Пише: Ђорђе Матић
Прије неколико тједана пут нас је нанио у Војводину. Кренули смо послом и мање уобичајеним путем. Чак и оне који су навикли на равницу, Војводина увијек некако затрави том својом големом равном земљом, њеном снагом и осјећајем плодности, моћи тога тла, чак и овако на прелазу са зиме на прољеће. Због тога она одише и необичним осјећајем самодовољности, као неки териториј коме „нитко не треба“, да тако велимо. А ако се човјек притом само мало измакне из градова, нарочито из Новога Сада, и крене по бескрајној бачкој земљи, тај се дојам само појачава. Уске цесте усред непрегледних ораница, уредно поредане аустријске приземнице „на лакат“ уз пут, мијешају се с новим, све већим кућама. Киша која пада као под правим кутом, кваси то моћно, тамно и пребогато тло. Небо ниско, али некако не притишће. И вријеме као да спорије тече, па се човјек ево ухвати као да је усред цитата и смије се како је пао у клишеј, који је, јасно, попут свих клишеја увијек истинит. Кренули смо на салаш да, понешто необично, у дубоком континенталном озрачју представимо књигу – приповијетке које су овдашњи аутори написали по пјесмама познатог хрватског кантаутора – аутора неодвојивог од мора, чистог Медитеранца. Немогуће је у Војводини не сјетити се другог кантаутора, ранијег и непреболно и прије коју годину сувише рано отишлог. Оног који је, баш на овој линији наизглед неспојиве Паноније и Јадрана, незаборавно пјевао „ту је некад, кажу књиге, било море – чекало ме па пресушило.“ На сваком кораку и метру Бачке, јавило ми се јаче него икад, као да је и даље и снажно присутан дух тога „панонског морнара“: гдје год да сам погледао зазвучала би у глави нека од слика, рима и досад свепрепознатљивих тропа из његових пјесама. Уза сву своју голему културну хисторију, Војводина је наиме незамислива без Ђорђа Балашевића. Иако су вријеме вани и осјећај изнутра вукли у меланколију, нисам се зауставио ни на једном од његових данас легендарних мотива који, како би један амерички блузер рекао, „тако добро боле“. Ни „коњи врани, по ливади расејани“, ни она „игранка-пијанка“ у Бачкој Паланци, ни „девојка са чардаш ногама“, ни „рани мраз“ (и „Рани мраз“), који попада по оноликој земљи; чак ни „велика вода“, у часу кад смо прешли увијек импресивни, оријашки Дунав, „дубок и страшан“, ту „велику реку“, ни то да „свашта се роди у мутној води“, у типично горко-слатком споју Ђолетових најбољих кантилена. Чак ни најочитије, с обзиром на то да смо кренули у – Ченеј, од свих мјеста – тамо гдје „Стеву Ченејца је убио гром нежно ко руком“ дабоме. Контра вањског дојма, сивог времена које је диктирало и појачавало унутарњи осјећај, а ни он сам није баш био нешто весео, напротив сјетио сам се можда најживахније Балашевићеве полупричалице потпуно веселог рефрена, заиграног темпа, пјесме силно маштовитог садржаја и наравно ненадмашног језика, с причом што је читав мали роман скоро. У првим годинама осамдесетих, у златно оно вријеме, својом врхунском пјесничком интелигенцијом и домишљатошћу, узевши као основу, дуљином скоро епску кантри поскочицу Џонија Кеша – Балашевић је прилагодио мајсторски све својој култури и направио властити лик: „A Boy Named Sue“ постао је ко други него – „Божа звани Пуб“. Легенда о највећем карташу и коцкару Војводине „и шире“ („одавде па све до Пеште и до Срема на југ“), ономе који „у животу није игро на дуг“, па о њем „још прича приче мутни коцкарски круг“, пјесма о „кибицерима у трансу“, о „камари пара“ на столу, о партији с руским емигрантом „богатом као крез“, па о партији гдје су Божа Пуб и „извесни барон“ играли „четир дана“ („то је био рат“!). То је пјесма гдје смо научили да „карта је курва“ („извинте ме што псујем“), и то да „џабе вам новци, мој синовци“. Фасцинантно: пјевајући преко лика првобитно из америчке пјесме, Балашевић је опјевао своју земљу, неку давну, митску Војводину. Не зна се које је вријеме у њој, ни у пјесми, али је било старо, свакако предсоцијалистичко, и мирисало је на ону „царску“, „швапску“, и наравно лалинску, српску, и мађарску, и шокачку, и пемачку Војводину, све оно што се мијеша у панонском „мелтинг поту“ стољећима.
То је стара Војводина, идеализирана, без „дођоша“, о којима посјетилац и гост данас од „староседелаца“ често чује рефрен о томе како су пређашњи „све преузели“ и уопће све измијенили („нек ми моју лепу варош врате“, Ђолетом самим). На горе, наравски.
Хтјело се да ми истих дана, могуће у некој вишој симетрији, и исто таквој вишој иронији, дођу радови повјесничара и писца, др. Милана Мицића, знанственика који је големи дио свога рада посветио повијести колонизације Војводине, нарочито у периоду иза Великог рата, од 1920. године. Мицићеве књиге и студије су непроцјењиве. У једном од својих радова он пише и о становитом Петру Божанићу из Бачке, који је „између два рата, постао (…) најчувенији коцкар, а нарочито је играо ајнц“, и пише како је најчувенија била „његова коцкарска партија из 1938. са србобранским велепоседником Живком Мудринским, која је трајала од суботе до понедељка, и где је велепоседник изгубио сву имовину што је и ушло у песму“. У потпуном одушевљењу над овим редовима помислио сам да је, немогуће да Балашевић није знао за тога Петра. Већ у игри имена гдје је пјесничким обртом од „Божанића“ направио „Божу“.
Основни подаци о стварном „Божи“, говорили су даље овако: Петар Божанић послије рата населио се у Фекетићу. Био је српски добровољац 1914. и као многим преживјелим борцима и мученицима Великог рата додијељен му је комад земље у Војводини. А онда, након првих неколико реченица, као гром („нежно ко руком“), ударила је ова:
Петар Божанић родио се 1895. у Тужевићу, код Бриња, у Лици.
Божа звани Пуб био је дакле Пречанин.
Из помијешаних осјећаја, између гркости и слатке топлине дирнутости, све је након тога, из пјесничког, из митског, из најљепших сјећања, личних и посредованих, сишло у кал стварности и пало тврдо на земљу. Божа(нић) јест био и боем и „каваљер“, осим што је био највећи коцкар тога времена. Али, био је и стално у дуговима, градио је, на кредит дођељиван добровољцима рата, скромну кућу за себе, жену Марту (рођену Таталовић – ех, колико ми се ту тек јавило мотива, за које овђе нема простора), и за своју ђецу. Кредит од аграрне заједнице Божанић једно вријеме враћа, а послије пар година остатак дуга му се отписује, мало пред још један свјетски рат. Но у годинама прије нове катаклизме, тамо око 1940., кад се прави евиденција локалних скупштина аграрне заједнице, није присутан ни на једној више. Истраживач Мицић завршава свој текст реченицом која нас с равног пута очајне стварности поново и самилосно закреће у маглене предјеле који су власништво пјесама, предаја и прича: „Гдје је тада боравио Петар Божанић не зна се.“
До ченејског салаша на којем смо се обрели да представимо књигу, иде уска равна цеста усред зеленог мора равнице. Салаш води човјек кога у много ширем радијусу него што сам претпостављао знају по, из еконима изведеном надимку – „Сплићо“.
За њега се макар зна одакле је. И гдје борави.
Извор: П-Портал
