Преносимо прву објаву великог руског писца Захара Прилепина, након преживљеног атентата и операције.
Поздрав (из болнице) целој мојој породици.
Погинуо је мој драги Саша (Александар) Шубин који је осам година био мој анђео чувар. Неустрашиви војник. И пријатељ и брат.
Саша је био на сувозачевом месту. Возио сам ја. Експлозија се догодила испод његовог точка.
Изгубио сам свест на око три минута. Кад сам дошао себи, допузао сам до разбијене шофершајбне.
Мештани су притрчали и помогли ми да изађем. Обе ноге су ми сломљене (један прелом је отворен), а и још понешто.
Замолио сам да ми донесу мобилни телефон из аута и одмах сам дао потребне наредбе. Све ми је било јасно, чим сам се освестио.
Хвала Гљебу Никитину (губернатору Нижњеновгородске области) што је одмах послао хеликоптер. Од места атентата до града су 3 сата вожње, па нисам баш сигуран да бих тако стигао при здравој памети. Хеликоптер ме превезао за 16 минута.
Обавештен сам да се радило о две подметнуте мине. Тип који је то урадио – уплашио се и одмах након експлозије прве побегао. Да је активирао и другу – сви бисмо изгинули.
Ухваћен је.
Кћерка је изашла из возила пет минута пре експлозије.
Хвала свима који су се за мене молили, јер је са оваквом експлозијом било скоро немогуће преживети.
Све чујем и осећам.
Још једном хвала Сањи који ми је неколико пута спасао живот
Сања, напросто немам речи да ти сада нешто кажем.
Сања и ја смо тек почели да градимо капелу у нашем селу.
Завршићу је. Биће у част Светог Александра.
Демонима поручујем: нећете никога застрашити.
Бог постоји. Ми ћемо победити.
Извор: fakti.rs
