Разговор водио: Стефан Славковић
Разговор са Џоном Кином, професором политикологије на Универзитету у Сиднеју, почиње његовим забринутим питањима: „Видео сам да вам је дан почео турбулентно, како је девојка? Је ли напад био насумичан или наручен, шта мислите?“ Одвио се у четвртак и вест да је М. П. (38) уочи блокаде „Застани, Србијо“ колима ударио и тешко повредио студенткињу која је у том тренутку стајала на асфалту очито је обишла свет. Кинова луцидност, сликовити хумор и ерудиција – популизам је називао „аутоимуном болешћу демократије“, деспотизам „фантомском демократијом,“ а Кину „галактичком империјом“, уз обавезна образложења крцата референцама – због којих је један од најрадије слушаних политичких теоретичара данашњице, и овог пута су присутни, али постоји и вишак заинтересованости, можда и озбиљности с његове стране. „Много пута сам био у Србији, многе моје књиге преведене су на ваш језик, а као неко ко живи у Сиднеју, упознат сам с овдашњом српско-хрватском заједницом која се и даље понајпре одређује као југословенска. Зато дешавања код вас пратим с узбуђењем, али и страхом. Јер, нису нимало наивна. Напади на демонстранте и блокадере могу се описати као каубојски, а јутрашњи може да се сагледа као преломна тачка једног дугог процеса. Од будућности зависи како ћемо га тумачити. Али јасно је да се ствари отимају контроли“, рекао је Кин за Радар.
Тумачења помало зависе и од прошлости – честе су паралеле са студентским демонстрацијама из 1996. на 1997. годину, које сте такође пратили.
Тако је, тада ми је Драгица Вујадиновић, филозофкиња и професорка на Правном факултету, поштом послала материјал о демонстрацијама. Неке сличности постоје. Грађани су и тада и сада освајали и преузимали јавни простор. Тада су се кретали укруг, као у затвору, сада стоје и не померају се. Оба геста имају значење. Слична је и карневалска димензија. Носе се банери, пева се, разговара, лупа се у шерпе, а реагују и појединци из јавног живота, попут писаца, глумаца, професора… Слично је и то што грађанско друштво долази до новог изражаја. Ипак, постоји једна велика разлика – главно средство медијске комуникације пре скоро тридесет година била је телевизија. Нису грађани случајно јајима гађали зграду јавног сервиса. Председник Милошевић и његова леди Магбет тада се нису превише оглашавали. Видим да је председник Вучић свеприсутан и да покушава да амортизује штету и преусмери наратив.
Један од разлога зашто у томе не успева је чињеница да овај народни устанак припада младима, а они комуницирају другачије. Посреди је оно што називам дигиталном побуном, која настаје када проток информација није једносмеран и не служи умиривању тензија, већ подривању доминантних наратива. То је по доносиоце одлука много опасније од пуког изливања револта. Чињеница да сада свако на свом телефону може да види снимак напада на студенткињу довољан је доказ. На концу, главна разлика је у томе што ове демонстрације имају зелену нијансу, наслањају се на претходно незадовољство против Зиђина, Рио Тинта, али и изборних превара, раста насиља… На основу свега, рекао бих да су родитељи данашњих демонстраната, који су и сами демонстрирали крајем деведесетих, своју децу лепо васпитали и опремили за живот.
Како вам делују Србија тада и Србија сада?
Ономад сте имали антибирократску и „јогурт“ револуцију, имали сте ратове, а држава се из југословенских оквира свела на мање. Милошевић је као банкар преодевен у милитаристичког националисту одговорио захтевима нове улоге. Ко се бунио против њега таквог, бунио се против такве Србије, високих нивоа корупције, колона избеглица, инфлације… Вучићев режим је много више софистициран. Назвао бих га модерном деспотијом. Постоје историјски разлози због којих многи грађани ваше земље воле снажне лидере и мачо типове. Када је Владимир Ђукановић рекао да су деца до пунолетства власништво државе, потврдио је тај културолошки образац. Али, ако развијемо Ђукановићеву аргументацију, стићи ћемо до неких других, једнако проблематичних тврдњи. Рецимо, да су сви пунолетни грађани Србије тек закупци земље која припада ономе који управља државом. А управо је Ђукановићева изјава изазвала мешавину беса и подсмеха код демонстраната. Противљење повратку у средњи век охрабрује. Ако питате људе попут Орбана и Вучића, моћ је ту да се слива наниже, ка грађанима који нису много зрелији од деце, у систему који опстаје на селективном, прилагодљивом покровитељству. Сви су уплетени, имају мале користи, нико не сме да се буни. Лидер сме да именује и проказује под условом да се стално позива на законски оквир, који, пак, није ништа више до вашар референци. Избори се одржавају, али њихов циљ је да славе моћ деспота. У таквом уређењу, независност не сме да постоји и системски се уништава.
