Povodom nedavne smrti velike srpske glumice, pevačice, spisateljice i slikarke Olivere Petrović, poznatije kao Olivera Katarina, prenosimo intervju koji je sa ovom divom jugoslovenske kinematografije i muzičke scene svojevremeno uradila redakcija Glasa sa Cera.
Razgovor vodilo: Uredništvo Glasa sa Cera
Šta vam je dalo snagu da ne pokleknete u svim ovim godinama progona?
-Zastrašujući osećaj da ceo moj narod nestaje, sela se prazne, deca se ne rađaju, a mladi u beznađu odlaze u svet.
Srbija ponižena i gladna guši se umukama. Želela bih da probudim solidarnost u narodu koji bi trebao da javno i bez straha pokaže prezir prema lopužama i licemerima. Trebalo bi da budemo manje sebični i da prepoznamo prevaru kad nam slatkorečivo nude žutu dunju kao iz narodne pesme: „Spolja žutu, a iznutra gorku“.
Nažalost moćna antisrpska propaganda skoro da je ubedila i naš narod da smo svi mi loši i od gorih najgori. Mi jesmo moralno pali ali to se sa svim narodima uvek dešava u kriznim vremenima. Ipak ja znam da postoje divni sačuvani mladi ljudi, sa kojima se jedino i družim, jer moja generacija je pala uz časne izuzetke.
Snagu mi daje duboka vera da će ta mladost spasiti Srbiju. Zbog toga Marija ostaje na prkosima, jer ne sme da izneveri te divne mlade Srbe, koji joj veruju. Od Jevreja treba da se učimo solidarnosti. Vekovima su se pozdravljali sa: „Dogodine u Jeruslaimu―. Verovali su i vratili se.
Ova naša a bitka traži čvrst stav i veliku hrabrost, a ona se rađa iz ljubavi.
Da li smatrate da će nekada doći to bolje sutra za Srbiju?
-Bez obzira na interese velikih sila i priče o Davidu i Golijatu i bez obzira na okupaciju globalizma i tranzicije mi osećamo neizrecivi bol što nam otimaju Kosovo. Za neke je Kosovo srpski Jerusalim, za pesnika je najskuplja srpska reč, a za mene je Kosovo srce srpskog naroda. Kako ćemo da živimo bez srca?!
Velike ne interesuju svetinje malih naroda. Njihova jedina svetinja je interes. Bler se hvali ovih dana kako je on odlučio da bombarduje Srbiju. Kakav to mora biti podlac, kada može da hvali kako je ubio Milicu na noši?!
Mi jesmo mali narod ali nismo beznačajni. Svetskoj civilizaciji smo dali mnoge genijalne umove: Teslu, Milankovića, Pupina, Andrića, Crnjanskog i Mokranjca. Čuveni Karajan je kada su ga pitali ko su najveći kompozitori sveta rekao: „Mokranjac i Betoven―. Lubarda je bacio u senku velikog Pikasa.
Nema tih plaćenika i tih mangupa koji nas mogu ubediti da smo beznačajni i nikogovići jer mi znamo: „Netko bješe Strahinjiću Bane.― Verujem u mladost koja je čitala naše epske pesme i oni će spasiti Srbiju.
U ovoj zemlji kultura se ne poštuje već se čak i ponižava, što vidimo iz vašeg, kao i slučaja Eve Ras. Kako po vama podići kulturnu svest u srpskom narodu i kako se boriti protiv šunda kojeg nad nude?
-Borim se mojim stavom i time štomogu da uvek napunim salu, uneravnopravnoj borbi sa onima koji sumiljenici režima. U vreme Turakalakše smo čuvali svoju kulturu negodanas. U ropstvu je naš narod pevao svojeepske pesme koje su ga snažile, a one sunaša Ilijada i Odiseja, slavio je svojuslavu i čuvao ikonu. A danas nekineartikulisani zvuci biju sa svih stranajer zna neprijatelj onu Platonovu: „Akohoćeš da porobiš jedan narod, samo mupuštaj stranu muziku.― Prisiljavajumlade pevače da uče neke trilere, pobroju tih zavijanja navodno se odmeravakvalitet.
Nek’ preslušaju Mokranjca i našu duhovnu muziku, uveriće se da toga u Srba nikada nije bilo, dok nije došao grande plan kako srušiti identitet našega naroda. Mi prisustvujemo opštoj degradiciji svih vrednosti. Ako to nije državni program zašto se ne zaustavi? Svesno se rasplamasava samozaborav. Ko smo, odakle smo i gde idemo. Oni koji o svemu ovome javno govore dolaze na sve moguće crne liste, ne mogu da dobiju novac za svoje ideje, a može im se dogoditi kao meni što su mi celu ulogu iz filma „Čarlston za Ognjenku― izbrisali, tako da moja uloga u inostranstvu ne postoji.
Ja mogu da pevam u muzeju Gugenhajm u Njujorku, ali kad god pokušam da organizujem koncerte u Srbiji, bivam minirana. Jedini izuzetak je bio kada je gradonačelnik Đilas dao novac za drugi koncert u Sava centru, gde sam pre koncerta doživela pravu torturu i pritisak da otkažem koncert, što ipak nisam i održala koncert po nemogućim uslovima, da bi kasnije bila pokradena.
