10. јула, обележен је Дан науке, установљен у част рођендана Николе Тесле. Говорило се много о његовим изумима и неизбрисивом трагу који је оставио у науци, али, као и обично, када је Тесла у питању – и о његовом пореклу, крају из кога потиче и судбини народа којем припада. Баш о томе за Магазин Радио Београда 1 говорио је један од добитника награде Теслине научне фондације, отац Драган Михајловић, парох госпићко-смиљански. Млади свештеник већ седму годину службује у Смиљану, у цркви Светих апостола Петра и Павла, у којој је то чинио и Теслин отац Милутин
Иако се, као први православни свештеник у тој парохији од 1991. године, свакодневно суочава са изазовима и ретко кад литургију служи у пуној цркви, отац Драган се не предаје. Туристима који обилазе Теслино родно село неуморно објашњава ко је и из какве породице потиче велики научник, а Теслином народу, Личанима, силом расејаним по свету, пружа уточиште, утеху и наду. Са њим је разговарала новинарка Ђурђица Драгаш.
Ђурђица Драгаш: Чији је Никола Тесла? На питање која често замути српско-хрватске односе, узбурка страсти и друштвене мреже, постоји врло једноставан одговор. Свима који уз меморијални центар, посете и православну цркву у Теслином родном Смиљану с поносом га даје млади парох госпићко-смиљански отац Драган Михајловић.
Отац Драган: Већином су питања о животу Николе Тесле, о пореклу. Ту у храму могу да сазнају да је Никола Тесла Србин православне вере, да је имао и са очеве и са мајчине стране 56 православних свештеника, да се никада није одрекао своје православне вере. Иако је био у Америци, Европи, увек је остао доследан вери Светога Саве и својих предака.
Ђурђица Драгаш: Да ли се изненаде кад то чују с обзиром да имамо другачије тонове, из званичне Хрватске и иначе?
Отац Драган: Изненаде се неки, али праву истину могу да чују у храму, када им се каже да је мајка Николе Тесле исто била из свештеничке породице, да је њен отац исто био свештеник, ујак од Николе Тесле, каснији митрополит Николај Мандић, и тако те ствари, туристи се изненаде када сазнају.
Ђурђица Драгаш: Његов труд препознала је и Теслина научна фондација која му је доделила награду. А заслужио је отац Драган много више, бар од српског народа, како оног малобројног који је опстао у Лици, тако и од свих оних који су се расули по свету. И за једне и за друге кад посете завичај отворена су његова врата, а црква у којој поносно служи једна од ретких места где се осећају као своји на своме. Мало је, нажалост, прилика у којима је храм Светих апостола Петра и Павла пун људи, али отац Драган не губи наду.
Отац Драган: Верника има јако мало, поготово у зимском периоду. Некада се деси да смо попадија и ја сами, као и деца, али као што је Господ рекао, где су двоје и троје заједно у име моје, онда сам и ја са њима. У летњем периоду буде мало више верника, када дође наш верни народ из Србије, из Републике Српске, када дођу у своја родна места, свој завичај, да посете своју родбину, пријатеље, па кад дођу и на богослужење.
Ђурђица Драгаш: Отац Драган је у Госпић стигао 2016. Била му је то прва парохија, а он је био први православни свештеник који је од 1991. године заноћио у том граду. У обновљеном парохијском дому он и супруга започели су један потпуно неизвестан живот у нимало наклоњеној средини. Ипак, како каже она народна, на муци се познају јунаци. Породица Михајловић постала је богатија за два члана, девојчицу и дечака, а отац Драган, скроман и упоран, превазилазио је полако и сигурно препреке које би многе поколебале. Успео је да убеди госпићке власти да ограде простор на којем се некад налазила православна црква. На месту храма срушеног током 90-их захваљујући томе више није паркинг. Од цркве у Смиљану направио је место на које радо долазе чак и Личани деценијама одвикнути од вере. Обишао је и служио парастосе на многим стратиштима по Велебиту и Лици, бројне безимене жртве су први пут поменуте у његовим молитвама. Успео је и у ономе што је изгледало потпуно немогуће – да га Госпићани поздрављају и да сарађују с њим. Ипак, колико год упоран био, неке тужне чињенице не може да промени.
Отац Драган: Трага је оставио и комунизам, и ова сва ранија страдања, нарочито тај период комунизма, овде поготово. Нажалост, веома мало је остало верног народа нашег српског православног води после ових свих страдања и недаћа. Мало Медак што има више кућа и ова околна села и места, и где је пар храмова. Сачувано је шест храмова што су у богослужбеној потреби, а остали су скроз порушени или у рушевном стању, као што је и храм у Могорићу. У Ревцу је порушен скроз храм, нажалост, тако је и у Госпићу и свим околним местима. Полако уз Божију помоћ богослужења се обављају у храму у Смиљану, у Медаку и околним селима.
Ђурђица Драгаш: Баш код једне од пустих и полусрушених цркава у госпићком крају снимили смо овај разговор. У селу Барлете, засеоку Воларице, деценијама самује црква Воздвижења часног крста. Први пут је подигнута давне 1725. године, обнављана крајем 19. века, а у Другом светском рату прилично оштећена. Издржала је и то и небригу послератних власти и рат 90-их. Иако тешко рањена, стоји и даље, и пркоси времену, злим људима и нашој неодговорности.
Отац Драган: Није порушена, али је у лошијем стању, тако да би требало уз нека улагања да се стави у богослужбену употребу. И кров да се промени, да се сачува од даљег пропадања, зидови да се ураде и столарија нова да се постави, унутра неких још радова, па да би то изледало колико-толико добро.
Ђурђица Драгаш: Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља у селу Медак подигнута је 1724., а освештана 1884. године. Једна је од ретких православних цркава у околини Госпића која је у богослужбеној употреби, али и њој је потребна обнова.
Отац Драган: Кров је у добром стању, столарија је добром стању, једино је сад мало фасада и унутрашњост храма, колико би било средстава, ако би могло да се фасада уради, то би било добро.
Ђурђица Драгаш: То је у ствари манастир, али нема братство.
Отац Драган: Да, манастир од 2005. одлуком његовог преосвештенства епископа горњокарловачког господина владике Герасима, а нажалост монаха нема.
Ђурђица Драгаш: Да ли постоје неки планови у том смислу да ту буде братство?
Отац Драган: За сада нема, ако би касније можда неких било могућности, онда можда би могло ако би се и конак изградио, па би било лакше.
Ђурђица Драгаш: Епархија горњокарловачка Српске православне цркве отворила је жиро рачун за обнову ове две цркве. Све неопходне информације могу се пронаћи на сајту епархије, а отац Драган као прави чувар Теслиног народа и наслеђа, позива све људе добре воље да помогну.
Уредница емисије Магазин: Ана Томашевић
Аудио: https://www.rts.rs/upload//media/2023/6/14/12/50/247/1613895/magazin1407.mp3
