Послије обиласка Ајфелове куле и Монмартра руским туристима који посјете Париз најважније је било да се упуте ка гробљу Сен Женвјев де Буа и са сјетним се уздахом у грудима прошетају алејама између гробова руса, белогардејских племића, војника, свештеника, великих умјетника, научника.
Никакво чудо ако се зна да гробље Сен Женвјев де Буа са преко 5200 гробова представља највеће руско гробље изван Русије.
Овоме гробљу се пријети да ће због рата у Украјини бити исељено иако Руска влада редовно плаћа концесије за гробље. И један дио наследника руских породица уредно измирују гробарине за своје сахрањене претке. Чак да су и све те породице које плаћају одржавање гробља својих предака жестоки противници Руске специјалне војне операције у Украјини то им неће много помоћи пред француским властима које наговјештавају суморну судбину опстојности гробних мјеста на Сен Женвјев де Буа.
Много тога се промијенило од давне 1927. године, када је захваљујући добротворкама Дороти Пеџет, Елени Орлов и њеној сестри принцези Вери Мешчерски обезбијеђено земљиште за гробна мјеста Белогардејцима који су напустили Русију послије Октобарске револуције.
У славу мртвих руса гробље је својом атмосфером његовало дух, мирис и присутност матушке Русије. Као што се види по фотографијама простор гробља је хортикултурно тако уређен да би својим амбијентом подсјећао на пејзаж одакле су се сва та имена у камену уклесана отиснула на своје путеве без повратка.
Гробље је пред други свјетски рат добило и лијепу Успењску цркву са плавим кубетом луковичастог облика. Гробљанска црква је изграђена у стилу Новгородских цркава из 15. и 16. вијека.
Почетком 1960. године француске власти су покушале да затворе гробље Сен Женвјев де Буа како би на његовом мјесту градиле стамбена насеља. Тада је неколико гробница есхумирано а посмртни остаци однесени и сахрањени у Москви.
Руски предсједник Владимир Путин посјетио је гробље 2000. године и одао почаст сахрањеним русима. Хоће ли то бити последња почаст одата са високог званичног мјеста?
На гробљу Сен Женвјев де Буа између осталих сахрањени су Иван Буњин, Андреј Тарковски, Рудолф Нурејев..
Док су још тамо на вријеме смо да кратким подсјећањима одамо почаст њиховим животним дјелима и гробним мјестима.
Иван Буњин рођен је у Вороњежу 1870. године у породици осиромашеног руског племства. Из Русије је емигрирао 1919. године. Материјално пропадање које је тако лијепо описивао у својим дјелима пратило га је до краја живота. Умро је у Паризу 1953. године у немаштини и самоћи.
Иван Буњин је не само славни руски романсијер већ и први руски нобеловац. Нобелову награду за књижевност добио је 1933. године.
Иако познатији као прозни писац него као пјесник, својом поезијом Иван Буњин остаје незаобилазан у руским антологијама. Љубав и смрт су биле његове омиљене теме.
За ову прилику из збирке поезије “Гробљанска трава” бирам Буњинову пјесму “Натпис на купи” а у пјесми епитаф следећег садржаја:
“Вечно живе једино бескрајно море и небо
Вечност је само за сунце, земљу и њену лепоту,
Вечност је само за оно што спаја невидљивим везом
Душу и срце свих живих са тамном душом гробница”
Андреј Тарковски један од највећих и најутицајнијих филмских режисера у историји седме умјетности рођен је 1932. године у руском селу Заваражје са пар стотина становника. Сахрањен је у Паризу 1986. године.
Аутор филмова “Андреј Рубљов”, “Соларис”, “Сталкер” живио је тешки емигрантски живот у Француској борећи се да своју породицу пресели из Москве у Париз. Да ли је Андреј Тарковски пронашао свој мир испод звона Успењске цркве на гробљу Сент Женевјев де Буа? Да ли ће његово гробно мјесто Бог погледати као што је погледао јунака његовог филма “Андреј Рубљов”.
Сјетите се сцене када дјечак из филма “Андреј Рубљов” призива у помоћ Бога да му помогне у изливању бронзаног звона које ће звонити у божију славу. Дјечаку је молитва услишена. Звоно је рођено. Звоно је зазвонило савршеним звуком.
Сцена изливања звона у филму “Рубљов”, (Фото: Архива)
До када ће звонити звоно Успењске цркве на гробљу Сент-Женевјев-ди-Буа гdjе је сахрањен Андреј Тарковски сами Бог зна.
Андреја Тарковског нијесу интересовали филмови који доносе профит, који нуде забаву, лагодност, ужитак и повлађују публици. Андреј Тарковски је тежио сакрализацији умјетности. И гробни епитаф на гробу Тарковског о томе свједочи.
