Пише: Александар Живковић
Говорећи о мемоарима Ангеле Меркел, у којима је Балкану дато периферно мјесто и који се у њима посматра искључиво као безбједносни проблем, новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга и писац контроверзне Андрићеве биографије, у разговору за НИН од 5.12.2024., каже:
„Европска унија није спремна за пријем нових пуноправних чланица. Посебно Париз и Берлин не желе додатне чланице са правом вета, које би процес доношења одлука у ЕУ учиниле још тежим него што је сада. С друге стране, они разумеју да је у интересу Европске уније да Западни Балкан политички и економски припадне њој. Тако је настала тренутна ситуација. И даље се званично говори о проширењу ЕУ, али сви учесници тог процеса знају да до тога неће доћи – барем у наредних десет година. Замислити да би Црна Гора могла постати чланица ЕУ 2028. или 2030. године је наивно. Неки посматрачи кажу да пријем Црне Горе не би био велики проблем за Европску унију јер је та земља мала. Али ти посматрачи не разумеју суштину дебате. Није реч о величини. Питање је – да ли ЕУ жели да прими нову чланицу која би имала право вета. То је национални интерес, независно од тога ко је тренутно на власти.“
Александар Живковић: Ноћ на Ибру – или чему служи агитпроп СНС-а?
Намјерно смо дали опширан Мартенсов цитат, чиме не тврдимо да он располаже кључем за бриселско – париско – берлинске аркане. Чињеница да мишљење као Мартенсово постоји, да при томе није плод неке предрасуде, а и да се заснива на свјежем историјском искуству (раније се у том разговору спомињало како је Ангела Меркел могла да прими све земље тзв. Западног Балкана у ЕУ, али су се умјесто тога на брејнстормингу у њеној канцеларији одлучили за „берлински процес“), требало би да се схвати као упозорење црногорским властима, да хитају али обазриво.
Сваки изостанак у обрачуну са организованим криминалом, пропуст у функционисању правне државе, не дај Боже злоупотреба европских фондова или толерисање тржишних монопола, може се санкционисати одлагањем пријема земље у ЕУ. По систему, „ми смо хтјели, али…“
Ни најновије поруке о томе да Брисел мири предсједника и премијера, нијесу лишене тог призвука.
Зато црногорска влада треба што прије, уз већ добар старт фискалне консолидације, да изађе са програмом свеобухватних политичко-економских реформи, реформи јавних служби, демократизације са отварањем чувених досијеа итд.
Све су то предуслови истинске еманципације, пријем у ЕУ је само једна њена степеница. Такође, нагласак у односима са ЕУ не треба да буде само у „затварању поглавља“, већ и агресивнијем тражењу приступа европским фондовима.
Можда је, како Мартенс каже, наивно очекивати брз пријем у ЕУ, али је још наивније прихватати сву одговорност за тај процес од унутрашњих фактора.
Ми мислимо и они нам сугеришу да се ради о приступању, а у суштини ријеч је о пријему у клуб, који често, видјели смо, зависи од брејнсторминга у некој канцеларији.
