Превод: Журнал
Тренутни сукоб у Украјини нас подсјећа да постојање НАТО-а 75 година од његовог стварања представља увреду за милионе људи који су животе изгубили у Другом свјетском рату како би ла да буде рођена Повеља Уједињених нација. Осмишљена као основни документ Уједињених нација при њиховом оснивању у октобру 1945. године, у својим је одјељцима садржавала свечано обећање да ће од сада правда, међународно право и толеранција владати умјесто грубе силе, моћи и нетолеранције. Размислите на тренутак о првом дијелу преамбуле Повеље:
„МИ, НАРОДИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, ОДЛУЧНИ да спасимо будуће генерације од пошасти рата, који је два пута у нашем животу донио неизрециву тугу човјечанству, и да поново потврдимо вјеру у основна људска права, у достојанство и вриједност људске личности, у једнака права мушкараца и жена и нација великих и малих, и да успоставимо услове под којима се правда и поштовање обавеза које произилазе из уговора и других извора међународног права могу одржати, и да промовишемо социјални напредак и боље стандарде живота у већој слободи.“
Немогуће је прочитати те ријечи, а не жалити због огромног јаза између обећаних племенитих идеала и суморне стварности која је услиједила. Јер, умјесто да човечанство буде спасено од „пошасти рата,“ умјесто „поштовања обавеза које произилазе из уговора и других извора међународног права,“ пошаст рата и кршење уговора и међународног права су постали готово свакодневна појава широм свијета.
Горуће питање с којим се данас морамо суочити јесте зашто? Шта лежи у коријену и који је заједнички именилац одговоран за потпуни неуспјех човечанства да постигне визију прокламовану у Повељи УН?
Послије дужег разматрања, нема сумње да су, у основи, низ сукоба који дефинишу наше постојање посљедица тежње једног идеолошког блока да доминира и наметне одређени политички, економски и врједносни систем свијету дефинисаном разноликошћу језика, култура, историја и традиција.
Резултат је нормализација рата и апотеоза тврде моћи, уместо да се рат и тврда моћ сматрају гротескним изопачењем и препреком за људски напредак.
Пре седамдесет пет година, НАТО, војни савез чије је цјелокупно постојање и етос заснован на принципу „право је у сили,“ изникао је из хладноратовских циљева које је на крају Другог светског рата осмислила Труманова администрација фанатичних јастребова, опсједнута циљем тоталне доминације.
Мекгрегор: Запад лаже о „скорој победи Украјине“ – и ЦИА зна да ће Кијев изгубити
У свом есеју из 1997. године, „Посљедње царство,“ Гор Видал критикује званичну историју коју су западни идеолози континуирано нуде од времена нагле промјене, односно тренутка тренутка када је Москва од незамјенљивог савезника у борби против нацистичке њемачке у очима Рузвелтове администрације, постала неумољиви непријатељ када је Труман ушао у Бијелу кућу након Рузвелтове смрти у априлу 1945. године.
Видал: „Национална безбједносна држава, НАТО савез, четрдесетогодишњи Хладни рат, све то створено без сагласности, а камоли косултовања америчког народа… Подстицај за НАТО је била Америка… Били смо одлучни на трајну подјелу Њемачке између наше западне зоне (плус британске и француске зоне) и совјетске зоне на истоку. Отворено смо прекршили сваки споразум који смо склопили са нашим бившим савезником, сада ужасним комунистичким непријатељем.“
Савременом реториком речено, није више тајна да је амерички државни секретар Џејмс Бејкер на састанку 9. фебруара 1990. увјерио совјетског премијера Михаила Горбачова да се НАТО неће проширити „ни један центиметар на исток“ након уједињења Немачке.
Према декласификованим документима, Бејкерово обећање је дато као дио „каскаде увјерења“ о совјетској безбједности коју су западни лидери дали у то вријеме, све до 1991. године, када је Совјетски Савез престао да постоји. Управо је кршење тих увјерења у сржи погоршања односа између Истока и Запада које се постепено одвија од тог тренутка, и које нам објашњава актуелни сукоб у Украјини.
У атмосфери тријумфализма због пропасти Совјетског Савеза раних деведесетих, свијет је препуштен НАТО-у не у име демократије, већ у име империјализма. Неоконзервативни писац Томас Фридман отворено је писао о покретачком етосу западне спољне политике након распада Совјетског Савеза: „Невидиљива рука тржишта никада неће бити дјелотворна без скривене песнице — Макдоналдс не може успјети без Макдонел Дагласа, произвођача F-15. А скривена песница која чува свијет за технологије Силиконске долине се зове Војска, Ваздухопловство, Морнарица и Маринци Сједињених Америчких Држава.“ Фридманово неприкривено глорификовање економских могућности које су се САД-у отвориле у постсовјетском свијету имало је симпатије моћника у Вашингтону с обе стране политичког спектра. Бијући опчињени погрешним осјећајем изузетности и врлине, свијет им се причињавао као огроман банкет на који су били позвани да се госте. Прво јело на овом банкету била је бивша Југославија, која је са својим обилним људским и природним ресурсима – а да не помињемо стратешку локацију на Балкану – сматрана зрелом за преузимање.
Мајкл Паренти у свом дефинитивном делу о уништењу Југославије, „To Kill A Nation,” истиче да је након пада комунизма у источној Европи „Савезна Република Југославија (СРЈ) остала је једина нација у том региону која није добровољно одбацила оно што је остало од њеног социјализма и инсталирала нерегулисани слободнотржишни систем. Такође, поносно није показивала интерес за придруживање НАТО-у.“
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Одлучујућа улога НАТО-а у постизању циљева Запада у бившој Југославији не мора се посебно истицати. Поента је да данас — имајући у виду улогу НАТО-а у комадању Југославије, његову улогу у претварању Авганистана у пропалу државу, његову критичну улогу у свргавању Моамера Гадафија у Либији и претварању те земље у пропалу државу, и његов став у угрожавању безбједности Русије у источној Европи — више није могуће или изводљиво задржати било какво увјерење осим да НАТО није ниишта друго до алат америчке тврде моћи и да не постоји да би штитио и бранио, већ да би уништавао и доминирао.
Кад год чујете америчког предсједника Џоа Бајдена и друге лидере и званичнике држава чланица НАТО-а како држе говоре о непроцењивој улози НАТО-а у одбрани демократије у све опаснијем и нестабилнијем свијету, скоро да, у исто вријеме, можете чути како се из прикрајка посмјева историја, имајући у виду неоспорну улогу НАТО-а у стварању те опасности и нестабилности.
Дисолуција НАТО-а и прихватање принципа утканих у Повељу Уједињених нација одавно су закаснили. Јер ако су деценије након пропасти Совјетског Савеза ишта потврдиле, онда је то чињеница да превладавајући изазов с којим се човјечанство суочава није недостатак демократије у одређеним државама, већ недостатак демократије међу свим државама.
Док се друго не постигне, прво ће увек остати производ гушећих ефеката западног империјализма и његовог копилета, хегемоније.
НАТО није штит, већ мач заливен крвљу.
Џон Вајт, аутор књиге „Gaza Weeps” (Газа плаче), 2021, пише о политици, култури, спорту и другим темама. Молимо вас да размислите о претплати на његов Medium сајт.
Пише: Џон Вајт
Извор: Consortium News
