Пише: Ђорђе Матић
(У спомен Драгољубу Ђуричићу)
Ови протести – ево, можемо се одмах зауставити дигресијом јер је довољно само рећи тако, „ови протести“, да буде јасно одмах о чему се ради – што год и о чему год наставили говорити послије тога о њима. Али, да довршимо онда мисао, макар ову прву, и информацију којом би текст кренуо. Протести, дакле, студентски, а досад и опћенародни у Србији имали су свој врхунац досадашњи у трену и дану када овај текст настаје, 15. марта 2025. године, или у симболици бројева – петнаестога датума за петнаест жртава новосадских. Док ова колумна изађе, тко зна шта ће се још све догодити и она ће дотад у својем главном мотиву остати иза догађаја. Уосталом као и претходне које су говориле о протестима што немају свога прецедента вјеројатно у читавој националној и европској повијести. Но, постоје и мотиви трајни, неки очити, саморазвидни, опћи, и неки сасвим скривени који ће остати неовисно о будућим догађајима. То ми се јавило, да се опет вратимо на почетак, баш од ове непотребности именовања и тога да је семантичка пречица „ови протести“ довољна. Она ме довела и до мање видљиве, на први поглед маргиналне разине још једне симболике у овим великим данима и догађајима. Нажалост, по природи културе и времена, мање памћене симболике датума, осим ове јасне и декларативне.
Прије четири године, петнаестог марта 2021., умро је ненадано Драгољуб Ђуричић, београдски, црногорски, српски и југославенски рок-бубњар. Лик, појава и звук који су, осим по томе што се радило о једном од најбољих и најмоћнијих свирача наше сцене и у више генерација, представљали су још нешто: сви београдски протести од деведесетих наовамо били су незамисливи без њега. Баш како је непотребно, рекли смо већ, објашњавати синтагму „ови протести“, тако је на сцени, музичкој а онда и друштвеној, било сувишно додавати и његово презиме – довољно је било рећи „Драгољуб“ и одмах се помислило на једно од амблематских лица безбројних протеста, с врхунцем у онима Петога октобра (ево још један датум којем не треба додатак).
А к томе на мах и призвати слику: Драгољуб испред колоне с добошем окаченим око врата и окружен са својих неколико колега и ученика-удараљкаша задаје за почетак кретања ритмички „паттерн“, бубњарску фигуру – у четири четвртине, на отприлике 120 удараца у минути, три наглашене добе, три „флема“ (лакши ударац једном, кога слиједи пуни ударац палице другом руком), на које се наставља нека врста „парадидл“ – фигуре у шеснаестинкама. Вјеројатно нема грађанина Србије који је прошао оно вријеме а да не би распознао овај упорни и подижући ритам који је Драгољуб преузео од свјетског бубњарског великана Козија Пауела и његовог инструментала „Данце wитх тхе Девил“ – „Плес с ђавлом“. Та свирачка фигура праћена звиждаљкама звучни је симбол протеста једне неукротиве генерације која се бунила у необичним ритмовима, али зато упорно, тврдоглаво и срчано.
Како би лијепо било онда да је баш на овај дан чувени бубњар могао повести још једном колоне београдске и оне из читаве земље, да буде испред или усред нове генерације што је дигла највеће протесте у хисторији државе Србије.
Драгољуб је био Цетињанин, и након толиких деценија живота у главном граду говорио је и даље ијекавицом, симпатично и помало пренаглашено, попут многих „теразијских Црногораца“. Иако је тај акцент био нераздвојив од њега, и за живота и након што је отишао, ових сам га се дана сјетио с другачијим осјећајем и расположењем. У још једном у низу испада и провокација што их посустали и устрашени режим прозирно и подло сије, покушавајући зауставити немогуће, у Пионирском парку, у биваку који чине очајници, снимљен је већ старији, униформирани човјек у црвеној беретки са штапом у руци, наводно ту да заштити „студенте који желе да уче“. Мало касније кад сам прочитао надимак по којем је у медијима идентифициран, прошла ме језа. „Жика Црногорац“ – надимак који је највећем броју младих у протесту, као и већини углавном непознат, зазвонио ми је леденим тоном и сасвим одређеним гласом, као и онда кад сам га први пут чуо. Има фрагмент у филму „Јединица“ из 2006., ремек-ђелу телевизијског документаризма, аутора Филипа Шварма, о хисторијату злогласне ЈСО – Јединице за специјалне операције МУП-а Србије, чији су чланови, опет с надимцима – Легија, Звеки Змија, Френки – након ратовања у РСК, а онда свуда гђе је требало обављати брзе, опасне и прљаве ратне послове, на крају убили и самог премијера државе, Зорана Ђинђића. Споменути фрагмент сам, као и филм, гледао безброј пута: преко мутне видео-снимке из 1997., с постројавања Јединице, бескрајно драматичан баритон легендарног спикера Душана Радуловића идентифицира једног по једног члана Јединице. У неком тренутку, након што официр у маскирној униформи и под црвеном беретком рапортира Слободану Милошевићу и изговори да „рапортира пуковник Живојин Ивановић“ – Радуловићев глас из „оф-а“ дода – „звани Жика Црногорац“. Остало ми је, у безбројним детаљима, како дотични док подноси рапорт, показује уједно и поријекло надимка – пуковник Ивановић све изговара карактеристичним акцентом, и на ијекавици.
Застрашујућа је појава био тај „Жика Црногорац“; застрашујући су били и „Јединица“, као филм – и Јединица, као само срце таме наших деведесетих. Она врста ужаса за коју и кад нестане или изгуби моћ, чини се да ће свеједно увијек остати једнако страшна и у сјећању.
Скоро двадесет година након филма и скоро тридесет од снимке, након свега што смо претурили овђе, виђети тога човјека који је некад већ појавом изазивао страх и исијавао ауторитет голе силе, али и неустрашивости, која је поред одвратности улијевала и страхопоштовање, виђети како данас под олињалом црвеном беретком као ислужена и, по први пут и понижавајуће, заправо неозбиљна појава извршава посљедњу наредбу, изазвало је презир. Нарочито кад је дао изјаву у камеру, младим новинарима који у већини не знају тко пред њима стоји. И кад се иза осмијеха какав имају прегажени, некадашњи силници, зачуо поново карактеристични акцент.
И тако ми се јавила слика: један Црногорац, с бубњарским палицама, смије се с Неба, широко, као и кад је био међу нама; и други, још жив, са смијешком који одређују угашене хладне очи, и са штапом на који је био ослоњен попут слијепца, али би њиме и данас да замахне и удари, и даље са ставом да некога или нешто брани.
Али готово је. Дрво бубњарских палица у рукама нових, младих свирача што ће изводити живи ритам који подиже, на бунт или на радост, овај пут је јаче од штапова у рукама негдањих силника.
Напокон.
Извор: П- Портал
