружавајуће одговара тако што прихвата њихову критику. Зашто, уосталом, не би волео жене и налазио задовољство у томе да им угађа? Музе су, ипак, даме, и „чињеница је да су даме већ биле разлог да напишем хиљаде стихова, док музе ни на који начин нису биле узрок“. Нема ничег срамотног у писању за жене; и Данте је то чинио. Где би Комедија била без Беатриче? Завршавајући Декамерон сопственим гласом, Бокачо прави револуционаран потез стављајући моралну одговорност за књижевност искључиво на читаоца, а не на писца. „Чистима је све чисто“, како каже Свети Павле, док покварени ум свуда види само поквареност. Чак и разуздане приче имају вредност за оне који знају да их протумаче, али читалац који се вређа због ситница може једноставно да прескочи спорне приче и да се усредсреди на поучне. Укратко, „дама која непрестано изговара молитве или пече (…) колаче за свог исповедника нека се клони мојих приповедака“. Ово је Бокачов највећи допринос књижевној теорији: вернакуларност, писање ради забаве, одговорност читаоца и аутономија фикције испреплетани су заједно и обележени женским родом. Било на добро или на зло, тај ланац ће опстати – нарочито када жене почну у већем броју да пишу. Више од самог рода, оно што везује отмене приповедаче Декамерона с „проклетом руљом женских писаца“ коју ће Натанијел Хоторн осуђивати 1850-их, јесте управо ова књижевна традиција.
Извор: Глиф