Да ли је реч о тоталитаризму за 21. век?
Сложеније је. Економија застрашивања и те како опстаје, али се не влада отвореним претњама насиљем, него сугерисаним. БИА позове вас или чланове ваше породице на шољицу чаја и слично. Утолико се инциденти попут напада на студенткињу значајнији, јер је тада праву природу деспотија много теже сакрити. Али, у тим тренуцима, модерни деспоти прибегавају другим маневрима. Бертолт Брехт је након пропасти радничког устанка 1953. у Источној Немачкој написао једну саркастичну песму у којој је отприлике рекао: кад власти изгубе популарност међу грађанима, најлакше им је да смене народ и изаберу нови. Зато ни Вучић не влада само песницом, него и речима, он заводи народ, а своје сараднике и себе представља као пријатеље оних који га бирају. Реч је о постдемократском уређењу с одликама демократије.
Поједини гласови тренутно заговарају и ступање у генерални штрајк. У ком тренутку појединачна незадовољства могу да надиђу себе и прерасту у шири друштвени покрет?
Ваше питање је интересантно, али се наслања на метафизику из 19. века. Појам „друштвени покрет“ сковао је 1850. немачки социолог и економиста Лоренц фон Штајн. Њиме је именовао идеалног историјског субјекта који ће или направити пробој ка утопији или, у случају неуспеха, склизнути у варварство. Маркс је то превео у терминологију класне борбе. Мана таквог оквира је што претпоставља хомогеност, а протести у Србији показују огромну хетерогеност. С једне стране имате коалицију за медијске слободе, с друге еколошке активисте окупљене око иницијативе „Не дамо Јадар“, с треће синдикате просветних радника, с четврте студенте… Други, мање очити разлог због којег не треба говорити о друштвеном покрету је схватање историје. Фон Штајн и Маркс су је тумачили телеолошки – друштво увек напредује, а данас на томе управо инсистира Вучић! Он каже: Србија не сме да стане, постоји простор за раст, за напредак, брже, јаче, боље, док су демонстранти ти који поручују да Србија мора да стане. Забринути су због напредњачког схватања напретка. Одати пошту погинулима у паду надстрешнице могуће је само у стању мира, исто важи и за утврђивање одговорности и злоупотребе моћи, и тако даље. Мегапројекте је могуће надгледати само у тишини. Емпирија широм света показује да ће мегапројекти, који год били, без механизама надзорне демократије скоро увек некога коштати живота. Зато бих у центар тумачења демонстрација уместо појма друштвеног покрета ставио појам грађанског друштва. Оно сада добија нови живот.
Како сагледавате његову улогу у тренутним гибањима? Још од времена социјализма проказивано је као скуп „страних плаћеника и домаћих издајника“, али тај наратив не утиче превише на одлучност студената. Да ли је реч и о промени генерацијске парадигме?
Комунистичка партија Кине забранила је коришћење фразе „грађанско друштво“, Путин га систематично гаси, Орбан га често напада… али приговори нису заиста одрживи. У Србији је реч о мрежи отпора произвољном коришћењу моћи, а студенти су у њеном центру. И веома су духовити! Велики амерички филозоф Ричард Рорти рекао је да је иронија – способност да се иста ствар сагледа с најмање два гледишта – велика врлина демократије. Сметају вам блокаде? Идите метроом, мегапројектом који не постоји! Исказује се слобода да се буде сатиричан, али и веома озбиљан у захтевима за већом одговорношћу. Верујем да је у Србији сећање на мајске трагедије из 2023. и даље веома присутно. Чини ми се да од тада, ако не и одраније, постоји свест да властодршци могу без последица да не објасне своје одлуке. Горан Весић је слика и прилика те логике. У том смислу није необична сумњичавост демонстраната према политичким партијама, према идеји лидерства, било да је реч о председнику Србије или врхушки организација. Дух ових протеста зазива роман На Дрини ћуприја југословенског нобеловца Иве Андрића. Негује отвореност, заједништво, посвећеност плурализму, негује наду која, историјски гледано, није некаква умна дуга, већ је врло практично осећање. Грађанско друштво може да настане само тамо где постоји оно што је Роберт Музил звао простором за нове могућности. Без жеље да идеализујем, тренутна дешавања у Србији показују да стасава генерација која може да осмисли своје хоризонте и онда с њих настави да упозорава против трендова који јој се не свиђају. А то нема баш никакве везе са „страним плаћеницима и домаћим издајницима“.
