Пише: Ђорђе Матић
Људи из наше заједнице (барем они који се још осјећају тако), с посебном пажњом и емотивним удјелом, што се једноставније може назвати и стрепњом и узбуђењем, прате догађаје око студентских протеста у Србији. Осуђени на медије од којих ниједан не ради свој посао сасвим поштено (а већина нимало), и сваки заступа интересе од којих ниједан није народни и опћи, осјећају како лако могу бити поново манипулирани у потпуној какофонији и парцијалном извјештавању. Овдашњи медији, макар у томе имамо искуства, знамо колико добра желе кад се нешто догађа „преко“, „у сусједству“ како се све чешће чује у тим медијима (уз иритацију и самоћу какве овдашња „подршка“ изазива у нама). Онда, такозвани „независни“ медији истих имена и овђе и тамо, редом власништво странаца, западних идеолошко-новчаних концерна и опскурних домаћих профитера играјући фалш-опозицију, такођер изокрећу и спинују догађаје онако како им одговара тренутно, односно какво им је, увезеним рјечником, „стратешко планирање“, интересно, коњуктурно или доктринарно.
Државна телевизија у Србији пак окретала се најприје како је морала, под сталним притиском и надзором, гурала под тепих и прескакала (мада не све), а кад је почела извјештавати мање-више коректно, у дотад већ потпуном заглушењу више је нитко није хтио чути код класе побуњених грађана средње и више доби (и класе), а поготово не млади који, цинизмом новог технолошког универзума, не познају навику гледања телевизије, поготово не праћење информативних емисија.
Таблоидни и обавјештајни отпад намножен на неколико контролираних канала одавно је испод сваке замисливе црте достојанства, чак и у нашим овдашњим параметрима формираним деведесетих, и као такав рује по блату и клоаки једнаким, али ипак запањујућим изокретањима необоривих чињеница, стратегијама манипулације које су најприје увреда за интелигенцију, а онда тек уходан систем дезинформација. Уза све то, није се лако снаћи. Без обзира на наш први рефлекс који је већини, или бар онима с мрвом преостале части и памети, исти или сличан. Тако, на овдашње узнемирено питање – јер Пречани су у својој дубини нарочито осјетљиви на кретања у Матици, макар то никад јавно не признали – да изведе неки закључак, један београдски уредник, човјек частан и непоткупљив, одговара тако што цитира другог колегу, иначе консензусом вољеног музичког писца и дугогодишњег психолога, биографијом и шездесетосмаша, који својом типичном, но овај пут забрињавајућом, а не лаконском гномом сажима: „никад се није видело овако нешто.“
И тако заиста и дјелује и одавде.
Али постоје и други начини читања ситуације која се као у највећем клишеу у овом тренутку дословно мијења „из сата у сат“, па до излажења овога текста, који ће дотад застарјети, ни најупућенији зналац не може претпоставити са сигурношћу у што се све може изродити – у пакао, или у почетак једног новог доба. Као покушај разумијевања ове драматске ситуације, ти другачији модели читања слојева мање су поуздани, будући да су интуитивни, везани с емоцијама, с дојмовима, и с духом. И долазе из нечега тако тананог и материјално тешко провјерљивог као што је култура. Висока, елитна култура, и она у најширем смислу, што чини читаво насљеђе једне заједнице, било политички устројене, која се зове нација, или као групе која дијели оно што се, вјеројатно потрошеном ријечју, зове идентитет. Мање поуздани у смислу закључка и исхода, они ипак откривају нешто друго и важно, несумњиво и све видљивије.
