Пише: Оливера Радовић
Славонска села многима са стране непогрешиво личе једно на друго: дуге, равне улице, приземне куће поређане тик уз пут и затворене капије иза којих се крије неки непознат живот. Кућанци, село у близини Доњег Михољца, на први поглед једно су од таквих места. Али управо овде је 11. септембра 1914. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, рођен Гојко Стојчевић, потоњи патријарх српски Павле. Човек чије су закрпљене ципеле, вожње трамвајем и језгровите поуке постале део колективног сећања баш овде је начинио прве кораке. Из Кућанаца је отишао као дете. Школовао се у Тузли, Сарајеву и Београду, замонашио се у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, провео 33 године као епископ рашко-призренски и 19 година на челу Српске православне цркве (СПЦ). Његов живот одвијао се далеко од родног села, али поштовање према њему данас људе враћа управо овамо.
У Кућанце смо стигли за празник Светих новомученика јасеновачких, када је сећање на страдање нарочито живо у читавој Пакрачко-славонској епархији. Од почетка до средине септембра у манастиру Јасеновац свакодневно се служи литургија и пристижу ходочасници, а мала славонска места, макар накратко, постају одредишта људи из Србије, Босне и Херцеговине, других делова Хрватске и дијаспоре. У Кућанцима нас је дочекао парох Драган Гаћеша. Говори непосредно и живо, час озбиљно, час уз шалу на сопствени рачун. Уводи нас у обновљену цркву, подигнуту на темељима храма из 1828. године у којем је крштен патријарх Павле. Стара црква минирана је 20. децембра 1991, исте ноћи када су порушени православни храмови у Миклеушу и Обрадовцима, иако у Кућанцима тада није било ратних дејстава. Када је чуо за њено рушење, патријарх се, према сведочењима, само прекрстио.
„Храмови се дижу. Јеванђеља се купују, путири и црквене посуде се купују. Али народ не може да се купи“, каже свештеник. Црква је поново подигнута, али је људи којима она треба да служи све мање. Када је отац Драган пре петнаестак година дошао у село, затекао је само рушевине. Од храма су остали само делови зидова и звоник. Ипак, одлучили су да сачувају и поправе оно што се сачувати може. Камен темељац новог храма освештан је 2010. године, у време епископа славонског Саве. Градња је настављена са епископом пакрачким и славонским Јованом, а нови храм освештао је 2019. године патријарх Иринеј, уз саслужење петнаестак архијереја. Од старе цркве сачуван је звоник. Инжењери су утврдили да је остао статички стабилан, па данас представља везу између порушеног храма и онога који је из његових темеља израстао. Унутрашњост новог храма уређује се постепено. Постављени су под и иконостас, а зидови се осликавају традиционалном фреско-техником. Један део биће посвећен животопису патријарха Павла. Већ је насликан међу архијерејима и светитељима, као да се из Кућанаца, преко Косова и Метохије и Београда, његов живот поново враћа на место одакле је почео.
Оливера Радовић: Је ли у Сиску било прихватилиште или логор за дјецу с Козаре?
У цркви се чува и омофор патријарха Павла, део архијерејске одежде у којем је често служио. Верници му прилазе као драгоценој реликвији. Поред њега је икона патријарха Павла, којег у Кућанцима, по благослову епископа, већ молитвено поштују као светог јерарха. Према речима оца Драгана, 2029. године у Епархији би могао бити учињен први корак ка црквеном прослављању патријарха Павла. За људе који долазе у Кућанце, формална одлука, међутим, није пресудна. У народу је патријарх Павле одавно стекао поштовање какво се указује светитељу.
Литургија се у Кућанцима служи приближно једном месечно. Парохија оца Драгана обухвата девет храмова, па недеље распоређује између села. Каже да Кућанчани долазе колико могу и да су управо они изнели велики део обнове. Док се храм уређује и фреске умножавају, број људи, нажалост, опада. Отац Драган улази у шездесетак српских домова у Кућанцима. У четрдесет њих живе људи старији од осамдесет година. На ширем подручју које опслужује годишње крсти око десеторо деце, а сахрани приближно седамдесеторо људи. За петнаест година у Кућанцима је имао свега три венчања. „Опело знам напамет, а кад дође венчање, ту већ морам да се подсећам“, каже, покушавајући да горчину ублажи хумором.
У Кућанцима, тврди отац Драган, свакодневни односи Срба и Хрвата не личе на слику која се често ствара политичким изјавама и медијским расправама. За Светог Саву Хрватице из села помажу у парохијском дому. Отац Драган одлази на њихова окупљања, дружи се с католичким свештеницима и своје комшије назива браћом.