Кандидат екстремне деснице на председничким изборима у Хрватској оптужио је српску „дубоку државу“ због свог неуспеха, а српске власти су блокаде приписале званичном Загребу. С друге стране, регионална подршка блокадама је све израженија. Је ли и другачије сагледавање националне државе генерацијска ствар? Колико ту има геополитике?
Деведесетих се говорило „Београд је свет“, а сада „Београд је (опет) свет“. Србија је тада била изолованија, сада стоји у реду за чланство у Европској унији. А управо европски лидери, попут Олафа Шолца, гурају нос у питања Србије. Када он каже да ће се литијум копати по најстрожим еколошким стандардима, не верују му баш сви. Па опет, видео сам и банер на коме се игром речи зазива Башар ел А(в)сад – он је азил потражио у Москви, и као да се сугерише да се слично може десити још неком аутократи. Ситуација је деликатна, а медији је глобално прате. Чак и у арапском свету. Интересовање је велико и то није случајно. Ипак, вратио бих се на еколошко питање – птице у долини реке Јадар не знају јесу ли у Србији или Босни и Херцеговини, а чини ми се да и грађани све мање мисле на тај начин. Недавно сам објавио књигу Кинеска галактичка империја у којој сам мапирао њен недавни успон. Као што знате, званични Пекинг је веома присутан у Србији. Зиђин, Линглонг, Хуавеи, изградња железнице ка Будимпешти, реконструкција Железничке станице у Новом Саду, кинеске вакцине против короне, изградња културног центра након НАТО бомбардовања амбасаде 1999. године… све важни, инфраструктурни пројекти. Стратешко опредељење Кине сажето је у иницијативи „Појас и пут“, али сматрам да су претензије глобалне. Србија за њу има важну функцију и тренутни протести сигурно су под кинеском лупом. Мислим да ће Кина у будућности више личити на Османско него на нацистичко царство. Прво је трајало шест векова, друго је пропало у рату. Прво је давало релативну аутономију освојеним областима, потоње је реаговало силом. Остаје нам да видимо како ће Кина реаговати, али може да нам одговори на питање како ће се носити и у будућности у сличним ситуацијама.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Очекујете ли промену режима, с обзиром на то да је Вучић показао прилагодљивост према центрима моћи и да заузврат очекује подршку?
Паметнији је од Милошевића, већ смо рекли. Србија живи у два света – делом је окренута ка ЕУ, делом ка Истоку. Од његових ставова важнији су ставови незадовољних грађана. Где они виде будућност Србије с обзиром на глобалну динамику? Није на мени, наравно, да било коме било шта препоручујем, али бих волео да упозорим с обзиром на геополитичку реалност: идеализација чланства у ЕУ је утопија коју треба испитивати, демонизација Кине је дистопија коју исто тако треба испитивати. Ко год да буде доносио одлуке, мораће да буде паметан. Има земаља чије су власти то биле.
Како видите крај тренутне кризе?
Надам се пољском сценарију, који ће захтевати мудрост свих актера.
Студенти су дуго били критиковани због аполитичности и политичке летаргије. Сада предводе протесте, често уз подршку својих професора. Како видите улогу академске заједнице?
Њен дух је освежавајуће старомодан, односно нов. На европским и северноамеричким универзитетима усталио се тренд који се сада пренео и на Аустралију, а који бих угрубо описао као државнокапиталистички. Руководство је превише плаћено, има га превише и саму образовну установу сагледава као велико предузеће у којем су студенти тек муштерије које плаћају накнаду. Више пазе како да уштеде него како да пруже нешто тим младим људима. Наравно, то не би било замисливо да упоредо не долази до све веће прекаризације радне снаге. Било је немогуће да све то заобиђе и професоријат, коме се смањују плате, а који делом све више учествује у улагивању руководству. Наравно, односи с јавношћу су беспрекорни. Када је Вучић поткрај прошле године саопштио да Србија планира да доведе стране универзитете и субвенционише њихово пословање, академска заједница се сложно побунила, свесна да ће такав развој догађаја да је приближи тренутном европском и северноамеричком моделу. У том смислу, њихова побуна имала је преседан. Дирљиво је и учешће средњошколаца. Данас млади људи у Србији на своје формативне године гледају као на време које су издвојили да изазову и преиспитају оно што их споља тишти и то је по себи огромна вредност, својеврсни залог за будућност. „Факултет мисли критички“, прочитао сам на једном банеру. Пролази време кула од слоноваче.
Извор: Радар
