„Током великосрпске агресије на Хрватску овдје је био логор, такозвани Истражни центар Лора 1991‒1997 за заточене српске и црногорске цивиле и војнике. Сјећајмо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Хрватске. Изражавамо жаљење за све патње које су преживјели заточени. Да се никада не понови“ ‒ Министарство вањских послова Хрватске и Министарство обране Црне Горе“. Овако би могао да гласи текст на спомен плочи подигнутој у Сплиту (ЕУ), на мјесту злогласног логора Лора у коме је потврђена смрт 25 српских и црногорских војника и цивила.
Умјесто тога, Ранко Kривокапић и Рашко Kоњевић у духу пјесме Рибље Чорбе на најприземнији начин стичу поене код својих дугогодишњих познаника, пред крај својих политичких каријера.
Незаконитим догађајем на Морињу, забоден је и задњи ексер у дводеценијски пројекат „суочавања са прошлошћу“. Поред све приче о легализму, још једном су доказали да их не интересује ни помирење, ни морал, а ни закони Црне Горе за коју су на папиру гинули последњих 30 година.
Логор Морињ је постао симбол нечовјечног поступања ЈНА према ратним заробљеницима у натегнутој причи о црногорској кривици за опсаду Дубровника. Упркос чињеници да из Мориња нико није изашао мртав и да је био у функцији свега девет мјесеци, кориштен је у пропагандне сврхе као да се ради о – па Лори из које су лешеви бацани у море и закопавани по гудурама Херцег-Босне.
Да ли је требало казнити оне који су кршили конвенције у Морињу? Наравно да јесте. Је ли било процеса? Јесте.
Да ли је то разлог да се забораве они Никшићани који нису живи изашли из Лоре? Треба ли одговор?
Званична Црна Гора се у свом приближавању Европи упорно стидила да стави на дневни ред питање црногорских жртава у ратовима. Kао да су ти људи сами од себе узели оружје и кренули у освајања туђих територија. А нису. Позвала их је Црна Гора да испуне неку дату заклетву. Јесте, таква су времена била.
Неком добронамјерном је сигурно пало на памет да пут ка том митском помирењу има смисла само ако се свако огради од своји непочинстава. Али не. Наша су се мултипликовала, а хрватска су заборављана. Није било брига Ранка и друштво за бол наших суграђана који су свије вољене дочекивали у лименим сандуцима или никад. Мило и Ранко су користили сваку прилику да се извињавају Хрватима, али се никад нису извинили својим грађанима. Мило, јер их је слао; Ранко, јер их никад није поменуо.
Ћутала је Црна Гора и када је у Хрватској подигнут споменик убици црногорског амбасадора Роловића. Једна нота и све је пало у заборав. Пет година касније, споменик усташком екстремисти и даље је ту. Kао и хрватски амбасадор. Испостава хрватске обавјештајне службе, у Црној Гори позната као Министарство вањских послова, слала је чак и представнике на обиљежавање Олује. Био је то шамар, који и данас бриди. Недавно је смијењени Р&Р дуо поставио плочу и покојном адмиралу Баровићу. Уз упадљив изостанак породице покојног адмирала. Kоњевић и Kривокапић се у својим последњим политичким данима понашају као функционери Владе Хрватске, али то изгледа никога не брине.
Министарска позиција је приватна прћија, мјесто за испуњавање дјечачких снова. И зато је прво питање како је могуће да ова двојица и даље сједе у својим фотељама, злоупотребљавају државне ресурсе и крше законе Црне Горе.
Па хајде да се окренемо закону. Хајде да неко од хиљада правника састави кривичну пријаву против представника Републике Хрватске у Црној Гори. Против Рашка и Ранка, не Адријана и велепосланика да се разумијемо. Хајде да остану без бар једне плате. Биће то бар неки сигнал да постоји држава.
Спомен плоче су регулисане Законом о спомен-обиљежјима. Закон стриктно предвиђа да је постављање спомен-обиљежја у искључивој надлежности општина. Спомен-плочу је могуће поставити тек ако је скупштина општине предложи годишњим планом и ако Министарство културе да одобрење на тај план. Нисам успио наћи податак да је Општина Kотор, на чијој територији је Морињ, донијела план у коме се налази предлог за срамну плочу какву су R&R поставили.
Што се ратова тиче, видио сам да је Херцег Нови уврстио у план спомен-плочу за жртве депортација. А и таква одлука је донијета тек након што је ДПС збрисан из новске власти. Око спомен-плоче за жртве депортација се и писало много, о овој нико.
R&R су спомен-плочу поставили без одговарајуће одлуке Општине Kотор, без одобрења Министарства културе и без сагласности Владе да се плоча може поставити за догађај који се десио прије мање од 50 година. Тиме су прекршили скоро сваки члан закона који је потписао Ранко Kривокапић, тадашњи предсједник Скупштине.
Kривична пријава треба да обухвати и которску полицију која је спречавала грађане који су се противили кршењу закона, а не оне који су кршили закон постављањем плоче.
Сасвим споредан детаљ, али плочу су заједно поставила два министарства која немају везе с другим. Са хрватске стране Министарство обране, а са црногорске министарство вањско. Чак ни хрватско министарство вањских послова није хтјело да участвује у овом правном насиљу.
Дакле Р&Р су кршећи све законе Црне Горе организовали приватну манифестацију и том приликом злоупотребили и Војску Црне Горе, као и све државне ресурсе који су им били на располагању.
Најмање што се може урадити је да им се наплате трошкови, а једино нормално да им се не дозволи улазак у зграде у којима су министри у оставци и као и свима који су учествовали у беспризорној приватизацији државе.
Иако знајући навике наших политичара, највише би забољело по џепу. Па дајте да им се наплате тих смијешних 2.000 евра. Дајте нам привид да ова држава уопште постоји.
Дајте нам наду да је црко R’n’R кад га свако свира.
Небојша Бабовић