Групу ходочасника из Београда која је тог дана стигла у Кућанце ипак је све време пратила полиција. Призор полицијске пратње био је у извесном нескладу с миром о којем говори отац Драган. У селу срећемо и Кућанчанку која живи у Паризу, а у родно место је дошла поводом празника. Питамо њу осећају ли се овде међунационалне напетости. И она, међутим, без двоумљења одговара да у Кућанцима владају мир и суживот. Дубоко верује да то није случајно. Верује да је то због благодати патријарха Павла, која се на месту његовог рођења осећа и после његове смрти.
Недалеко од цркве налази се имање на којем је рођен Гојко Стојчевић. Кућа која данас стоји на њему није кућа његовог детињства, иако је посетиоци понекад тако доживљавају. Подигнута је шездесетих година прошлог века. Стара славонска кућа са дрвеним тремом, у којој је рођен будући патријарх, с временом је пропала и била срушена. Имање је, међутим, аутентично. После патријархове породице променило је више власника, да би га 2008. године купио Милија Костић из Чачка. У новинама је прочитао да се имање продаје, дошао је, откупио га и поклонио Епархији славонској.
Милија Костић није једини чије је име уткано у обнову Кућанаца. Међу највећим донаторима је Општина Магаденовац, којој село припада. Према речима пароха, она је током петнаестак година, кроз годишња издвајања, за обнову и уређење храма издвојила више од сто хиљада евра. Значајну помоћ пружила је и Надежда Стојчевић Кнежевић, братаница патријарха Павла, као и Свети архијерејски сабор СПЦ средствима из Фонда патријарха Павла. Отац Драган нарочито инсистира да се не забораве сами Кућанчани. Они петнаест година дају новац, раде, поправљају, чисте и помажу колико могу.
Имање би требало да постане Задужбина патријарха Павла. Постојећа кућа припрема се за музејску поставку посвећену његовом животу и заоставштини. Планира се и градња капеле или мањег храма посвећеног патријарху, као и гостопримница за ходочаснике. Још нема завршеног пројекта читавог комплекса ни коначног рока за радове, планови се обликују постепено, према могућностима Епархије и приложника. И радови напредују постепено, јер мало село не може истовремено да изнесе више градилишта. За куповину додатног имања отац Драган унапред је узео приход од три годишње аренде црквене земље. „То је велика борба. Не знам ни сам одакле све дође. Село има шездесет домова, углавном су то старији мештани, па како све ово направити? А онда се јаве људи и увек нешто помогну. Све што смо започели до сада смо и завршили“, каже у вери да ће једног дана и задужбина засијати.
На имању застајемо уз бунар, најдрагоценији траг из времена патријарховог детињства. То је једини сачувани објекат који је овде постојао док је мали Гојко живео у Кућанцима. У њему још има воде. Планирано је да буде обновљен и очишћен, али да остане сведок некадашњег живота. Око куће расту стабла која су садили црквени великодостојници и мештани. Храст који је 2014. засадио митрополит Амфилохије већ прави хладовину. Његове гране се њишу на ветру док отац Драган уз осмех показује и садницу коју је сам посадио, али се није примила. Свако стабло носи причу о човеку који га је спустио у славонску земљу.
На имању се коси трава, обрађује се земља и дочекују посетиоци. Долазак гостију, каже отац Драган, овдашњем народу значи више него што се са стране може претпоставити. Током године у Кућанце стигне десетак или петнаест организованих група из Србије, Републике Српске и других делова Хрватске. Будући музеј патријарха Павла зато не би требало да буде само простор у којем ће предмети стајати иза стакла. Отац Драган га види као место културног и духовног уздизања Срба у Кућанцима и читавој Славонији, али и као место сусрета свих људи који поштују патријарха Павла. Још важније од саме зграде биће да људи наставе да долазе. Три пута годишње Кућанци се нарочито испуне гостима: на Петровдан, када се обележава слава храма, на Усековање, празник на који је рођен патријарх Павле, и 15. новембра, на годишњицу његовог упокојења. Тада мало село постаје веће од својих географских граница. Окупља расељене Кућанчане, вернике из Хрватске и Србије, свештенике, епископе, хорове и путнике који можда никада раније нису крочили у Славонију. „Џаба нам овај храм, макар био сав озлаћен, ако вас нема. Народ је тело Христово. Можемо се молити и на ливади. Само љубав побеђује“, закључује наш домаћин и позива нас да се вратимо у Кућанце.
Извор: П-Портал