Контекстуално: у овдашњим медијима – наравно, једнако као и у прозападним експозитурама у Србији, али, што је тек за иронију, и на слуганским режимским парамедијима – студентски се покрет покушава угурати и у неку врсту „обојене револуције“, а против „непрекинутог“ националистичког режима (јер само је у Србији такав режим увијек, другдје је све бијело и чедно као снијег). У нашим људима који поред на почетку споменуте осјетљивости ка догађајима у Матици, имају и дубок, и сасвим разумљив „обранашки“ став ка критици власти у Србији (јер је доживљавају и као кињење себе), оваква интерпретација има спектакуларан контрафект. Уплашени од немира и унезвијерени да би се опет могла догодити трагедија поред толиких и неиздрживих рецентних, у страху од братоубилачког сукоба, а духовно и идејно храњени садржајем који овђе не могу добити ни од кога, није им лако подржати оно што је очито и праведно, уза све претјераности, понекад и неправичност и брзоплетост које младост доноси.
Онда су, у акцелерацији која се једва слиједи, кренуле слике и снимке с београдских мостова, с (нашим ушима увијек помало и драго смијешног топоса) Аутокоманде, испред институција, факултета и других пунктова окупљања протеста. Испред свега море оних младих људи, она дјеца – „деца, која су устала, прелепа, паметна, родољубива као ниједна генерација скоро“, пише ми пријатељица, изузетна повјесничарка, просвјетарка, чија су дјеца сваки дан у колони. И заиста: на Савиндан чула се „Ускликнимо с љубављу“, химна Светитељу и заштитнику школа, пјесма пречанска, сремачка, која се овђе западно пјевала још „за Аустрије“ у нашим школама, а и баш сад уз збуњујући и нелагодан осјећај спрам држања наше Цркве. Па зато онда и она најљепша пјесма, најљепша јер свјетовна колико и духовна, национална колико и свјетска, Доситијева Песма на инсурекцију Сербијанов, на дивну музику коју је написао часни београдски Јерменин, „Востани Сербије“, једина химна на свијету тако отворених руку – „покажи свету твоје красно лице, светло и весело, како вид данице“. А уз њу и „Ово је земља за нас“. И „Погледај дом свој анђеле“. И Ђолетове пјесме, свјеже као јучер написане. И стихови Милене Марковић („Ту сам ја и има нас пуно…“). И, невјеројатно, „Океан“ Тишмине Луне над чијом сам зборском верзијом помислио да је уобразиља и да ми се причинило.
А кад су студенти кренули на свој Дуги марш из Београда према Новом Саду, ту се оваплотила култура и у оном другом споменутом смислу, најширем, као наслијеђе и скуп вриједности, као цивилизација. То се у пунини показало тек кроз оно лице земље и народа према којем гледамо ми одавде и након свега, и то нам нитко неће моћи избити из нас, кад видимо то лице сачувано, староставно, просто и домаћинско, што не питајући за разлоге, дуж пута по равници износи од чиста срца храну за ту дјецу која имају храбрости и лудости да 90 километара иду пјешке да би указала на недопустиво и небрањиво. За дјецу одрјешиту, али и крхку. Па кад су се као „пратња“ указали и бајкери (!) у стотинама, то није била само потресеност због контраста двије потпуно различите социјалне скупине, него и потреба за недајбоже.
Србија, децембар 2024 – подршка протестима због пада надстрешнице Новом Саду
То је било јучер. Данас, у суботу, првога фебруара, након спајања двију колона, београдске и новосадске насред Варадинског моста и размјене студентских застава, могло је све заличити на младалачки патос. Нека. Младост има право на то.
Па кад се не може ни опсег, огромност теме и догађаја, ни непредвидљивост ствари ухватити једним текстом, нека се још једном патетично, а из опћег, колективног погледа, нашег, наше заједнице с ове стране, и маса у покрету у земљи Србији, каже сасвим лично онда.
Кад сам отишао одавде, имао сам скоро двадесет и двије године. Дјевојка коју су неки дан четворица батинаша пребили бејзбол палицама у Новом Саду има двадесет и двије године.
Како год се окретало и вртјело, што год измишљали и вадили се, једно је извјесно. Она заслужује боље.
То је оно што се види са свих страна, и „одавде гдје се не види добро“ и у њеној земљи. Она, та дјевојка, макар има своју земљу. И то будуће боље има гдје почети.
Тко зна, до изласка текста можда и започне.
Извор: П- Портал
