Као што смо према својој деци пристрасни, али не по цену да туђу децу мучимо и убијамо, тако је и патриота пристрасан према својој отаџбини, али не по цену да туђе земље пљачка и уништава. Тврдња да је сваки патриота у основи неморалан, једнака је тврдњи да је такав и сваки брижни и добар родитељ
У Србији данас готово да нема оклеветаније речи но што је то патриотизам. Наравно – српски патриотизам.
Већ сам помињао чувени диктум Сретена Угричића: „Погледајмо следећи низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам. (…) У овом низу нема уљеза.“ Кад кажеш (српски) патриотизам аутоматски си рекао и нацизам.
„Патриотизам је последње/прво прибежиште за ништарије“, подучава нас Иван Миленковић. „Патриотизам је друго име за злочин и насиље“, каже и Иван Чоловић. „У Србији је патриотизам нераскидиво повезан са величањем злочинаца“, сагласна је и Биљана Стојковић. „Мени се патриотизам у Србији гади“, рећи ће Динко Грухоњић (овде 7: 56-58). „Антисрпство је предуслов патриотизма“, мудрује и Кишјухас.
Коментатор „Пешчаника“ Милош Јанковић залаже се да се „јавности предочи зашто је лоше у данашњој Србији подучавати децу патриотским осећањима: у Србији је на снази штетни, манипулативни облик патриотизма – потребно га је држати што даље од учионице“. Или, каже Јанковић, ваља захтевати да се деца подучавају правом патриотизму – рецимо, учити их „да je вакцинација савршен патриотски чин“ (sic!).
Нема ни један патриотски симбол Србије а да није проблематичан. Рецимо, застава. Активисткиња Јелена Јаћимовић каже за „Данас“, да је за њу актуелна српска тробојка асоцијација на геноцид у Сребреници: „Тада сам имала три године (кад се десио ‘геноцид’ – С. А.), али ипак осећам кривицу – увек када видим нашу заставу помислим на то.“ (на „геноцид“! – С. А.). Дан државности? Филип Митричевић, личноставаш „Данаса“, протестује што Србија „слави своју побуну против Отоманске империје“ и ослобођење од „ропства под Турцима“. „Дискурс око Дана државности је врло искључив у својим вредностима и својој реторици“, што је заправо национализам – онај српски наспрам оног турског. Митричевић се пита: „Када ћемо престати да дефинишемо себе кроз призму мржње према другоме?“ Уместо националистичког Дана државности, боље је славити ослобођење од фашизма, као у доба кад смо „као држава били савез антифашистичких народа и народности“, и кад смо „припадали ‘бољем’ делу света“, јер смо били део „антифашистичке екумене“.
(Дакле, побуна Срба против окупатора – сваког окупатора – јесте „мржња“ и „искључивост“, а добра је само борба против фашизма – при чему ће нам, наравно, наш врли евроатлантиста да објасни ко је тачно овде „фашиста“).
Химна? Она је „ексклузивистичка, јер у њој стоји да Бог спаси српски род, а Србија има других народа и других вероисповести“, згрожена је на „Пешчанику“ Весна Пешић. „То више није ‘наша’ химна – јер од почетка то није ни била“, одлучан је на истом месту и Дејан Илић. „Избор Боже правде за српску химну не доприноси смањивању тензија“ (!?), указује Филип Давид на „Ал џазири“. „Химна је безвољна и слинава“, гнуша се на „Пешчанику“ и Надежда Миленковић.
На северу
Е, али у Србији постоји и добар патриотизам – онај војвођански. На скорашњој трибини НДНВ, с Грухоњићем, Кишјухасом и Басаром у главним улогама, чули смо да је „усуд Србије звер етнонационализма“ (Басара), али је зато „Војводина цивилизацијска вредност“ (Кишјухас), због чега је „важно наставити неговати ‘регионални локалпатриотизам’“ (Борис Варга).
„Трибина је почела интонирањем војвођанске песме ‘Ја сам рођен тамо на салашу’, за коју је Динко Грухоњић рекао да је ‘можда утопијска, а можда и футуристичка химна Војводине‘“, егзалтирано извештава Грухоњићева аутономија.инфо, „а присутни су је одслушали стојећи, док су неки од њих држали десну руку на срцу“.
Ето, сав сам се најежио. Прави средњоевропски клајнербургерски патриотизам, а не као овај наш, сељачки, балкански и антиокупаторско-геноцидни…
Дакако, и симболи тог доброг патриотизма су изузетни. Јер Војводна има заставу стару читавих 20 година, која – како нам објашњава Грухоњићев сајт – „подсећа на заставу ЕУ и тако означава тежњу Војводине за повратком европској кући, европским вредностима и интеграцијама“.
А грб наше Воше је још две године старији, и настао је спајањем некадашњих мађарских грбова Срема, Баната и Бачке – „сва три грба потичу из хабзбуршког периода и настали су у 18. веку“, с поносом истиче аутономија.инфо.
О, какве ли милине! ЕУ и Хабсурговци, то нам дајте – плус тамбурице, салаши, лалински изговор, равница… А не антиосманске побуњенике и неинклузивну химну – још безвољну и слинаву. Фуј!