Крај узглавља Андреја Тарковски пише “Човјеку који је видио анђела”
Можда се на гробном мјесту човјека који је видио анђела, као последица Руско-Украјинског рата који пријети да прерасте у катастрофу свјетских размјера, у будућности појави постапокалиптичка зона налик оној зони коју је Андреј Тарковски представио у свом чувеном филму “Сталкер”.
Рудолф Нурејев руски балетан, рођен је на трансибирској прузи у возу за Владивосток 1938. године. Нурејев је емигрирао из Совјетског Савеза 1961. године затраживши азил у Паризу. Био је кореограф, играч и директор балета Паришке опере. Сахрањен је на руском гробљу Сент Женевјев де Буа крај Париза 1993. године.
Рудолф Нурејев је својим наступима балетску умјетност приближио популарној култури. Кажу да је на истим позорницама добијао веће аплаузе и од самог Мик Џегера.
Осмотрите пажљиво гроб Рудолфа Нурејева који се налази на истом гробљу гдје су у једноставнијим гробовима сахрањени његови земљаци Иван Буњин и Андреј Тарковски.
Ово што видите на гробу Рудолфа Нурејева није раскошни тепих. Ово је епитаф нелитерарног типа. Овај је гроб, гроб-тепих или гроб-ћилим, како хоћете. Када се боље загледате уочићете да је гроб руског балетана Рудолфа Нурејева изграђен у стилу мозаика. Оштри каменчићи сложени у мозаику добили су умилну мекоту која асоцира да се испод ћилима налази драгоцјеност заклоњена од кише, вјетра, сунца.
Балетска стопала која су некада меко и нечујно плесала по позоришном даскама као по летећем ћилиму, по оном ћилиму из арапских бајки, по ћилиму који је балетану некада живот значио узносећи га у висине позорнице, та стопала на овом гробном мјесту нађоше мир испод мозаичког ћилима који смрт значи.
Можда вас ова прича и ове фотографије заинтригирају да уколико се нађете у Паризу обиђете руско православно гробље Сент Женевјев де Буа и одате почаст једном великом свјетском писцу, једном великом свјетском режисеру, једном великом свјетском балетану и многим другим тужним емигрантским судбинама. Уграбите да то урадите прије него се промијене правила приступања одређеним гробљима и односи власти према гробним мјестима.
И мимо глобалних рефлексија ратних сукоба у Украјини слутим да свемоћни принципи економске одрживости неће заобићи ни гробља ни гробна мјеста. Можда ће се на њих стављати хипотеке, можда ће се продавати на лицитацијама, можда ће се претварати у фондове за одштете и инвестиције, можда ће се са њима трговати као што се тргује са дионицама и државним обвезницама.
Ширење бруталних ратовања и ратних хистерија које је донио Нови свјетски поредак пријете да чак и гробља уђу у колоплете високих државних политика. И кажњавање мртвих може постати дио пакета санкција које Запад уводи непослушним народима.
Гробна мјеста и споменици туђих култура, уз прећутност или меке одговоре власти могу се наћи на удару вандала осветника. Имали смо прилике да то увелико видимо у државама источног блока које су послије пада Берлинског зида постале чланице Европске Уније и у којима је кренуо талас рушења културно историјских веза са претходним временима.
Треба бити свјестан да у савременом свијету увијек фигуришу размишљања економског типа, о исплативости и профиту. Да дјелања те врсте постају доминантна. Трагом њих поставиће се и питање до када ће мртви бити искључиви и ексклузивни корисници гробних простора?
Некоме то изгледа блиско фантастици али не значи да се не може ускоро и догодити.
У времену свјетских пленидби и замрзавања имовина непријатељских држава, њихових златних резерви, новца, музејских вредности запитајмо се што све чека екстериторијална гробља. Каква ће бити њихова судбина? Може ли се уопште заштити и сачувати опстојност гробних мјеста?
Када гробља под утицајем све жешћих медијских хајки чекићима и експлозивом нападну вандали, диверзанти и политички осветници свјетски медији ће то на свој начин протумачити, релативизовати и “осудити”.
Међутим када гробља својим актима нападну тимови државних експерата, економиста, правника, стручњака за разне блокаде, арбитраже, одштете, добићемо афирмацију такозваног међународног права.
Без обзира што ће се од ово двоје прво догодити дужност нам је да се као цивилизовани и вјерски просвећени људи запитамо што ће бити са опстојношћу гробног мјеста?
На који начин ћемо убудуће читати епитаф Ивана Буњина и тумачити нестанак онога :
“.. Што спаја невидљивим везом
душу и срце свих живих са тамном душом гробница”
Ранко Рајковић