Poznato je da pet-šest pevača koji su u milosti kod režima već godinama pevaju po trgovima što sve finansira država. Iako smo jako siromašni mi široke ruke pomažemo pevače iz Hrvatske. Tako Severini daju 20 000 evra za proslavu šljiva u opštini gde su prosečne plate oko 15 000 dinara (kakve veze ima ona sa šljivama?) Josipa Lisac u Nišu je imala već dva koncerta. Ja nisam mogla da dobijem ni dinar za svoj koncert u Nišu, zbog čega sam se suočila sa mnogobrojnim organizacionim problemima, a opšte je poznato da sam ja Niš proslavila u svetu pesmom „Niška banja―. Zbog te nepravde i maltretiranja pozlilo mi je, dobila sam pritisak sa 220 sa 12o, tako da su lekari tražili da otkažem koncert. Odveli su me u bolnicu, gde su se lekari borili za moj život. Naglo mi je pritisak spušten na 6o sa 40 i jedva sam preživela. Ja sam ipak izašla i pevala publici. Hrvati čuvaju svoje tržište, a Srbi ne razmišljaju o opstanku svojih ljudi.
Olivera Katarina: „Davno su mi oteli snove“ – šta je govorila o životu, Srbiji i smrti
Šta je u stvari koren tolike mržnje prema Vama?
-Jednom mi je jedan policajac rekao: „VAS POŠTENE ĆEMO NAJDUBLJE UKOPATI!― I evo ukopavaju me već decenijama ali narod ne dâ, da me ukopaju zauvek. Sva ta mržnja prema meni prenela se i na moga sina koji je pre deset godina morao da ode iz zemlje, jer nismo imali od čega da živimo. Vratio se posle zaista velikog uspeha u Španiji, gde se probio kao slikar i imao dva kluba od kojih je jedan postao najelitnije mesto u Madridu, gde su se skupljali Almodovarovi glumci, slikari, pesnici i drugi. Došao je u Srbiji gde je za njega bilo sve zatvoreno. Osmislio je nekoliko sjajnih ideja kako da dovede vrhunske umetnike u Srbiju. Želja mu je bila da se objavi konkurs za skulpture koje nedostaju Beogradu i da se podigne na Ušću iz vode jedna velika skulptura koja bi bila kao svetionik Beograda. Međutim svi centri moći su za njega bili nedostupni i on je po drug put shvatio da mora da ide iz zemlje. Tako Srbija gubi svoje taletne i sposobne ljude. Ja mislim da se ovde radi o svesnom izgonu kvalitetnih ljudi koji nisu njihovi. „Majko―, rekao mi je jednom, „da nisam bio toliko uspešan u Španiji, pomislio bih da sam nesposoban.― Kako smo moj sin i ja sposobni u čitavom svetu, a nesposobni u Srbiji? On je u Španiji gde nije znao jezik, niti imao nijednog poznanika uspeo da se izbori za status a njegova platna su ugledni Španci kupovali i poštovali ga, a ovde na njega gledaju kao na gubitnika.
Na njegovu izložbu iz ministarstva kulture niko nije došao. Međutim narod je uz mene. Narod veoma dobro zna ko sam ja i nisu baš svi zaglupljeni emisijama koje su izmišljene da ispiraju mozgove. Čim kročim na ulicu doživim izlive ljubavi i podrške. Narod me iskreno hrabri i moli da izdržim. Zna narod da ga neću izdati.
Predsedniku Tadiću sam pre pola godine po nagovoru predsednice skupštine Slavice Đukić-Dejanović uputila pismo u kome ga podsećam da je komisija propustila da mi dodeli nacionalnu penziju, iako je opšte poznato ko je sve dobio. Gospođa Slavica me je pozvala telefonom i saopštila da je to pismo predala Tadiću koji je rekao da će učiniti sve što je u njegovoj moći, i da će mi se lično javiti. Nikada se nije javio, a penziju nisam dobila. I ja mu se zahvaljujem sada na brizi o položaju istaknutih umetnika u ovom društvu.
Rastu neki drugi Srbi koji me poštuju i vole i sigurna sam da će kadtad ispraviti ovu nepravdu koja se sistematski sprovodi decenijama nada mnom. Za sve što se u skoroj budućnosti bude dogododilo sa mnom i sa mojim sinom smatraću odgovornim lično predsednika Tadića koji je pokazao potpunu nezainteresovanost za moju situaciju, iako je u potpunosti obavešten.
Gospođo Olivera, takvo je stanje nažalost u celoj Srbiji. Žele da od nas naprave imbecile, da lepo iskopiraju Orvelovu „1984“-u i da nad nama suvereno vladaju.