А у кампањи за председничке изборе 2022. Срби су сазнали и за још једно пожељно родољубље: „уставни патриотизам“. За то се заложила кандидаткиња коалиције Морамо, Биљана Стојковић, означивши га као „наднационални концепт“.
Жаба је видела да се коњи кују баш у Немачкој, где је уставни патриотизам (Verfassungspatriotismus) проповедао Хабермас (овде). Тамо је слом нацистичке Немачке 1945. отворио питање садржаја немачког патриотизма. Хабермас је лансирао појам „уставног патриотизма“, као приврженост грађанина не било којој Немачкој, већ само уставној, демократској републици – нацији грађана (Staatsbürgernation).
Али, ова синтагма, можда донекле и подобна за постнацистичку Немачку, одбачена је као универзални модел за друге државе – због одвајања републике од нације. Европски национални идентитети су обично синтеза универзалистичких начела грађанства и конкретног етно-културног садржаја. Зато ниједан патриотизам није везан само за формално-правни појам устава. Грађанска солидарност никада не почива само на оданости уставу, она је увек и осећај припадности заједничкој култури и историји.
Уосталом, и Хабермасов Немац не може да воли и брани само Grundgesetz (устав Немачке, донет 1949). Такав концепт патриотизма у Немачкој, између осталог, и довео је до тога да би, у случају рата, свега 11 посто Немаца с оружјем у руци бранило своју земљу (2023).
Но, о томе нека брину Немци. Али, када „уставни патриотизам“ Србији предлажу ноторни признавачи реалности на Космету, то може само да изазове ледене жмарце у костима сваког коме је јасно какав би „устав“ та екипа направила, само да јој се пружи прилика – и чему бисмо онда морали да будемо „лојални“.
Што се пак тиче Џонсонове изреке – да је „патриотизам последње прибежиште ништарија“ – она се користи као оптужба да сви који се позивају на патриотизам најчешће имају нечасне намере, да су морално сумњиви. Али, Џонсон у чланку „Патриота“ (1774) заправо напада „лажни патриотизам“ (false patriotism), но и даље високо цени „истински патриотизам“ (true patriotism). Дакле, није сваки патриотизам последње прибежиште ништарија, већ само лажни патриотизам.
Патриотизму се такође често замера, са становишта чистог морализма, и пристрасност према своме, која наводно аутоматски повлачи и искључивост (дискриминацију) према другом. Али, патриота може бити пристрасан према својој отаџбини у мери у којој то није кршење универзалне праведности и општељудске солидарности (овде 538).
Пристрасност
Као што смо према својој деци пристрасни, али не по цену да туђу децу мучимо и убијамо, тако је и патриота пристрасан према својој отаџбини, али не по цену да туђе земље пљачка и уништава (исто). Тврдња да је сваки патриота у основи неморалан, једнака је тврдњи да је такав и сваки брижни и добар родитељ.
Патриота је, изворно, „онај који воли отаџбину“ (patriаe amans). Стога је у основи патриотизма више љубав, него интерес. Патриотизам није захвалност због примљених материјалних благодети (материјалистички патриотизам), нити захвалност због јамства грађанских и политичких слобода (републикански патриотизам), нити захвалност због оваплоћења морала (етички патриотизам). За сва три становишта заједничко је то да захтевају да се отаџбина воли само у једном њеном, најбољем облику.
То би било исто као када би прописали детету да воли своју мајку само ако је она богата, лепа и морално беспрекорна. Мајка се воли и када је несавршена. Баш као и отаџбина.
Функција љубави према отаџбини, објашњава Мекинтајер, важна је због захтева за жртвовањем. Само љубав може бити трајни мотив да се подносе жртве. А у несавршеном свету какав је наш, с ограниченим ресурсима, жртвовање за заједницу основни је начин да она преживи. Заједница с више људи спремних да се за њу жртвују, под осталим једнаким условима, увек ће бити у предности у односу на заједницу егоистичких појединаца.
Такође, патриотизам не значи бити против сваке критике сопствене земље – поготово не против оне која се односи на власт, распоред моћи, економску или међународну политику владе итд. Једино је одбрана и преживљавање властите заједнице она вредност према којој је патриоти дозвољено да буде некритичан.
У тренутку када је егзистенција заједнице угрожена, патриота се никада не пита да ли је треба бранити или не. Зато Мекинтајер и каже да „добри војници не могу бити либераши“ (овде 17).
Из тог угла посматрано, грађанска врлина патриотизма мери се спремношћу да се својој земљи и свом народу нешто жртвује, а не да се од њих непрестано нешто тражи и узима. Зато политичка управа полуколонијалних земаља нема шта да прича о патриотизму. Баш као ни компрадорска опозиција и њена опслужујућа интелигенција. Сви они заједнички раде против патриотизма – они први тако што га својим злоупотребама компромитују, а ови други тако што га исмевањем обесцењују.
Зато у Србији данас и нема оклеветаније речи но што је то патриотизам. Српскипатриотизам.
Слободан Антонић
Извор: РТ Балкана