-Vi mladi to nećete dozvoliti. Srpska mlada sveža pamet mora da se ujedinjuje, jer ovo je stvarno više nemoguće. Neverovatno je šta mi gledamo. Ovo šta rade sa Evom Ras, to nije sramota, to je zločin! Ako jednoj gospođi sa 70 godina oduzmu bednih 18 000 dinara da nema od čega da živi, to je ubistvo. Znači neko hoće da je uništi zato što ona hrabro govori ono što misli. Samo zato! Drugi razlog ne postoji. Više mi je muka koliko je to odvratno.
Poznata je Vaša ljubav prema Rusiji i prema ruskoj kulturi i umetnosti. Možete li nam nešto više reći o tome?
-Ja volim ruski narod koji je izuzetno stradao kao i srpski narod. Nas zapadnjaci pogrdno zovu „bizantincima―, kao da je velika imperija Vizantija nešto čega se treba stideti, iako je trajala duže i od Habzburške i Rimske imperije. Razorena i poharana danas je u zapadnim udžbenicima zastupljena sa jednom ikonicom. A njeno dragoceno blago posle pada Carigrada krstaši su dovlačili sa svojim bisagama zajedno sa skupocenim knjigama, poezijom i romanima i tim blagom su punili svoje muzeje, pa se danas hvale sa tom raskošnom lepotom kao da je njihova. Ruski jezik sa slovenskim korenom je veoma blizak srpskom. Povezuje nas pravoslavna vera i nažalost ista tragična sudbina. Eksperiment sa komunizmom je ostavio krvave tragove nad ruskim kao i našim narodom.
Tranzicija trese i Moskvu i Beograd, samo smo mi mali, a Rusija je moćna i velika. Zapadnjaci misle da se sve može samo racijom objasniti. Oni ne shvataju iracionalni odnos ruskog i srpskog naroda koji je uvek bio pobednički. Taj odnos je sudbinski. Tu reč sudbinski su Rusi prihvatili od nas. Rusi su najobrazovaniji narod u Evropi, a taj kulturni zapad nikada nije shvatao da razlikuje Čehoslovačku od Jugoslavije. Koliko je samo mladih Rusa izginulo na Sremskom frontu. Zar Car Nikolaj II Romanov nije zaratio zbog nas? Treba čitati a ne lupetati kako nam Rusi nikada nisu pomogli. Koliko su samo beli Rusi učinili za našu kulturu. Naš kralj Aleksandar I Karađorđević ih je primio širokogrudo i sa poštovanjem i nije tu belu rusku elitu ponižavao kao što su to činili na zapadu već im je dao mogućnost da se bave svojim zanimanjima, pa su tako mnogi ruski inženjeri projektovali najlepše zgrade kojim se danas dičimo u Beogradu. Rusi su nam takođe doneli i beli balet. Njihovi pedagozi su usavršavali naše glumce pa bih mogla da ređam i ređam, kako su baš beli Rusi izradili plan za izgradnju Kalemegdana, kao i generalni urbanistički plan za Beograd. Hvala bratskom ruskom narodu što dobro zna šta znači duša i koliko ona sija i koliko boli.
Bili ste u Americi i kakav su utisak Amerikanci na vas ostavili?
-Svojevremeno je general Tus za vreme bivšeg režima poslao jednog pukovnika da me u dvanaest sati dovede u hotel „Bristol―. To je bilo pre nego što je pogazio svoju zakletvu. Doveli su me u dvanaest sati da me pitaju ne mnogo inteligentno da li bi volela da mi organizuju koncert u Londonu ili u Moskvi. Naravno da sam se nasmejela, jer nas glumce često potcenjuju. Poznato je da su mnogi u svetu sanjali američki san o blagostanju, slobodi i ljudskim pravima, ali nažalost Amerika je izneverila samu sebe i od simbola slobode se pretvorila u strogog i nemilosrdnog policajca za vreme Klintona i Buša. Šteta, jer su propustili šansu da svetu pokažu da može mnogo lepše i humanije. Sada sve čine da nas ubede da je otimanje Kosova pravedno i po međunarodnom pravu. Američki narod mislim da je neobavešten a ovde se neki ponašaju kao da ih nije rodila srpska majka, uostalom čujem da i taj pojam majke hoće da ukinu. Doduše i za vreme komunista pričalo o nekim kolektivnim majkama. Ko beše Jugovića majka? Jel’ to beše ona koja prizivaše međunarodnu pravdu: „Nemoj sine govoriti krivo.― Ja se evo toga držim.
Vaš odnos prema pravoslavlju?
-Ja sam vernik. Pripadam pravoslavnoj crkvi. Smatram da je vera jako bitna, a meni je lično vera mnogo pomogla. U momentima mojih unutrašnjih padova, kada su pritisci i zastrašivanja bili toliko moćni vera me je spašavala. Svim svojim bićem sam pravoslavna duša.
Možete li nešto za kraj da poručite našim čitaocima?
-Svima nama je jako teško. Naravno to nije slučaj sa lopovima koji su nas opljačkali, njima je divno. Vidite gde i kako živimo, pa vas molim da dobro razmislite za koga ćete sutra glasati. Ne dopustite da za jeftine laži ispaštate godinama posle!
Glas sa Cera, broj 17, septembar 2010.
Izvor: Geopolitika Magazin
